Валериј ФИЛИМОНОВ

Посвећено сећању на преподобног Варнаву Гетсиманског… prep_varnava_200_auto

Током 2016. године обележавамо 150 година од рођења преподобног Серафима Вирицког, у свету петроградског трговца Василија Николајевича Муравјева. Скоро 20 година о њему се духовно старао преподобни Варнава Гетсимански. Крајем ХIХ века отац Варнава је за Русију био исти такав учитељ као што је почетком века био преподобни Серафим Саровски. Молитвену помоћ од њега је тражио и Господар, Цар Никоај II Александрович…

Вишегодишња послушност гетсиманском старцу постало је великом школом унутрашњег делања и духовне мудрости за Василија Николајевича, на његовом путу ка висинама хришћанског савршенства.

                              *         *         *

Ходио је по Русији блажени Филипушка. У старој одежди. Босоног. Носио је вериге и железни штап од једног пуда[1] са бакарним голубом на врху, симболом доброте и кротости. Спавао је на земљи и по жези и по мразу. Био је познат по својој незлобивости. Са смирењем је трпео понижења и малтретирања од полицајаца и чиновника. Стекао је дар прозорљивости  и утехе. Увек је разобличавао неправду. Често је говорио фигуративно – иза привидне простоте скривала се духовна мудрост. Био је омиљен у народу. Виђали су га и у Поволожју, и у Тули, и у Москви, и у Кијеву и у другим местима.

Средином ХIХ века стигао је блажени у Свето-Тројичко-Сергијевску лавру. Ту је по благослову светог Филарета (Дроздова), митрополита Московског, био пострижен у расофора и 1847. године преузео је на себе нови подвиг – пештерски. “Господ да проветљује оне који Га траже у тами пећинској” – рекао је тада светитељ Филарет, који је одавно поштовао Филипушку са којим се не једном сретао у Москви.

На неколико миља од лавре, недалеко од Гетсиманске уједињене испоснице у повоју, ископао је Филип са помоћницима цео подземни град – низ пештерских ћелија повезаних ходницима, где су се подвизавали монаси, тражећи потпуну самоћу и тишину. Није лак био њихов посао: они су дрвеним лествама носили на себи у врећама земљу из дубоких јама, пробијали подземне хоризонталне ходнике, стављали дрвене потпорње од дасака у формираним пролазима и ископаним пећинама. Рад се вршио уз свеће и непрекидно призивање имена Господњег. Тако се стварала уникална светиња, којој није било сличне у Русији.

У великој централној пећини од које су се луковима разилазили велики подземни ходници, изграђен је храм посвећен архистратигу Божијем Михаилу. У њему су се братија пештерници на звук звона окупљали на заједничку молитву.

Једном су за време читања вечерњег правила двоје сабраће Филипа – послушници Митрофан и Андреј – видели анђела који је изнад њихове главе пронео два венца. Они су то испричали Филипу. “Воља Божија, молите се” – одговорио је он. Ускоро, за време радова у дубинама пећине, они су били изненада засути обрушеном земљом. Свети Филарет је о том догађају писао: “Певао сам са сузама: са Светима упокој Христе душе раба твојих Митрофана и Андреја. Можемо веровати да је Господ примио добар почетак њиховог подвига као учињено”.

А Филип, коме су се придружила и тројица његових синова и још око 10 послушника, наставио је да усрдно копа и опрема подземне станове и келије за молитве. У влажним пећинским келијама са земљаним подовима није било пећи и они су се загрејавали кандилима и дисањем својих становника, од којих је сваки носио свој посебан подвиг.

У то време понекад би се на вратима Лавре у Горњој површи појавио човек Божији са својим непромењивим штапом. Њега би исти час окружила хрпа људи: “С анђелима! С анђелима! С Небеским весником!” – поздрављао је богомољце Филип. Његове маштовите речи, пуне љубави и мудрости, даровали су многима тишину духа и радост у Господу.

Убрзо је над пећином била изграђена капела – будући дрвени храм посвећен преподобним Антонију и Теодосију Печерским и светом Василију Паријском. Замисао старца Филипа почела се именовати Пештерским одељењем или Пештерама Гетсиманског скита који је одмах почео да привлачи пажњу поклоника. Испосница и њена одељења су раздвојена дубоким провалијама напуњеним водом – манастирским језерима.

Филип је 1848. године примио потпуни монашки постриг са именом Филарет у част свог давнашњег покровитеља Митрополита Филарета кога је звао белим анђелом због његовог великог дела и митрополитске митре.

Владика Филарет је по доласку у лавру увек журио у Гетсимански скит који је основао и који је посебно волео. У време Успењског и Петровског поста светитељ је имао обичај да пости заједно са братијом скита, притом се исповедивши код свог духовника, намесника лавре архимандрита Антонија (Медведева) – (који је прослављен у лику преподобних 1996. године), на други дан одслуживши Литургију и сам причестивши Светим Христовим Тајнама сву братију.

За време шетње владика је посећивао пештеру али се притом трудио да не нарушава тиховање пештерско. Како су сведочили његови савременици, понекад у скиту се “тај знааменити јерарх, учени богослов и искусни администратор претварао у строгог испосника-пустињака, колико је то било могућно у његовом положају и чину”.

У пештерски храм архистратига Михаила 1852. године је донета Черниговска икона Мајке Божије сликана крајем XVIII века, коју су почели називати Черниговско-Гетсиманском. Ускоро се та икона прославила чудесним исцељењима. Слава о њој се проширила необичном брзином и њој су хитали не само посетиоци Лавре преподобног Сергија него и страдалници из многих места Русије. Митрополит Филарет је посебно волео да се моли пред том светињом.

Касније је над пећинама на месту дрвеног храма био саграђен величанствени камени храм у византијском стилу у част те чудотворне иконе Пресвете Владичице наше, по пројекту Н.В. Султанова, а црква преподобних Антонија и Теодосија Печерских била је пренета под земљу и постала је друга пећинска црква обитељи, а сам скит се почео називази Черниговским.

42068
Пештера Гетсиманског скита 1854. године

О подвизима старца монаха Филарета још за време његовог јуродства било је познато у Царској кући Цара Александра II, који је јe 1855. године посетио Сергијевску Лавру, Гетсимански скит и Пештере и пожелео да га види. Он се пред Царем појавио у монашком оделу. “Ти си сад већ монах?” – упитао је оца Филарета Господар. “Не знам да ли сам монах, али волео бих да будем монах бар један сат” – смирено је одговорио старац.

Доста се потрудивши око изградње Пештера које су времено биле обложене каменом, отац Филарет је по благослову архимандрита Антонија основао 1859. године, недалеко од Скита, Киновију у част Богољубске иконе Мајке Божије. Овде је он 1863. године примио велику схиму добивши поново своје мирјанско име – Филип. Та обитељ је постала лука спаса за братију од 30 монаха којима је управљао син схимонаха Филипа – Јеромонах Галактион.

Отац Филип је 1869. године, после исповести и причешћа Светим Христовим Тајнама, мирно отишао у други живот после 33 године неуморних подвига у славу Божију. Праведник је био погребен од стране архимандрита Антонија у доњем храму Киновије, поред десног клироса.

Место упокојења блаженог Филипушке

А 1851. године у Гетсимански скит дошао је да се подвизава 20-годишњи сељачки син Василиј Меркулов, о коме се од дечачких лета духовно бринуо старац-пустињак монах Геронтије, који је живео близу Зосимине пустиње. У то време се и отац Геронтиј, примивши велику схиму са именом Григориј, подвизавао у Свето-Тројичко-Сергијевској Лаври

У Скиту је Василиј, по милошћу Божијој стекао новог дивног учитеља – монаха Данила. Старац-аскета који је под видом јуродивости скривао дар прозорљивости, током 15 година духовно се старао о Василију. Висок, сед, са белом мантијом изнад које се надвијала полумантија, отац Данило је самим својим изгледом остављао код богомољаца утисак благочестивог страхопоштовања. На вратима своје самице која се налазила у дубини шуме која је окруживала Гетсимански скит, увек је била гомила народа жељног да чује речи истине из уста праведника Божијег.

Једном је Василије дошао старцу у први дан Васкрса и затекао га је како једе сухарике растопљене у води. “Баћушка, па зар и на овако свечан дан пијете воду са црним суварцима?” – упитао је он старца. “Да, водица синко, попијеш мало само по потреби, а чај је нешто сувишно. А то што је данас Свето Васкрсење, тако је код мене сваки дан “Христос Воскресе” – одговорио је на то отац Данило. Те речи Гетсиманског подвижника показују његову блискост по духу преподобном Серафиму Саровском који је своје посетиоце поздрављао речима: “Христос Воскресе радости моја”.

Није остављао младог послушника без очинских поука ни схимонах Григорије, кога је Василије, по благослову начелника Скита, требало да посећује у празничне дане. Тако је он одрастао под руководством два благочестива старца.

Духовно формирање Василија пролазило је природно и неприметно. Старци су у фокус стављали стицање Јеванђелских својстава душе – смирење, кротост и љубав кроз истинско и дубоко покајање. Притом су духовни учитељи Василија све време код њега развијали и друге важне квалитете војника Христовог  – искрену свест о сопственој немоћи и непогрешиво поверење у благодатну помоћ Свише. Брзом духовном развоју младог послушника веома је допринела његова природна чистоћа и апсолутно неосећање према свему уважаваном и хваљеном у свету – према такозваном земаљском благу.

Василиј је 1857. године био уписан у број званичних послушника Гетсиманског скита и постављен је за пратиоца богомољаца у Пештере. Будући келијником оца Данила, он је по поруџбини старца и у његово име често давао посетиоцима савете по различитим питањима практичног и духовног живота. Сам то не знајући, послушник се неприметно претварао у старца. Годину за годином, под руководством два велика подвижника, он је постигао науку над наукама – умеће старческог старања над страдалницима. Нема сумње, томе је допринела посебна милост Господња према њему.

Његови наставници су, један за другим, отишли у вечност. Отац Григориј 1862, а отац Данило 1865. године. Сваки од њих је пред своју кончину дао благослов Василију за даљи живот. Схимонах Григориј га је благословио за изградњу женске обитељи у удаљеном месту, а по завештању оца Данила он је требало да прими на себе подвиг старчества.

Непосредно пре кончине старца, једна духовна кћер га је упитала: “Баћушка! Ко ће нас утешити када вас не буде? У том тренутку у келију је ушао Василиј и отац Данило је са осмехом одговорио: “Ето, Васја ће вас утешити!”.

Дубоко тужно је примио одлазак наставника у свом срцу млади подвижник, но, он је постао достојан наследник својих учитеља. Уз благослов светог Филарета, брат Василије је 1863. године започео градњу зграде првог будућег Иверског женског манастира у Нижњегородској губернији, на реци Виксе. “Благосиљам изградњу обитељи, а монаха-градитеља… благословим да је створи и до века руководи њом” – биле су речи мудрог архипастира.

Послушник Василиј је 1866. године био пострижен у монаштво са именом Варнава, у част светог апостола Варнаве. У то време 35-годишњи послушник је већ био зрео муж, уистину старац, запрепашћујући братију и богомољце способностима духовног расуђивања и мудрог изграђивања. Подвиг послушања у трајању од 20 година донео је своје обилне плодове (више од 5 година код оца Геронтија и 15 година код оца Данила – прим. аутора). За делатну љубав према људима и беспрекоран живот по заповестима Божијим, стекао је отац Варнава дар да прима страдалнике и саосећа са њиховим тугама, дословно као са својим сопственим.

За јерођакона је рукоположен 1871. године, а 1872. године у јеромонаха. Познато је да Свемилостиви Господ дарује посебну благодат онима који смирено и без роптања испуњавају подвиг послушања. Већ почетком 1873. године за велика достигнућа отац Варнава је постављен за народног духовника Пештере Гетсиманског скита.

Популарност јеромонаха Варнаве међу богомољцима је све више расла. Људи су јасно осећали снагу његове молитве. Смирени старац је имао посебан дар духовне утехе – од њега су сви одлазили у радости у Господу, заборавивши земљаске туге и боли. Од раног јутра до касне вечери, а понекад и до дубоко у ноћ, врата његове убоге келије су била отворена за све. И то упркос чињеници да је он вршио редовна богослужења, а од 1890. године носио је још и послушање духовника скитске братије. Понекад је отац Варнава примао по неколико стотина људи на дан, остављајући себе без хране и одмора…

Зашто је бескрајна река верујућих људи потекла ка оцу Варнави у великој нади да ће добити утеху и спознати Божију вољу о себи? Понекад је само поглед на Божијег човека довољан да би се схватила сва дубина сопственог пада, да би се принело срдачно покајање Господу и да би се стало на пут праведног живота. “Вера, која кроз љубав дела” (Галатима 5; 6) чини чуда и представља суштину хришћанства.

Није заборављао подвижник ни на своје дете – Иверско-Вискунски женски манастир који је захтевао све већу пажњу од свог градитеља. До средине осамдесетих година ХIХ века тамо су била подигнута два саборна храма – у част Иверске иконе Мајке Божије и у част Успења Пресвете Богородице; болница и дом за немоћне, камена трпезаријска зграда са кухињом, два хотела за поклонике, радионица за живопис, златошивење, рукодељ и радионице за друге занате; складишта, амбари, подруми, сопствена фарма, баште и воћњаци. И све то у удаљеним шумама поред Оке, где је било 10 врста[2] до најближег пристаништа…

Међутим, бринући о спољашњем сјају, руководилац обитељи је главну пажњу стављао на унутрашње. Овде је све било усмерено на прослављање имена Божијег. Био је то посебан светли свет чији становници нису имали другог циља осим достизања долазећег добра вечног живота. Од раног јутра многогласни хор је певао: “Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лука 2, 14). Овде се нико није уздизао над другим, свако дело се извршавало са молитвом и богомислијем а јеромонах Василије је био за све отац и учитељ. Захвалне сестре су га називале својим “храниоцем”. Пун љубави и састрадавања, баћушка је улагао много снаге за изградњу и духовну бригу манастира. Он је томе посветио у целини више од 40 година живота.

За те године обитељ је постала једна од највећих женских обитељи у Русији, како су говорили – истинском женском Лавром, истинским светиоником Православља – ту се подвизавало неколико стотина монахиња и искушеница, њу су посећивали многобројни поклоници и богомољци.

Преподобни Варнава са богомољцима

Отац Варнава је водио непрекидно старатељство о благочестивости становница манастира и њиховој добробити. Током десетина година он је делио своје послушање између Свето-Тројичко-Сергијевске Лавре, Иверске обитељи и Нижњегородске губерније, Москве и Петрограда, куда је одлазио до добротвора и у Свети Синод о делима изградње обитељи. Савременицима великог старца преостајало је само да се диве тој недостижној духовној снази, виталности и неуморности којом је овладао јеромонах Варнава (Меркулов).

Крајем ХIХ века он је за Русију постао исти такав духовни учитељ какав је почетком века био преподобни Серафим Саровски. Цео живот је посветио Богу и ближњима, примивши у срцу од Самог Христа високе врлине смирења, кротости и љубави.

Отац Варнава је као нико други знао да утеши свакога ко му се обраћао за духовни савет и помоћ. Све придошлице старац је нежно називао “синовима” и “кћерима” и свакоме се обраћао на “ти”. Међу “синовима” баћушке Варнаве били су и водећи јерарси Цркве, настојатељи обитељи, обер-прокурор Светог Синода В.К Саблер и сам Господар, Цар Николај II Александрович.

Почетком 1905. године Самодржац Сверуски дошао је с покајањем ка старцу Варнави у Черниговски скит. Њихов разговор је био веома дугачак. Познато је да су они говорили о Крсном путу Цара-мученика. Отац Варнава је благословио Господара на тај подвиг и изузетно га ојачао у одлучности пред предстојеће тужне догађаје.

Један од омиљених чеда Гетсиманског старца био је познати петроградски трговац Василиј Николајевич Муравјев – касније преподобни Серафим Вирицки. У њиховим животима, а посебно у њиховим моралним квалитетима, било је много заједничког. Главна је била жеља да се послужи Богу и ближњима свим силама своје душе. За Василија Николајевића је општење са старцем Варнавом представљало истинску школу унутрашње изградње и духовне мудрости. Скоро 20 година он је боравио у послушању код баћушке Варнаве и то је заложило чврст фундамент на коме је касније дошло до узрастања у великог подвижника благочестиве побожности.

Колико само вреде омиљене изреке јеромонаха Варнаве којима је он саветовао духовна чеда: “Дело је у рукама, молитва у уму, у срцу”; “Наша кућа – наш ковчег, излазак у храм – Васкрсење”, “Спасење није у сиромаштву. Једеш укусно али запамти да ће тело бити плен црва”; “Спавај на богатом кревету али се сећај непријатних дасака ковчега”; “Хлеб да води не нанесе штету”; “У тишини нема грешака”; “Неуморни рад и непрекидна Исусова молитва – ето где је темељ темеља нашег живота”; “Човек без молитве је као птица без крила – никада се не може приближити Богу”; “Понуди себе за све добро; примај све као Самог Христа; увек гледај на своје недостатке; укоравај, унижавај себе свакодневно и сматрај себе горим од свих и бићеш уистину с Богом!”; “Невоља – то је неизбежна сапутница сваког искреног и истинског радника на њиви Божијој, зато се раније наоружајте храброшћу духа у покорности Промисли Господњој”; “Суд Божији није наш суд и оно што је добро и велико у нашим очима може бити признато лошим и обратно”.

Отишао је отац Варнава Господу као неуморни трудбеник Христов – у служење Богу и ближњима. Извршивши Тајну исповести он се са одеждом и епитрахиљем, са крстом у руци, поклонио до земље пред Престолом Божијим у Олтару и више није устао. То се догодило 17. фебруара 1906. године.

“Он је живео у славу Божију” – натпис је који украшава његов гроб у Иверској пештерској капели која се налази иза олтара пештерског храма посвећеног архистратигу Михаилу. У тој капели се усамљивао отац Варнава за чисту молитву у годинама свог земаљског живота. Како је сам говорио: “Одлазим у затвор Иверски”.

“Старајте се да добијете благодат Светог Духа, човек је без благодати мртав” – то су речи к (прослављен у РПЦ 1995. године) исписане на икони светитеља на свитку у његовој руци.

У 20-им годинама прошлог века, после Лавре преподобног Сергија уследило је затварање Черниговског и Гетсиманског скита. Богоборци су их користили за различите потребе – интернат за инвалиде, складишта, тренинг полигоне за војну обуку.

Када су хулитељи покушали да отворе место земног упокојења преподобног Варнаве, гроб са моштима је почео да упада у земљу, а на његовом месту је потекао извор кристално чисте воде. Ускоро се образовало подземно језерце дубине више од два метра. Тако Господ није допустио скрнављење светих моштију великог праведника.

Током 50-их година биле су срушене скоро све зграде Гетсиманског скита, а на њиховом месту су изграђени корпуси физичко-техничког института Министарства одбране, па тако и на месту храма Васкрсења Христовог и скитског гробља. До данашњег дана цела територија обитељи припада војном ресору. Остала је само изузетна спољна ограда са старинским каменим вратима. Приликом уласка у заплењени светом манастир, подигнута је скулптура са ликом светог Николаја-угодника са мачем у рукама и натписом на постаменту “Ствараоцима нуклеарног штита Русије”.

А Черниговски скит је 1990. године био предат Свето-Тројичко-Сергијевској Лаври, тамо је било обновљено иночко житије и почела су богослужења. Почео је постепени препород свете обитељи која је добила назив Гетсимански Черниговски скит.

Монаси који су први дошли у скит, наишли су на истинску мрзост опустошења: манастриска здања су се налазила у полуразрушеном стању, уништено је гробље – разбијени су надгробни крстови, биле су пажљиво ископане очи на фрескама свих светитеља. Као сећање на та времена у Черниговски сабор је смештена икона Богомајке пробушена са три метка…

У периоду од 1990 до 2013. године обновљени су пештерски храмови у име архистратига Михаила и преподобних Антонија и Теодосиај Печерског. У њима се већ врши богослужење. Обновљен је и братски корпус и чудом сачувана дрвена кућица старца Варнаве.

peshernaya_cerkow_mihaila_arhangela_w_thernigowckom_ckitu_troice-sergiewoy_lawri

Настављају се радови на обнови у дејствујућем Черниговском сабору, чија изуетна лепота његове изградње задивљује савременике. Крајем ХIХ века храм је сматран једним од најбољих и најбогатијих храмова у Русији. Данас се у њему налазе две поштоване чудотворне иконе Пресвете Богородице коју зовемо Черниговско-Гетсиманска, гроб са моштима преподобног Варнаве Гетсиманског које су обретене почетком 90-их година, рака са честицама моштију многих великих светитеља и камен са гроба Мајке Божије из Јерусалима.

T0OqJh4WY9w

Изузетна фреска изнад гроба светитеља у сабору, подсећа на сусрет преподобног Варнаве са Господарем, Царом Николајем II Александровичем и члановима достојне Породице.

Фреска Черногвоског сабора: Исповест Господара Николаја II у келији оца Варнаве
Фреска Черниговског сабора: Исповест Господара Николаја II у келији оца Варнаве

У Иверској пештерској капели налази се гробница са часним остацима оснивача Пештере, блаженог Филипушке – схимонаха Филипа (Хорева) које су пренесене са гробља Киновије. У овом тренутку се припрема материјал за његово прослављање у лик светитеља.

У току је обимна рестаурација петоспратног звоника који је изграђен још у ХIХ веку (висок 72 метра). У њему се налазе два дејствујућа храма – у име светог Николе, архиепископа Мира Ликијског и чудотворца и рестаурирани храм у име светих равоапостолних Константина и Јелене.

У септембру 2015. године наша филмска екипа која ради на филму о преподобном Серафиму Вирицком, дошла је у дивну обитељ где се подвизавао његов духовни отац. Неколико дана смо се пренели у молитвену атмосферу тог светлог времена коју су успели да створе садашњи становници скита. Чинодејствено, свечано теку богослужења, савршавају се Тајинства и служе молебани. Утисак заиста незабораван. Осећало се да нас светитељ Филарет, преподобни Антоније, схимонах Данило, схимонах Филип и преподобни Варнава греју својом љубављу заједно са братијом и помажу нам у раду. На овом светом месту изнад свега поражава некаква посебна тишина која буквално прониче у душу. Без обзира на присуство поклоника.

Мени се посрећило да и раније посећујем Черниговско-Гетсимански скит – 1997 и 2001. године – када сам писао своју књигу о преподобном Варнави Гетсиманском. Несумњиво да су се за протекле године одиграле колосалне промене – по милости Божијој манастир се поново претвара у један од бисера Свете Русије.

Баћушка Варнава нас је једном спасао. Било је то 1998. године. На Валаму. Ишли смо од централног острва архипелага на свето острво где се подвизавао у пећиници свети Александар Свирски. Крхки бродић био је преоптерећен до крајњих граница. Палуба на нивоу воде. Било је много оних који су желели да стигну.

Одједном, као што се дешава на Ладоги, небо је нагло поцрнело и почела је силна олуја. Мало, мало и стигла је бура. Чамац се почео заливати водом. Нисмо успевали да избацујемо воду. До обале је било далеко. Дубина око 100 метара…

Не знам зашто, али сам од свег срца почео да се молим преподобном Варнави и да му певам тропар: “Од младости Христа Бога заволевши, син утехе си био…”. Ускоро се небо исто тако неочекивано очистило, огрејало је сунце и настала је потпуна тишина. Инок који је седео поред нас неколицине људи устао је и  извадио иконицу оца Варнаве из унутрашњег џепа и рекао: “Узмите ову иконицу – ја сам из Гетсиманског скита”. Тако смо се и упознали…

Преподобни оче Варнава, милостиви помоћниче и срдачни наш молитвениче, моли Бога за нас!

Са жељом милости Божије свим читаоцима,

Валериј Филимонов, руски писац-хагиограф.

Први пут публиковано у VI издању алманаха Константинско-Јелениног женског манастира Санкт-Петербуршке епархије “Линтула”, СПб, Божић 2016. године.

Преподобни Варнава са богомољцима
У пештерској келији
У пештерској келији
Скит са стране манастирских језера раним јутром

Ходници у пештерама
Ходници у пештерама
Черниговски сабор
Черниговски сабор

[1] Пуд – стара мера за тежину у Русији – 16,38 кг (примедба преводиоца)

[2] Врста – стара руска мера мера за дужину – 1, 06 км – прим. прев.)

Превод са:

ruskline.ru/analitika/2016/01/11/gefsimanskij_chernigovskij_skit_istoriya_i_sovremennost/&?commsort=back

Прочитај без интернета:
6 гласовa