Уз 100-годишњицу додељивања ордена Светог Георгија Императору Николају Другом

Пре равно 100 година, 21.октобра (3. новембра) 1915. Георгијевска Дума Југозападног фронта је донела одлуку  да Врховног команданта Руске армије, Императора Николаја Другог, награди орденом Светог Великомученика и Победоносца  Георгија (Ђорђа) 4. степена.

У одлуци Георгијевске Думе која је донета на основу саопштења Главног штаба  о томе да су 12. и 13. октобра Император и Царевић посетили Југозападни фронт, писало је: „…Присуство Господара Императора на предњим позицијама је надахнуло јединице на нове херојске подвиге и дало им велику снагу духа: зато што је, изјавивши  жељу да посети војску  која се налази на линији фронта, и пошто је жељу остварило, Његово Императорско Величанство постало пример правог војничког херојства и самопожртвовања; што је, боравивши на местима која је непријатељска артиљериија  више пута гађала, Господар Император подвргавао свој драгоцени живот и није бринуо због опасности у својој великодушној жељи да лично изрази јединицама своју захвалност Монарха, да их поздрави и пожели у будућности још војничке славе. На бази напред наведеног Георгијевска Дума Југозападног фронта једногласно одлучује:   најстарији носилац ордена Георгијевског  крста, генерал-ађутант  Иванов, да падне пред ноге Господара Императора са молбом његових верних поданика: „Да покаже велику милост и радост јединицама које обожавају Државног вођу и да изволи да понесе орден Св.Великомученика и Победоносца Георгија четвртог степена, на основу чл. 7 статута“. Одлуку Георгијевске думе је потписао њен председник, командант 12. армијског корпуса, генерал-поручник А.М.Каледин и још неколико генерала и официра.

40742

Идеја о награђивању Императора Николаја Другог највишом војном наградом се појавила још почетком 1915.године. Тада је, како је саопштавао начелник штаба Врховног главнокомандујућег Великог кнеза Николаја Николајевича, генерал Н.Н.Јанушкевич, у писму војном министру В.А.Сухомлинову, почело да се проучава питање  у којим околностима су добијали или свечано стављали орден Св.Ђорђа 4.степена Императори Александар Први, Николај Први и Александар Други. Затим је иницијативу о додељивању награде Императору преузео главнокомандујући армијама Југозападног фронта, генерал Н.И.Иванов. Повод за уручење високе награде је инспекционо путовање Императора и Царевића Југозападном фронту, у току кога су посетили Печорски пук, који се налазио у зони могуће артиљеријске паљбе – на 6 – 7 врста од аустријских позиција.

Три  дана после тога, у недељу 25.октобра (6.новембра) 1915. у дворцу у Царском селу, Императору Николају Другом награду је свечано уручио генерал кнез А.В.Барјатински који је био на располагању команданту Југозападног фронта Н.И.Иванову, речима да: „Дубоко се клањајући имао је срећу да Његовом Императорском величанству преда Одлуку локалне Георгијевске Думе и војни Орден“.

40749

„Незабораван је за мене дан када сам добио Георгијевски крст 4. степена. (…) Целог дана после тога ишао сам као опијен. (…) Сви наши су се дирљиво радовали и љубили ме у раме“, – написао је Император у свом дневнику. Истог дана је генералу Н.И.Иванову послао телеграм са захвалношћу у коме су били следећи редови: „Неизрециво дирнут и обрадован незаслуженим одликовањем, прихватам да понесем наш највиши ратни орден и од свег срца се захваљујем свим носиоцима Георгијевог крста и војсци коју Ја јако волим за Крст који су они за Мене својим херојством и високом одважношћу  зарадили.“ Тако је, прихватајући орден који се добија за војне заслуге, Император  дао да се разуме да он своје путовање на фронт не сматра за подвиг и прихвата га искључиво као награду коју је руска армија зарадила за свог Цара и Врховног главнокомандујућег (члан 7 Статута ордена Св.  Георгија је одређивао да та војна награда може да се додели ономе „ко је, пошто је презрео очигледну опасност и исказао пример неустрашивости за дивљење,  присуства духа и самопрегора, направио изузетан војни подвиг, овенчан потпуним успехом,  и који је донео очигледну корист“.

entertainment-collecting-rewards-orders-0-7.800

Ту цареву скромност су савременици запазили. Тако је Велики кнез Михаил Михајлович у свом писму Господару констатовао да је његов телеграм генералу Н.Н.Иванову био „идеалан“ и изражавао је наду да ће се сада „почев од најстаријег генерала до последњег војника сви наши свети чудо-јунаци   поносити  видећи свог вољеног Цара и Врховног вођу са тим белим крстом“. „Руски цар је ту високу војну награду примио са великим миром “ – констатовано је у једном званичном гласилу.

Пензију од 150 рубаља годишње која припада носиоцу ордена Светог Георгија 4. степена, баш као и награду од 12 рубаља која је додељена Цару Алексеју Николајевичу, награђеном 17.октобра Георгијевском медаљом 4.степена, Император је наменио  Александровском комитету за рањене.

Како тачно констатује историчар И.В.Зимин,  „награда Цару  и Царевићу је постала главни лични  „догађај године“ и тај догађај је нашао одраз у личним ускршњим поклонима Императорској породици, (…). За Ускрс 1916.године, удовица Императорка Марија Фјодоровна је као поклон добила скромно по називу, такозвано „челично јаје“ које је било израђено од полираног челика и које је било смештено на четири челична носача. У самом јајету је, као изненађење, била смештена минијатура која је приказивала епизоду посете Императора Николаја Другог првим борбеним  редовима. Минијатуру је украшавао Георгијевски крст јер је посета првих борбених редова руске армије и постала повод за доделу ордена Николају Другом. И тако је  Императорка Александра Фјодоровна за Ускрс 1916. године добила ускршње јаје које је носило назив „Орден Св.Георгија“. То јаје су украшавала два Ордена Св. Георгија. Традиционално „изненађење“ је било у томе што су се испод сваког уметнутог Георгијевског крста крили минијатурни портрети  Николаја Другог и Царевића Алексеја“.

Награда орденом Императора Николаја Другог, а наследника престола  медаљом, широко је коришћена од стране званичне пропаганде да би се подигао престиж монархије и ратни дух Армије. Фотографије и цртежи који су приказивали Господара и Царевића с наградама су штампани по новинама, издавани  као разгледнице, смештани на дипломама и похвалама. „Са дубоком радошћу читава руска армија од генерала до војника сазнаје да је Његово Императорско Величанство, Господар Император ставио на груди, уз инсистирање Георгијевске Думе, наш свети бели крст“ – говорило се у једној од публикација. – „Када нас  је судбина ратника принудила да идемо у дубине Русије и када је руски народ  са трепетом чекао тешке и узнемирујуће догађаје, тада је Руски Император, пошто је узео мач у руке, зауставио најезду других племена. И сада је Света Рус почела да живи мирније, да сигурније гледа на будућност, а непријатељ не само да је зауставио своје најезде, већ смо ми, како то сада сви знају, почели да истерујемо наше непријатеље“…

Припремио: Андреј  Иванов, доктор историјских наука

———————————-

Превод са:

ruskline.ru/history/2015/11/03/gosudar_imperator_yavno_podvergal_opasnosti_svoyu_dragocennuyu_zhizn/

14 гласa