ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА

„…Коришћење терора човека чини сличним детету, јер искључује рационално-критичку функцију мишљења, а при том емоционални одговор постаје предвидљив и користан манипулатору. Зато контролисање нивоа узнемирености личности омогућује да се контролишу велике социјалне групе…“

Волтер Липман

Како смо досад више пута писали, и управљање миграционим токовима, и терористичке акције у Европи данас у рукама владајућих кругова представљају ефикасно средство за плашење становништва које, у условима потпуног престројавања социјалних и радних односа и коначног затварања социјалне државе, игра врло важну улогу у успостављању контроле над „грађанским друштвом“. Паралелно са ликвидацијом социјалне државе долази до демонтаже правне државе, коју треба да замени полицијски режим, уграђен у систем глобалне електронске контроле.

Терористичке акције широм Европе са новом снагом су испољили проблем паралелне власти, која постоји унутар државног апарата и која на одређен начин утиче на процесе у друштву. То се односи и на националне структуре моћи јер се оне подвргавају, као и све друге државне институције, таквом престројавању да их оно, уз очување привида националног суверенитета, преко наднационалних центара, претвара у инструмент управљања. И ма колико се економска и финансијска глобализација врше отворено, а брисање граница у тој сфери представља норму, стварна сарадња у сфери полицијске контроле се не оглашава. То се у још већој мери односи на рад тајних служби, где координација деловања одређених јединица међу земљама ЕУ, САД и Израела остаје сакривена.

Довољно је да се присетимо какав је скандал у Немачкој изазвала у мају 2015.г. информација о сарадњи Агенције за националну безбедност САД (АНБ) и федералне обавештајне службе Немачке (БНД) која је Американцима помагала да шпијунирају чланове влада земаља ЕУ и Европске комисије. АНБ је много година пратила „хиљаде циљева у Европи“ уз помоћ, како медији пишу, немачке обавештајне службе која о томе „није знала ништа“. АНБ је усмерено слала БНД-у податке и критеријуме („селекторе“) како би објекти могли да се прате електронски, а међу објектима су били европски политичари и комуникације компанија Европске уније. Притом је 40 хиљада захтева за праћење АНБ конкретних објеката било супротно немачким и европским интересима. Све се завршило тако што је у априлу 2016.г. руководилац БНД послат у пензију.

Што се тиче полицијске и судске сарадње по кривичним парницама, још 1976.године у Европи је за борбу против тероризма формирана (без потписивања одговарајућег документа) полутајна структура – ТРЕВИ (TREVI), о којој је информација држана у тајности све до 1989.године. 1991.године Хелмут Кол је предложио да се по узору на амерички FBI оснује Агенција европске полиције, и већ следеће године ТРЕВИ је кроз Махстрикски споразум званично признат. Затим је 1995.године на бази те структуре формиран Европол, у складу са Конвенцијом о формирању европске полицијске установе, са штабом који је смештен у Хаг. Два следећа уговора, Амстердамски (1997.), као и Уговор из Нице (2001.), Европској унији су омогућили нова законска овлашћења у области кривичног правосуђа и, пошто су укинули поменуту конвенцију, заменили су је правно обавезним нормативним актом, за чије даље разматрање уопште више није била потребна национална ратификација.

Као такав акт стигла је Одлука Савета ЕУ од 6. априла 2009.године под називом „Формирање европске полицијске организације (Европол)“. Обновљени Европол је у потпуности интегрисан у организациони механизам ЕУ и финансира се из заједничког буџета. Осим размене информација и техничке анализе која се односи на трансгранични криминал, он се бави и подршком полицијских служби и других репресивних органа чланица и олакшава њихову сарадњу у борби против организованог криминала, тероризма и „других тешких облика криминалитета“.

Упоредо с тим сарадња постоји и у оквиру Евројуста (координација рада националних тужилаштва), Европске правосудне мреже за криминалитет (места за добијање информација) и Информативног система Шенгена.

Међутим, после терористичких акција у Француској и Белгији, и у вези са наглим заоштравањем миграционе ситуације у Европи Европска комисија и поборници јаке Европе су почели активно да раде на идеји формирања „европског FBI“, јединствене правосудне и обавештајне службе коју и сада негира цео низ европских влада. Ради се:

-о формирању независног Европског тужилаштва (уместо Евројуста), које поседује овлашћења у области трансграничног криминала;
-о јачању оперативних средстава Европола;
-о формирању Европске обавештајне агенције;
-о прихватању европског кривичног права које би важило за најтежи (европски) криминал или на криминал трансграничног карактера;
-о доношењу европског кривичног кодекса.

Сматра се да се прве две тачке могу остварити у кратком року, али остале су за дугорочну перспективу.

Најважније је постало питање формирања европског регистра личних података за путнике у ваздушном саобраћају PNR (“Passenger Name Record”), који би омогућивао чланицама да користе базе података из 19 тачака које европске ваздухопловне компаније поседују на целој територији ЕУ. Тај предлог је Европска комисија изнела још 2011.г. , и он представља плод правне и дипломатске битке између ЕУ и САД које су после терористичке акције од 11.септембра од Европљана захтевале давање података за путнике са трансатлантских летова. 2012.године на захтеве САД-а Европски парламент је ратификовао америчко-европски уговор PNR, што је довело до ситуације да земље ЕУ, како би размениле између себе податке о путницима то не могу да чине директно, већ преко САД-а. Ненормалност такве ситуације је за поборнике интеграције постала још један разлог у корист система PNR, мада је пројекат о њему 2013. блокирала Комисија за грађанске слободе, правду и унутрашње послове Европског парламента тако што је оцењен као напад на неприкосновност приватног живота.

Стварно, „сарадња“ у сфери полицијске контроле у Европи је увек била отежана тиме што су Европљани, за разлику од Американаца, са великим тешкоћама пристајали да остану без својих политичких слобода, права на лични живот и социјална достигнућа. То се најпре односи на Француску са њеном специфичном политичком културом, много лошије од од свих привикнуте на реалије новог „дигиталног света“. Непомирљиви револуционарни француски дух, који је у своје време уништио начела традиционалног друштва, данас је најопаснији за градитеље електронског концентрационог логора. Захваљујући синдикатима који су сачували свој утицај у друштву Французи су показали да су још увек у стању да организују заједничка окупљања и против содоминих бракова, и ради заштите социјалне државе. А систем PNR су окарактерисали као „присмотру свих становника Француске под изговором да се прате терористи“.

Зато су се француске власти, које су се најактивније трудиле да се идеје о PNR и „европском FBI“ унапреде сада посебно воде рачуна о речима које изговарају и изузетно су доследни у својим поступцима. Њихови аргументи се закључују у томе да је, формирајући зону слободног кретања, ЕУ проширила територију како легалне, тако и криминалне делатности, те борба с тероризмом не може да буде успешна све док ЕУ не буде поседовала општеевропска средства за супротстављање. Да би до тога дошло неопходно је да се формулише нова доктрина „равнотеже између слободе и безбедности“. За сада је европско право сконцентрисано на принципе слободе и личних права, омогућује да се националне владе баве полицијском контролом, а то такође омогућује да се Брисел стално прекорева због неспособности да одговори савременим претњама. Одговор на те претње треба да буде формирање заједничке европске кривичне политике, која једина може европском становништву да обезбеди стварну безбедност.

Али да би до тога дошло страх због терора мора да надјача приврженост личним слободама.

* * * * *

Наставиће се…

Прочитај без интернета:
5 гласовa