Николај НЕУСТРОЈЕВ

 

Поштовани војници, драга браћо!

Хтео бих да вам се обратим не само да би пожелео мирно небо, “падавину звездица” на еполетама, здравље, срећу и изобиље, него и оно традиционално најважније, без чега не може бити истинског руског војника – снагу духа. Заправо, повећање морално-духвних квалитета – љубави према Богу и Отаџбини, вери, трпељивости, умећу да се храбро подносе све недаће у име високих циљева. Да пожелим свега онога што је све време наше војнике и официре разликовало од других, да својој земљи служе пожртвовано “не због страха него из савести”. Наш велики и непобедиви предак А.В. Суворов је такве војнике називао “чудо-витезови”.

Какав је био тај руски војник-победник од кога су стрепеле одабране армије непријатеља? Ево шта је о томе говорио познати професор А.А. Царевски: “Премда задивљује читав свет својом физичком издржљивошћу, руски војник је јак и непобедив пре свега због своје духовне снаге. Основа свих тих врлина руског војника и његова највећа слава и снага, лежи у томе што је он увек испуњен ватреном вером у Бога и надом не у своје силе него у Божије милосрђе према њему. Руски војник је уистину јак тиме што је он увек био и јесте – пре свега христољубиви војник”.

Помоливши се пред битку он је у шали говорио: “Две смрти не бивају, а једна је неминовна” знајући да уколико у боју и умре за Отаџбину и “за пријетеље своје”, тиме спасава своју вечну душу и чак то сматра за част. Данас непријатељи Русије преко јаких медија и реклама култивишу само животињске инстикте, самољубље и панични страх пред старењем и смрћу. Зар то не показује досад небивалу кризу савести, деградацију и тешку моралну болест банкротираног човечанства које седи на кипећем вулкану духовне и физичке погибије?

Зар су нас томе учинили и били пример за подређене наши велики преци који су слава Русије? Зар је на то позивао своје војнике и официре А.В. Суровов који није изгубио ни један од двеста бојева, војсковођа од Бога дат и истовремено молитвеник, аскета и монах по начину живота? Упрво он је учио своје “чудо-витезове: “Без Бога (то јест, без молитве) ни преко прага!”, “Дух јачај у отачкој вери православној: учити војску без вере, исто је што и прегорело жељезо оштрити”. А после битке одајући ловорике Господу и благодарећи Му због победе, говорио је: “Не мени, не мени, него имену Твојему!”. И та традиција код наших великих предака је била непоколебљива, јер су они били у потпуности свесни ко је истински извор победе. Због тога је у војнику у првом реду и ценио његове главне квалитете, духовне – дубоку веру, оданост и љубав према Богу, Цару и Отаџбини, а затим и ратничке – витештво, неустрашивост, храброст, издржљивост. И као потврду томе налазимо у завештању фелдмаршаловом, Римницког грофа А.В. Суворова у његовој “Науци побеђивања”. Он је овако говорио: “Моли се Богу, у Њега је победа!” и “Чудо-витезови! Бог нас води, Он нам је генерал”, бирајући за најопасније и најтеже походе само оне војнике и официре који су често били на исповести код свештеника и причешћивали се, па су због тога били нерањиви и од Бога чувани у боју.

Сличан је био и Ф.Ф. Ушаков, један од оснивача Црноморске флоте Русије, а од 1790. године њен командант, који је одржао 43 победе и није доживео ни један пораз у свим поморским биткама у којима је учествовао. Управо под његовим вођством била је скршена моћна турска флота што је омогућило Русији да успостави чврст мир на Криму. Управо је он, Ушаков, предводио и извршио победнички средоземноморски марш руске ескадриле за време рата са Француском, чиме је изазвао уважавање па чак и завист код познатог енглеског адмирала Нелсона. На служби је то био талентовани поморски војсковођа, неустрашиви ратни командант, а у души благочестиви и дубоко верујући човек који је жарко волео морнаре као рођени и брижни отац, који је на својим бродовима установио манастирски поредак саветујући пред битку морнаре: “Идући у бој читајте 26, 50 и 90 Псалм, и неће вам моћи ништа ни метак ни сабља”.

Због тога легендарни адмирал и од Бога чувани војник Христов није ни имао ни један пораз за читаву своју поморску каријеру. За све то време ескадриле које је он предводио нису доживеле губитак ни једног брода и ни један његов морнар није био заробљен. У октобру 2004. године Архијерејски сабор РПЦ је канонизовао Ф.Ф. Ушакова и прибројан је лику светитеља као праведни ратник Фјодор.

И на крају још један пример – генерал М.Д. Скобељев – који је проживео веома кратак (38 година) али сјајан живот, херој Плевне и Шипке, покоритељ Средње Азије који је уз минималне губитке успео да присаједини Русији велике територије обезбедивши њене јужне границе и угасивши тамо пламен крвавих сукобљавања. Он се показао не само као изванредан војни командант који није претрпео ни један пораз у свих својих 70 битака, него и као изванредан државник. По популарности у народу и сособности да одушеви војнике у боју, није имао себи равног, па су га због тога упоређивали са Наполеоном. Скобељева су звали “белим генералом” због привржености белој парадној униформи у којој је он на белом коњу неустрашиво јахао, руководећи и непосредно учествујући у биткама. За њега је знала и волела га цела Русија, не само због ратних подвига, него због визионарског ума и високих људских квалитета – пристојности, честитости, очинске бриге о војницима и официрима. О онима према којима је осећао своју дубоку одговорност пред Богом, историјом, Царем и Отаџбином. М.Д. Скобељеву су још за живота подигли споменик и посветили стихове водећи песници.

Дакле, зар грандиозне победе наших великих дубоко верујућих православнх предака и заштитника Русије, која се до Петра великог звала Света Русија – Невског, Донског, Ушакова, Суворова, Кутузова, Скобељева и Жукова – никога и ни у чему нису убедили, нису натерали да се замисли на изворима њихових блиставих победа над непријатељем много надмоћнијим у живој сили и наоружању? Управо они и њима слични у разним периодима наше вишевековне историје постајали су тиме непобедиви чудо-витезови који су покорили европске и друге престонице славом и чврстим ослонцем своје свете Отаџбине. Посебно место међу руским војницима заузимали су козаци које су вековима називали витезовима Православља. Они су учествовали у свим војним походима и ратовима које је водила Русија – рату са Реч Посполитом, у Северном рату, у девет руско-турских ратова, у Персијском и Шведском рату, Седмогодишњем рату, Отаџбинском рату 1812, рату у Средњој Азији, Руско-јапанском рату, Првом светском итд.

Њихова неустрашивост, војна обученост, дисциплина и сналажљивост, приносили су ратну славу Русији. Они су у највећем степену заслужили високо звање – христољубиви ратници!

Међутим, треба истаћи да су међу војницима и официрима у сва времена били представници многих националности и верописповести, али то им нимало није сметало да извојују многе победе на ратним поприштима под девизом: За веру, Цара и Отаџбину! Зар то не говори о постојању вишенационалног руског духа народа Русије?

Навешћу само неколико примера подвига, хероизма и талента наших великих предака – истинских синова Русије – њених војника и војсковођа. Тако су за време битке код Римника (11.09.1789) Турци под командом Јусуф-паше имали војску од 100 хиљада војника. Руско-аустријска војска под командом А.В. Суворова – само 25 хиљада. Штавише, Турци су имали предност јер су се бранили. А ипак су поражени. Њихови губици су били само међу убијеним више од 10 хиљада војника и веома много рањених. Са наше стране је погинуло свега 500 људи. Поред тога, у непријатеља је освојено 80 оруђа, 100 знамења и много друге имовине.

Други пример који наводимо сматра се ремек-делом ратничке умешности – освајање турске тврђаве Измаиљ (24.12.1790). Њен гарнизон под командом Ајдоса Мехмед-паше састојао се од 35 хиљада војника, имао је 263 оруђа, притом се бранио, и према постојећим стандардима, утврђености, опреми и локацији, тврђава је била неосвојива. Међутим, А.В. Суворов који је имао армију од 31 хиљаде војника и 600 оруђа од којих је 567 било бродских из Лиманске флоте и зато се нису могли у потпуности искористити, је тако генијално органозовао опсаду, да је не само освојио тврђаву него је и у потпуности разбио противника. Рачунање губитака после победе показало је да су Турци имали 26 хиљада убијених и 9 хиљада заробљених војника. Код Руса је убијено 1 900 људи, рањено 2 700. Однос губитака је 1 : 13 у нашу корист, без обзира што се радило о јуришу на неприступачну тврђаву. Узгред, како сведочи статистика, губици руске војске у свим биткама Суворова увек су били у његову корист у односу 1 : 8, 1 : 10 и више. А у знаменитом и тешком Италијанском походу и потпуно фантатсичних 1 : 75. Да додамо да су сада у току припремни радови за канонизацију и прославање од стране РПЦ тог достојног претка, изузетног војсковође и дубоко верујућег благочестивог хришћанина и војника Христовог.

И на крају да наведем још један пример из славне ратне историје наше Отаџбине, херојску биографију адмирала Ушакова. Код острва Тендра је 11.09.1790. године дошло до морске битке између руске ескадриле под командом Ф. Ушакова и турске ескадриле под командом адмирала Хусеина, која је за 1,3 до 1,4 пута превазилазила руску флоту. Наша ескадрила је у свом саставу имала десет бојних бродова, 6 фрегата и 20 помоћних бродова. Турска флота у одговарајућим бродовима – 14, 8 и 23. Без обзира на значајно преимућство у бродовима и бројности, Турци су код Тендре претрпели срамнотно понижавајући пораз, штавише, предали су Русима у плен брод са 74 топа и три помоћна брода. Њихови укупни губици у живој сили износили су више од 2 хиљаде људи, од чега је више од 1 500 убијених. Руска ескадрила није изгубила ни један брод, а убијен је био само 21 човек и 25 рањених. Однос губитака – 1 : 71 у нашу корист. Зар то није показатељ руског духа, талента, вере и Божије помоћи нашим војницима и богољубивим оцима-командирима. Дакле, зар је још нејасно коме се и од кога дарују такве победе?

И ти примери представљају само мали део вишевековне велике историје државе руске и сјајне звездане плејаде наших славних православних предака.

00a-vdv-chaplains-29-03-13

Не сећам се ко је од савремених светих отаца рекао да кад се наша армија оцркови, тада ће Русија поново постати непобедива. То још једном потврђује чињеницу да победу дарује Бог ономе ко душом, умом и свим својим бићем служи Њему и Отаџбини, ко је Њему угодан, а одузима је тада када жели да казни због греха немарности према Њему. Нису случајно наши непријатељи добро знајући те истине, све чинили како би уништили религиозну вишенационалну чисту душу и дух нашег народа. Покушавају и нажалост често успешно, да га натерају да заборави на своју велику хиљадугодишњу историју, да замене истинске вредности, да раслабе и униште “руски дух”, света патриотска осећања, да од омладине, наше главне стратешке резерве Отаџбине, створе похотно, корумпирано, похлепно стадо којим се управља уз помоћ новца и инстиката.

Да од ње створе прорачунате бездушне компјутере, “Иванове који не памте родство”, “светског човека” без патриотизма и осећања према Отаџбини – у суштини – да од омалдине створе издајнике. У Русији је у свим временима Православље представљало цементирајуће морално начело. Наша Отаџбина данас представља главно упориште у свету, многима нејасни “ковчег спасења”, “Трећи и последњи Рим, јер четвртог неће бити” како је о њој својевремено, у  XVI веку рекао прозорљиви старац Филотеј. Само то и вековима накупљена инерција добра и духовности сада спасавају нашу Отаџбину уз помоћ многобројних њених молитвеника, заступника пред Богом у овом и оном свету.

orujie

Наравно, данас је много неправедног, и у свету и код нас у земљи, али тако је било у сва времена. Постоје снаге и у Русији и изван њених граница које желе да код нас организују нови грађански рат, и чак светско крвопролиће. Али како говоре, боље је и лош мир од било каквог рата, а нарочито у савременим условима и са таквим оружјем какво постоји данас. Може се започети, али тешко зауставити. Према неким проценама такав рат би однео између 1/2 до ¾ људи на земљи. А они који је планирају требало би да се присете речи из светог Писма: “Ко пролије крв човечију, његову ће крв пролити човек: јер је Бог  по својему обличју створио човека (Постање 9: 6) и “да не бисте скрнавили земљу у којој сте, јер крв она скврни земљу, а земља се не може очистити од крви која се пролије на њој другачије него крвљу онога који је пролио” (Дневник, 35: 33). Зато нека добро промисле о последицама по себе и своје ближње они који рат потпирују.

Још је А.С. Пушкин говорио да се “не само може него и треба поносити славом својих предака, а непоштовање истих је срамна малодушност”. Зато не чуди да је Збигњев Бжежински, један од непомирљивих идеолошких непријатеља Русије који жели да прекроји нашу историју, на питање шта се данас најстрашније догађа у свету, одговорио без размишљања – препород Православља у Русији. Зна стари лисац са које стране дува ветар. И због тога, ево куда и ево у шта треба усмеравати главне васпитне и друге напоре и средства – у препород духовности и у оцрковљење армије и флоте, као “јединих и главних пријатеља Русије” по речима Божијег помазаника, Цара Александра III Миротворца – јер без тога још дуго неће бити ни победа ни препорода велике земље. Јер се успеси и победе, понављам, дарују одозго, природно не замењујући људе, него им помажући или не помажући у томе.

14174133965410affba

Што се тиче будућности Русије, то ће помоћ Божија обавезно доћи у своје време, но, ти рокови увелико зависе и од нас. О томе су говорила многоброја пророчанства познатих светих стараца од којих су се нека већ испунила. Она, та помоћ, је планирана свише, но засад не жури да нам буде пројављена због многобројних неокајаних грехова наших, и због необраћања Богу од стране нашег народа за ту помоћ, који живи као у некој ошамућености. Искусни пророк – монах Авељ, чије се пророштво и за целу Русију и за цео царствујући род Романових, укључујући и судбину последњег Цара-мученика Николаја II, сво испунило до у појединости, много је говорио 1796. године Цару Павлу I, недуго уочи смрти коју му је предсказао од стране завереника (која се десила 1801. године), па тако и о будућим, па и већ нашим временима: “Велика ће бити затим Русија, скинувши безбожни јарам. Велика јој је судбина намењена. Ради тога ће она и пострадати, како би се очистила и упалила светлост”. А свети преподобни Серафим Саровски 1832. године као да то потврђује: “Господ ће помиловати Русију и привешће је путем страдања великој слави!”. И на крају, свети праведни Јован Кронштатски у првој деценији ХХ века недуго уочи доласка на власт “безбожничког јарма”, као да им говори: “Јадна Отаџбино, када ћеш напредовати? Тек тада када се свим срцем будеш држала Бога, љубави према Цару и Отаџбини и чистоти моралној… Ако нема покајања руског народа, близу је крај света. Бог ће послати бич у виду нечастивих, окрутних, самозваних владара, који ће читаву земљу натопити крвљу и сузама. Зар у нашој недавној прошлости, па и данашњости, не видимо испуњење тих пророчанстава наших великих светих отаца?

Због тог, узимајући у обзир све изложено, постаје јасно да само покајање и повратак нашег народа и Отаџбине на Богом предодређени за њих историјски и духовни пут, према традиционалним вредностима – свете православне вере отаца, високог морала и живота по Заповестима Божијим – гарантује нашој Отаџбини поново велики будући истински процват, моћ и непобедивост. А то значи да нема важнијих задатака за све нас, од тих задатака. И приликом планирања било каквих програма, а поготово стратешких и васпитних, неопходно је обавезно узимати у обзир духовну компоненту као главну – јер иза ње стоји Сам Господ Бог – господар живота и смрти сваког човека и сваког света, извор помоћи, успеха и победа над сваким непријатељем и спољашњим и унутрашњим. У супртоном случају – наставак трагедија, катастрофа, ратова, крвопролића и такозваног страдалничког руског крста. Уосталом, могућ је и сценарио краја историје људске цивилизације на планети земљи.

icon-of-admiral-st-fyodor-ushakov-the-holy-warrior-4-e1272492875871

Због тога и девиза наших војника треба да буде одговарајућа, узимајући у обзир Руски православни дух и Заповести Божије које је Он дао људима за сва времена:

ДУША – БОГУ, ЖИВОТ – ОТАЏБИНИ, СРЦЕ – ЉУДИМА, ЧАСТ – НИКОМЕ!

Желео бих своје излагање да завршим дубоким речима стихова из песме јеромонаха Романа: “Нација без Бога је руља, уједињена пороком, или слепа или глупа, или што је још страшније – сурова. И нека се на трон успне и неко ко глагоља високим стилом. Руља остаје руља док се не окрене Богу”. Размислите над овим!

Председник Камеровског обласног одељења, члан Централног савета ООД “Русија Православна” Николај Неустројев, г. Кемерово, фебруар 2006. године.

Превод са руског: pravoslav-voin.info/pravvoiny/159-fedor-ushakov-idya-v-boj-chitajte-psalmy-i-pulya.html

18 гласовa