ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА

У фебруару су француске власти продужиле ванреднo стање до 2.маја, а затим до 2. јула. И без обзира што је то објашњавано интересима безбедности уочи светског шампионата у фудбалу који је у јуну одржан у Марсељу, у стварности је пажња владајуће класе била усредсређена на социјалне протесте који су дошли до критичног нивоа, а били су изазвани економским проблемима. Незапосленост је дошла до цифре од 3,6 милиона људи, а то је рекордни показатељ у последњих 15 година. Председник је признао да се најзад, „у условима мирног нереда“, француска економија и социјална сфера налазе у стању ванредне ситуације и да „после безбедности француских становника најзначајније питање представља запосленост“.

Али није социјални положај оно што узнемирава владајућу класу, већ њихова неконкурентност на глобалном тржишту рада у условима роботизације производње. Како је изјавио Оланд, обзиром да „цео свет преживљава гигантске промене, чију величину морају сви да схвате“ неопходно је да се „промени схватање нашег економског и социјалног модела“. Ради се о прилагођености новој етапи револуционарне реформе рада у интересу нове – „дигиталне“ – класе.

Главно средство за решење проблема постала је револуционарна реформа рада коју је фактички диктирао Брисел, и која удара по самој основи „социјалне државе“ – по Кодексу рада у коме се врло строго регламентирају радни односи у Француској. Према њему – држава се склања из процеса преговора, права синдиката и радничких савета се ограничавају, а уместо строгих параграфа који постоје у националном кодексу рада, газде и радни колективи мога да праве индивидуалне, еластичније споразуме. Трајање радног дана се повећава на највише 10 сати, али свако предузеће може да тражи и 12 сати; радна недеља може да се сматра и са 48 сати, али у неким случајевима и са 60, уз сагласност колектива и администрације; скраћује се доплата за прековремени рад са 25% на 10% од плате; списку законских разлога за избацивање са посла додати су „значајни финансијски губици компаније“ и „реорганизација због очувања конкурентности“. На тај начин, пројекат закона одређује приоритет споразума између страна над општенационалним правним нормама. У ствари, ради се о француском аналогу неолибералних реформи Тачерове и Регана.

Против реформи се изјаснило 70% Француза који су је оценили као крај социјалне државе. На позив синдиката су почеле масовне демонстрације и протестне акције које су ујединиле стотине хиљада људи. Активни протести су трајали три месеца, били су праћени сукобима са полицијом која је користила сузавац како би растерала демонстранте.

Режим ванредне ситуације је властима омогућио да уводе забране демонстрација и користе мере које ометају организованија окупљања. Јер у условима сталног притиска од наиласка опасности сваки социјални протест власти могу да прогласе за тероризам. И ма колико министар унутрашњих послова покушавао да „помири право на демонстрацију са заштитом Француза од неизбежне опасности коју представља терористичка претња“ стварност је испала сасвим другачија.

Прави смисао владине политике је више пута испољавала директорка Синдиката магистратуре Лорен Блисон. У једној од својих изјава је рекла да је „ванредна ситуација искоришћена у условима који су за демократски систем нелегитимни“, и подвукла да претерана овлашћења административних власти представљају снажан инструмент, међутим која нису усмерена на борбу против тероризма, већ се користе против учесника политичке опозиције ради забране социјалних протеста и гушења дискусија. „Од самог почетка смо упозоравали да ванредно стање не доноси корист у борби против тероризма, али је зато препуно злоупотреба“.

Влада је потпуно игнорисала чињеницу да народ не прихвата нови закон, а када је постало јасно да већина посланика неће подржати пројекат закона, кренуло се на форсирано вршење реформи: донета је одлука да се прибегне параграфу 49.3 Устава који је ретко коришћен, а који омогућује влади да законе спроводи без гласања у Парламенту.

* * * * *

Тако се, припремајући се за коренито ломљење социјалног поретка, француска власт из темеља осигурала тиме што је појачала полицијску контролу. А што се тиче борбе против тероризма, главно бреме лежи на тајним службама, а оне су показале потпуну системску немоћ. Како су признали шефови унутрашње и спољне обавештајне службе Француске, терористичке акције из 2015. су означиле „глобални пораз обавештајности“, што је тешко у условима када се против Француза, по признању њеног премијера, води „рат који не сме да се изгуби“. Борећи се за формирање „европске ФБР“, француске власти због нечега нису обезбедиле потребан ниво усаглашености рада националних тајних служби.

Како би се истражиле мере борбе против тероризма које је држава донела 7.јануара 2015. формирана је посебна парламентска комисија на челу са Жоржом Фенеком која је 5.јула предала закључак, врло критички писан.

Испољен је потпуни недостатак координације деловања 6 тајних служби и 6 обавештајних одељења из различитих министарстава. То је довело до тога да информација коју би поседовале све тајне службе није коришћена. Скоро сви терористи који су припремали нападе су у овој или оној мери били познати француским правосудним органима и тајним службама, али према њима није био обезбеђен одговарајући надзор од стране обавештајне службе. Конкретно, једног од двојице браће Куаши, који су пуцали по редакцији Charlie Hebdo-a, Главна управа за унутрашњу безбедност МУП-а DGSI је дуго пратила, да би 6 месеци пре извршења терористичке акције, прекинула њихово надгледање. Такође, један од главних организатора теористичке акције је у аутомобилу, пошто су обављене царинске формалности, прешао француско-белгијску границу, а само један сат после његовог преласка, белгијске тајне службе су предале податке о саучесницима у акцији. Исто тако, зашто Белгијанци нису упозорили грчке власти да је главни организатор терористичких акција 13.11 2015. А.Абдул био члан терористичке групе Вервје која је припремала терористичке акције у Бриселу, мада је он требало да буде ухапшен у Грчкој у јануару 2015.г.

Такође је констатовано да министар унутрашњих послова није 13.новембра наредио да се искористи Ударна група националне полиције (FIPN) због чега та, једна од елитних јединица која је обучена да се бори против напада терориста, није искоришћена, а дуга јединица (RAID) је, приликом напада, одиграла само помоћну улогу.

Испољили су се и озбиљни недостаци у раду обавештајаца, који су били потчињени министарству правде и који су пратили потенцијалне терористе по затворима. Како је изјавио Фенек, министар правде Жан-Жак Урвоас је испричао члановима комисије да није добио ни једно саопштење од својих обавештајаца (380 људи) и да затворски обавештајни систем није у радном стању.

Констатована је и изузетно слаба координација међу европским обавештајним службама. Испоставило се да, на пример, ни један од одговорних официра израелске, грчке, турске или америчке тајне службе није могао да каже име свог француског колеге који је био одговоран за антитерористички рад.

Комисија је закључила да је неопходно да се формира заједничка команда када се ради о вршењу операција на одбијању терористичких напада и удружење од три елитне јединице за специјалну намену. Неопходно је и да се формира заједничка база података, у којој ће бити потенцијални терористи који су познати француским тајним службама, жандармерији и полицији, а који су данас подељени по различитим криминалним базама са укупно 400 хиљада људи.

Најзад, предложено је да се цео систем обавештајног сектора реформише – од најнижег, до највишег. У оквиру министарства унутрашњих послова да се спајањем две обавештајне службе – полицијске и оне која је под жандармеријом – формира Генерална управа територијалне обавештајне службе и јединствена служба за координацију свих антитерористичких јединица министарства унутрашњих послова која је за рад одговорна непосредно министру унутрашњих послова. Посланици су препоручили и да се формира Национална агенција за борбу против тероризма, која ће одговарати лично премијеру или председнику државе, а која ће поседовати општу базу података. За узор је узет амерички Национални антитерористички центар са његовим системом података. Такође, било је препоручено да се формира дужност националног директора обавештајне службе са правом за буџетску арбитажу међу различитим службама.

Укупно је дато 39 предлога. Али, како је доцније изјавио Фенек, њега влада није чула, и његове препоруке нису искоришћене. Конкретно, министар унутрашњих послова је одбацио предлог о формирању Националне агенције за борбу против тероризма.

* * * * *

Све то је претходило крвавим догађајима у Ници 14.јула, које нико није могао да спречи, без обзира на оштре мере контроле од стране државних и локалних власти и усредсређивање у граду одговарајућих снага које се брину за спровођење правног система (накнадно је повучено 64. запослених у националној полицији, 42 агента муниципалне полиције, 20 бораца операције Sentinelle). Шта више, град се сматра за један од најсавременије опремљених са гледишта обезбеђења савременим сигурносним технологијама, због чега су узети и консултанти израелских тајних служби, о чему је, после трагедије, причао пуковник Цахала из Одбрамбене армије Израела. Помоћник градоначелника за безбедност се нешто пре самог догађаја хвалио: „Уз наше камере, односно 1 камера на 343 становника, док је истовремено у Паризу 1 камера на 1532, ја сам скоро сигуран да када би Париз имао исту мрежу као ми, браћа Куаши не би могла да прођу ни кроз три раскрснице, а већ би били неутралисани и ухапшени“.

Одмах после трагедије француски новинари су скренули пажњу на нека поклапања и чињенице, који могу да послуже као повод за конспиролошку верзију. Тако, до трагедије је дошло увече оног дана када је председник Оланд изјавио да после 26. јула неће продужавати режим ванредног стања. Следећег дана је у свом саопштењу нацији, пошто је оно што се догодило назвао терористичком акцијом, изговорио да ће ванредно стање бити продужено за још три месеца. Испоставило се даље да, мада су правосудни органи били спремни за могућу терористичку акцију, на улазу у пешачку зону Енглеске обале где је дошло до ње, није било ни једног представника полиције. Председник регионалног савета Нице и градоначелник града су пожурили да владу окриве за немар.

Било је новинара посебно заједљивих, који су чак објавили да је „независни новинар“ (како га је представио канал Europe 1) који је снимио видео о првим тренуцима кретања камиона по обали, а који је постављен на интернет – немачки глумац Рихард Гутјар, ожењен израелчанком Ејнат Вилф. А она је радила у војној обавештајној служби Израела (у АМАН-у), у њеном делу 8200 (електронска обавештајна служба), била је саветник Шимона Переса, била је посланик у Кнесету и члан комитета за иностране послове и комитета за одбрану и за образовање.

Ма како било, и како год се те чињенице објашњавале, најважније је да је даљи развој догађаја ишао по провереној шеми. Одмах чим је ИСИЛ преузео одговорност за терористичку акцију у Ници, власти су позвале француско друштво на мобилизацију, детаљишући тему опасности од тероризма. Оштрији од свих се показао Мануел Валс, који је у свом интервјуу у „Недељним новинама“ од 17. јула поново подсетио Французе да је „дошло до смене епоха“ и да је „тероризам за дугачки период постао део њиховог свакодневног живота“. А затим је додао: „Неки неодговорни политичари говоре да је тај напад било могуће избећи. Али нулти ризик не постоји. А да се каже обрнуто – значило би да се Французи лажу… Увек сам говорио истину о тероризму: против нас се води рат, биће и нових напада. О томе је тешко да се говори, али ће се одузимати и други животи. И то ће дуго трајати“.

Валс је о томе говорио и раније, али његове речи које су изговорене после масовних убистава су имале за циљ да оправдају нове мере, усмерене на милитаризацију свести и јачање полицијске контроле, које је одмах уследило.

Једна од првих мера је била одлука председника Оланда да се позове 15 хиљада резервиста армије, жандармерије и полиције који могу да постану база Националне гарде и који ће бити коришћени за обезбеђење летњих масовних догађаја у Француској. Одлука о мобилизацији резервиста је донета зато што у министарству унутрашњих послова и министарству одбране више нема слободних ресурса. Сада безбедност Француза обезбеђује 100 хиљада припадника снага моћи (53 хиљаде полицајаца, 36 хиљада жандара и 10 хиљада војника).

Тема тероризма се нашла у центру критике и на састанку министара иностраних послова чланица ЕУ, који је одржан 18.јула у Бриселу, на коме је први пут откако постоје такви састанци, њему присуствовао и државни секретар САД – Џ.Кери, који је са Европљанима продискутовао о њиховом активнијем учествовању у конфликту на Блиском Истоку. Свој допринос том састанку је дао и Израел где је одржана конференција о обавештајном раду, којој је присуствовао координатор ЕУ за сајбер-безбедност, а на којој су разматране технологије обавештајног рада преко информативних система као најважнијих у борби против тероризма.

А 21.јула је француски парламент изгласао закон који продужује ванредно стање у земљи, сада већ на 6 месеци – до 26.јануара 2017.године, и којим се такође предвиђају нове антитерористичке мере. То гласање је резултат компромиса радикалнијих захтева представника десничара да се „промени право“ и крајње уздржане позиције левичара који сматрају да је то нов ударац на правну државу. У вези с тим председник је пожурио да убеди да „те мере ни на који начин не доприносе сумњи у правну државу“.

И тог истог дана је некако сасвим тихо и неприметно у парламенту одлучено главно питање: најзад је донет Закон о раду. У току свог кратког излагања у полупразној сали председник Скупштине Клод Бартолон је констатовао да ни после трећег, и последњи пут коришћеног члана 49.3 Устава, који му је омогућио да се нацрт закона претвори у важећи закон без гласања, није дошло ни до каквог супротстављања.

* * * * *

Данас представници десничарских снага неуспех политике осигурања земље објашњавају тиме, да су снаге моћи исцрпљене социјалним кретањима. Али то значи само да и у условима „претње цивилизацији“ од стране исламског тероризма током последњих месеци за владу је приоритетна била мобилизација репресивног апарата за подривање свих облика борбе против либералистичке политике. Значајне снаге и средства које су биле усмерене на гушење покрета против Закона о раду, показују правог противника либералне владајуће класе. У стварности – масовна убиства, мало утичући на конкретно уређење, само правдају јачање контроле и озакоњују репресије против свега што доводи у сумњу неправедне принципе, ослонце оног друштва које производи те масовне злочине.

Крај 

Прочитај без интернета:
9 гласовa