Денис ДЕНИСОВ

 11110111111

Политиколог Денис Денисов сматра да је Украјина у облику унитарне државе осуђена на грађански рат…

У овом тренутку у Украјини настаје парадоксална ситуација: званична власт својим изјавама по питању предаје пуномоћја регионима добила је то, да је међу становништвом и значајним делом политичара постигнут консензус по питању федерализације. То нарочито потврђују социолошка истраживања. Већина грађана подржава идеје о предаји пуномоћја на локал, ширењу надлежности локалне самоуправе, могућности избора главешине области. Такође, на регионалном нивоу људи желе да дефинишу на ком језику желе да врше пословну преписку, да слушају лекције на високошколским установама, какве хероје да прослављају.

Међутим, сада је сам термин “федерализације” постао практично табу тема. Његова употреба, како у научној средини, тако и у публицистици, пресеца се у корену цензорима који су се накотили, а сваки догађај повезан са проблемима федерализације Украјине, забрањује се као антидржавни. Но, видимо да је процес претварања Украјине из унитарне у федералну државу већ неповратан и за садашњу власт у Кијеву проблем представља други терен, заправо, покушати сачувати Украјину у садашњим границама, полазећи на давање већих права региона, у суштини федерализацију. Или се помирити са практичним распадом државе.

Тако је, по мишљењу Петра Топочка, академика НАН Украјине, директора Института за археологију, “федерализација” земље једини излаз из вечног стања узајамних регионалних претензија и псеудореволуционарних потреса. При таквој административно-територијалној структури, региони ће у већој мери бити орјентисани на унутрашњи живот, на развој привреде и достизање самообезбеђења, што ће се, нема сумње, позитивно одразити и на привреду читаве земље”

Позиција данашњих украјинских власти са своје стране изазива крајњу конфузију, јер су многе апологете украјинске државности земљу виделе само као федеративну и сматрали су да јој управо овај облик административно-државног уређења органски одговара.

Чак је и 1881. године “братство тарасоваца” постало прва политичка организација која се залагала за стварање слободне саборне федеративне Украјине у облику федерације Левообалске, Деснообалске и Степске Украјине, са Кубаном и Галицијом.

Николај Михновски, један од оснивача украјинског национализма, 1905. године је у свом нацрту Устава за независну Украјину, написао: “Украјина је савез слободних самоуправних земаља формирана на основу својих природних карактеристика и насељена Украјинцима. Постоји девет таквих земаља: Црноморска Украјина, Слободска Украјина, Степска Украјина, Левообалска Украјина или Хетманштина, Северна Украјина, Полесје или Гајева Украјина, Подпланинска Украјина, Планинска Украјина и Приобална Украјина”.

Према личностима који нуде сличне политичке пројекте можемо се односити на различите начине, међутим, треба истаћи да су они још пре сто година одлично схватали да територије које данас улазе у састав Украјине поседују огромне различитости и у јединственој држави могу слободно да егзистирају само на принципима максимално широке самоуправе, то јест, Федерације.

“Да ли ће се Република Украјина формално називати федерацијом или не, она је практично дужна да се организује као федерација својих практично федерација громада[1]. Свако наметање механичке унитарности громадама, принудно повезивање, може бити грешка која ће довести само до противљења, реакције, јачања центрифугалних сила или ће послужити као основа за нова међусобна трвења” – писао је 1907. године Михаил Грушевски, украјински и совјетски историчар, оснивач украјинске научне историографије, председник Украјинске Централне Раде.

Треба напоменути да је до краја 80-их, почетка 90-их година ХХ века, идеја федеративног уређења Украјине била доминантна и међу украјинским политичким покретима који су се залагали за независност.

Тако је 1989. године Вјачеслав Черновил, лидер Народног Руха Украјине, у свом изборном програму написао: “Видим у саставу Украјинске Федеративне Народне Републике такве земље као што су Кијевштина, Подоље, Волина, Галичина, Буковина, Закарпатје, Хетманштина, Слободанштина, Запорожје, Донбас, Таврија (Црноморје), а Крим – као независног суседа или аутономну републику у савезу са Украјином. Свака од земаља има свој парламент (Доњецка Рада, Галицка Рада итд) и своју обласну владу, а дводомна Централна Рада Украјине (са пропрционалним представништвом целокупног становништва и једнаким – од земаља) ће бити задужена и бринути о гаранцијама демократских права (о опозицији, слободним изборима, слободи говора и штампе, на приватно и колективно власништво, на неприкосновеност и достојанство личности)”.

Али као што знамо, после распада СССР-а, први је на власт дошао брзо “префарбани” Леонид Кравчук, за кога је било потпуно природно централистичко управљање. Њега је 1994. године сменио “црвени” директор Леонид Кучма, коме су идеје федерализације такође биле стране. И ти проблеми повезани са особеностима региона земље, који су се могли решити у самом зачетку, једноставно су се конзервирали, што је у свом резултату Украјину и довело до грађанског рата.

Са друге стране, више нико не може негирати тежњу потпуно различитих региона Украјине за већом аутономијом, и уопште није важно како ће то они назвати. Главно је да се све те тежње уклапају у логику рестартовања украјинске државе на принципима федерализма.

Денис Денисов, политиколог из Института земаља ЗНД.

Превод са руског: ruskline.ru/news_rl/2016/05/20/federalizaciya_ili_razval_strany/

[1] Громады  – На украјинском језику у буквалном преводу то означава неку врсту заједнице. Громаде су у Царској Русији у другој половини XIX века (1860-1890) представљале полуилегалне либералне “културно-просветне” организације украјинске интелигенције које су стајале на позицијама “украјинизације” и залагале се практично за претварање Малоруса у Украјинце, како би се што више становништво тих територија одвојило од руског света… (примедба преводиоца)

Прочитај без интернета:
10 гласовa