ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА

Почев од рата у Либији и Сирији, у чијем распаљивању је француска влада активно учествовала, владајући кругови Француске су стално повећавали притисак и вртели тему џихада као главну претњу националној безбедности Француске. То се радило у условима активног подстрекивања и подршке са њихове стране онима који су се борили против Гадафијевог режима и Асадове владе. Одмах после Саркозија који је терористичке акције назвао „ратна цивилизација“, премијер Мануел Валс је убеђивао Французе да они живе у опкољеној тврђави. Он не престаје да понавља да се „свет променио“, да „од сада је претња свуда“ и да се „против Француза води рат који не сме да се изгуби“. Циљ тих поступака је да се пригуше јаки социјални конфликти у земљи и да се незадовољство Француза пренесе на религиозно-етничку сферу, тако да се у земљи фактички обнови блискоисточни модел супротстављености ционизам – исламизам, који постоји у Израелу.

Као што је познато, од тренутка свог оснивања држава Израел која, како би преживела у непријатељском окружењу, скоро стално живи у условима ванредне ситуације, усмерила се на обавештајност и тајне операције. Обавештајна заједница Израела се налази у центру стратегије израелске безбедности и формира се око три главне службе, а свака од њих има своје сопствене, потпуно јасно одређене функције. Шин Бет или Шабак, која је подређена премијеру, одговара за унутрашњу безбедност (контраобавештајну и борбу са тероризмом). Мосад представља спољну обавештајну службу, бави се обавештајним операцијама у иностранству и акцијама на уништењу терориста изван израелских граница. И Аман је војна обавештајна служба, главна у држави, а њена бројност превазилази бројност највећих европских обавештајних служби. Она се бави обавештајним послом у оружаним снагама арапских земаља, руководи њим у сва три војна рода, одговорна је за космичку обавештајност, бави се електронском обавештајном службом и цензуром. Координацију сва три обавештајна рода врши Комитет руководилаца тајних служби (ВАРАШ) на чијем је челу, по традицији, директор Мосада.

Посебна улога обавештајног посла је условила и одређену специфичност у политичком животу Израела која се састоји у томе да је већина руководилаца, као и добар део политичке класе, поникао у тајним службама, или је извесно време са њима био повезан (тако је Ицхак Шамир радио у Мосаду 17 година, Ариел Шарон је руководио специјалним јединицама 101 које су се бавиле физичким уклањањем непријатеља Израела, Ципи Ливњи је радила у Мосаду, Бениамин Нетанјаху је бивши официр диверзивно-истражне јединице Сајрет Маткал). У Израелу не постоји ни антагонизам међу обавештајним службама и дипломатијом, који је уобичајен у другим земљама.

Тај модел полувојне државе актуелни владајући кругови Француске су узели за пример који њихову земљу претвара у опкољену тврђаву. Треба да се констатује и да важан фактор у томе представљају посебни односи који постоје међу владајућим круговима Француске и Представничким саветом јеврејских удружења Француске (CRIF), који се залаже за интересе међународног ционистичког лобија. CRIF се, конкретно, одавно бори за увођење цензуре на интернету и захтева да и за њега важи ванредна ситуација, која је у Француској уведена после терористичких акција, а тражи и значајно проширење државне платформе за борбу са сајбер-криминалом. За њега је најважније да се избори за брисање граница међу антисемитизмом и антиционизмом, које би довело до забране било каквог критиковања Израела.

Посебно близак CRIF-у, премијер М.Валс, залаже се за оштре методе контроле друштва и јасну оријентацију на осу Вашингтон – Тел-Авив, а обзиром да је апсолутно привржен Израелу, о чему красноречиво говоре његове речи: „Шта год да учиним, моје свакодневне обавезе, мој живот, трудим се да све радим тако да мој скромни камен буде уграђен у добробит Израела“. Чврсте везе Валса са ционизмом су делимично условљене његовим 30-годишњим пријатељством са Стефаном Фуком и Аленом Бауером. Први је стручњак за комуникације и члан је руководства CRIF-а, а други је криминолог, министар за националну безбедност у време Саркозија, и он близак CRIF-у, блиско повезан са америчким и израелским тајним службама.

За две године руковођења Франсуа Оланда и Мануела Валса власти су значајно напредовале на путу стварања полицијске државе од Француске.

13.новембра 2014. у јеку антиисламске пропаганде у Француској убрзаним ритмом донет је антитерористички закон, који је унело министарство унутрашњих послова, а који је увео озбиљна ограничења у слободе кретања, изражавања, комуникације и информација – то је постао најоштрији закон од свих које је до тада Француска познавала.

3.октобра 2015. године после терористичке акције у редакцији Charlie Hebdo, после које је почела гласна антиисламска кампања, на снагу је ступио донет још у месецу јулу закон о сакупљању обавештајних података, који је у великој мери понављао амерички систем масовног праћења и зато је био прозван „француски Патриотски акт“. Тај закон је изазвао у Француској оштру критику стручњака који су га чак оценили као упад у приватни живот и ограничавање демократских права француских становника. Обзиром да је био потпуно неефикасан у борби против тероризма, он је фактички био усмерен против оних који критикују политички курс владе, што је у условима припреме за потписивање споразума о ТТИП-у било врло актуелно. У складу са њим се усвајају нове технологије праћења и сакупљања информација, које укључују њихово „скидање“ из „црних кутија“ које су монтиране код интернет-провајдера; премијер је добио и право да санкционише упорне мере праћења, чији је циљ широко и лоше објашњен; уместо судске инстанце се формира нов контролни орган („Национални комитет за контролу метода сакупљања података“), који поседује шира овлашћења на давање одлука о сакупљању обавештајних података и т.д.

До радикалних промена је дошло после терористичке акције 13.новембра 2015.године. Председник Франсуа Оланд је изјавио да се земља налази у стању рата, а то је поновио и Никола Саркози који је подвукао да ће тај рат трајати дуго и да је неопходно да се спољна политика земље прилагоди тој изузетно драматичној ситуацији, као и да радикално појача политику унутрашње безбедности праћењем 11,5 хиљада лица на које се сумња, тако што ће им се ставити електронске бразлетне. Такође предлаже формирање „центара за дерадикализацију“ (за „оне који могу да упадну у ектремизам“), и истеривање из Француске они који имају двојно држављанство.

А главни инструмент јачања контроле је постало увођење, одмах следећег дана после терористичке акције, ванредне ситуације (на 12 дана) која је у читавој историји Француске увођена укупно 5 пута (последњи пут – 2005.г. у време Саркозија, док су постојали оштри сукоби у предграђима Париза). Она омогућује да се брани кретање људима и аутомобилима, као и њихов боравак на одређеним местима; да се брани приступ у установу лицима која могу на било који начин да засметају раду јавних власти; да се забрани напуштање места боравка свакоме чији поступци могу да буду опасни за друштвени поредак; да се привремено затворе места у којима се људи окупљају; да се предузимају мере контроле медија и сл.

* * * * *

Али ствар се није ограничила на једноставно увођење ванредне ситуације. 20.новембра је ванредна ситуација продужена на трајање од 3 месеца, и то на предлог Председника, датог преко специјалног закона у који су, осим тога, унете још неке важне промене у дотадашњи закон о ванредној ситуацији из 1955.г. Нови закон је проширио примену до тада важећег закона и извршној власти омогућио допунске ванредна овлашћења која се могу користити у борби против тероризма. Проширени режим кућног притвора који ће важити не само за оне чији рад представља претњу, већ и за свакога „у односу на кога постоје озбиљни разлози да се закључи да његово понашање представља претњу по безбедност и јавни поредак“ (који су то разлози – није објашњено). Режим појединачних кућних претреса може да се врши и уколико не постоји претходна сагласност правних инстанци, дозвољава се блокада сајтова интернета и страница на социјалним мрежама који изражавају подршку тероризму, као и распуштање организација и удружења која могу да представљају претњу по јавни поредак, а при том је дозвољено и врло широко тумачење употребљеног термина „удружења“.

Шта више, истовремено је председник Оланд изјавио да је неопходно да се мења и Устав, јер су чланови 16 и 36 застарели, обзиром да у њима није предвиђена ванредна ситуација. Због тога он предлаже „пројекат закона о заштити Нације“ који је премијер поднео у децембру месецу, а којим се додаје у члан 36 (који говори о увођењу опсадног стања помоћу декрета), додатак о ванредној ситуацији (36.1) и мења члан 34 тако што предвиђа одузимање држављанства Французима који су осуђени због тероризма.

Шта је суштина? Ради се о томе да се опсадно стање уводи када постоје озбиљна криза, рат или оружани устанак и оно дозвољава предају цивилне власти са полиције армији и формирање војних управа. Устав садржи и члан 16 који дозвољава председнику да уколико се институција Републике, независност нације, целина њене територије или извршавање њених међународних обавеза нађу пред озбиљном и непосредном претњом, а нормално функционисање уставних органа јавне власти буде прекинуто. Она је коришћена само у време председника де Гола у време рата у Алжиру у току „побуне генерала“ од априла до септембра 1961.године.

Председник Оланд жали што ти чланови нису коришћени у ситуацији до које је дошло као резултат новембарске терористичке акције коју је он назвао „ратни тероризам“ . Зато је закључио да је могуће да се ради борбе против тероризма уведе и појам „кризни цивилни режим“ (који значи ванредну ситуацију) и да га убаци у Устав. У ствари, такав режим означава некакву политичку мутацију јер се обично ванредне ситуације уводе привремено, а уколико се заведе „кризни режим“, он постаје део свакодневног живота. И у том случају нови прерогативи више не могу да се сматрају за ванредне мере, јер ће постати део режима који уводи Устав.

Тај нацрт Закона је тесно повезан и са законом од 20.новембра, и са законом о реформи пенитерцијарног система који је у припреми, а који „јача борбу против тероризма и организованог криминала“ , који је објављен 3.јуна 2016.г. Он нормира оне процесе који се могу користити у ванредним ситуацијама: ноћно задржавање, режим кућног притвора и сл. Сва три документа представљају целину и умерени су ка утврђивању ванредног стања у стално.

Ту постоји важан аспект. У току рата у Алжиру увођење ванредног стања је ратификовано законом 1955.г. омогућило је француској влади да не објављује опсадно стање и да устанике сматра не као борце, већ као терористе, односно преступнике. Сада, напротив, злочиначки поступци који спадају у кривично правосуђе, треба да се разматрају као поступак у рату, односно да припадају војном правосуђу. Такав прилаз је омогућен догађајима од септембра 2001.године, као и „објављивањем рата против тероризма“ који је избрисао границу између терористичке акције и ратног дела. Зато је Франсуа Оланд и искористио појам „ратни тероризам“ пошто га је назвао новим обликом рата, и као одговор почео да инсистира на „кризном цивилном режиму“. Односно, долази до брисања разлика између злочина и рата, између криминалаца и непријатеља, између унутрашњег и спољног поступка, а све то омогућује да се народ убацује у међународни облик организације власти.

Али пошто рат против тероризма није ограничен у времену, онда и „цивилни кризни режим“ може да се задржи врло дуго. Устав стиче функцију кривичног права, а кривично право постаје уставно, што значи гажење Устава као таквог. Полицијски апарат ће имати развезане руке јер ће за њега бити надлежан само административни суд који не поседује ни снагу, ни власт за вршење таквог надзора.

Како су навели критичари нацрта закона, он наноси озбиљан ударац самом Уставу, зато што не потврђује, већ брише права грађана и постаје израз самовоље извршне власти. Као резултат – демонтира се правна држава, јер прописи и нормативи неће бити стални, већ ће се мењати у зависности од субјективне процене ситуације. Односно, конституционализација ванредног стања ће значити озакоњење демонтаже правне државе и претварање полицијског апарата у онову државне машинерије.

Истовремено је то и одрицање од националног суверенитета зато што произилази да унутрашња политика постаје зависна од „међународне борбе са тероризмом“ и од власти САД које у условима евроатлантске интеграције све више утичу на законодавство земаља ЕУ и изузетно су заинтересоване за формирање „европског FBI“.

Поимање озбиљности тих поледица је натерало опозицију да иступи са озбиљном критиком нацрта закона, због чега је Председник 30.марта 2016.г. прекинуо дебате о реформи Устава.

Међутим, као реванш француска влада је успела да победи на суседном фронту: после мартовских терористичких акција у Белгији и као резултат страственог објашњења Мануела Валса, Европски парламент је најзад изгласао формирање јединственог регистра PNR, о коме се дискусија водила 5 година. То се догодило 14.априла као последица интензивне антитерористичке информативне кампање, која је једноставно игнорисала чињеницу да не постоји јединствено европско законодавство о заштити личних података.

Неки посланици су систем PNR назвали почетком полицијске државе која врши масовно ухођење становништва. Они су навели да и код париских, и код белгијских терористичких акција, потпуна доступност кретању путника не би показала ништа, јер су они који су извршили те акције били познати полицији одраније тајним службама, те је проблем у питању зашто доступне информације нису искоришћене у потпуности.

Међутим, ти су гласови ућуткани, и у Европи је почела да се води нова активна кампања за што брже увођење европске полиције, „европског FBI“ и „европске CIA“.

* * * * *

Наставиће се…

Прочитај без интернета:
6 гласовa