Дмитриј Зикин

Велике државе воле да се хватају за оно што је лоше намештено. Нека нека земља само мало ослаби, одмах се са војних бродова или сувоземних армија чују незвани гости. Али има и финијих метода за поробљавање. Поткупљују се чиновници, елита на власти се шпикује својим агентима и тако даље. Судбина такве државе представља праву тугу. Њу пљачкају, терају да се бори за туђе интересе, процеси пропасти се убрзавају, а као резултат заостајање у односу на светске вође се само повећава.

За то је добар пример Иран (Персија) са почетка 19.века, који је тада био објекат врло пажљивог посматрања Енглеске и Француске. Конкретно, Париз и Лондон су тежили да Персију искористе за своје планове, а циљ им је био заустављање Русије. Тако су 1795.године  у Техеран  послати француски дипломати. Њима је дат задатак да убеде шаха да започне рат против Русије. Ни Енглеска није заостајала, и ускоро је у Иран стигло и посланство капетана Малколма. Британац је почео да се разбацује новцем на све стране, привлачећи на своју страну чиновнике шаховог двора. На крају је успео да закључи економски и политички споразум. Иран се обавезао да неће дозволити да преко њега пређе било чија европска војска на путу ка Индији, а Енглеска је истовремено добила право на бесцаринску трговину једним делом својих роба. Шаху су за то понуђени финансијска подршка,  оружје и војни стручњаци. Ту је умесно цитирати Џона Малколма: „Када Русија не би секла кавкаски ланац, односи између Енглеске и Ирана би имали искључиво трговински карактер, али нас амбиције Русије терају да чувамо оно што је очигледно неопходно за нашу сопствену заштиту“.

Међутим, под утицајем Наполеонових победа шах је одлучио да се преориентише на Француску. Раскинуо је договор са Лондоном и пристао да пропусти француску армију уколико се она одлучи за поход на Индију. Са своје стране, Париз се обавезао да ће натерати Русију да изађе из Грузије и Закавказја. Међутим, пораз Наполеона је засметао остварењу тих планова, и у Ирану је поново ојачао енглески утицај. Заједно са њим је потекла бескрајна река подмићивања иранских велможа, блиских шаху. Ако је неко и сумњао против кога су се спријатељили Енглеска  и  Персија, текст следећег енглеско-иранског уговора је поставио на своја места све тачке над „i“. Енглези су се између осталог обавезали да ће подржати шаха у намери да се формира војно-поморска  флота на Каспијском мору.

Док су Французи и Енглези плели своје интриге, Русија је решавала питања снагом оружја. Вођен је руско-персијски рат који је почео 1804.године, када је по наговору Енглеза шах објавио ултиматум Русији са захтевом да руска војска изађе из Закавказја. Петербург није подлегао притиску и Иран је започео борбена дејства. Главне снаге наше земље су биле заузете на западним поприштима, јер је истовремено вођен и рат против Наполеона. То је Персијанцима омогућавало значајну предност али је, без обзира на то, рат за Иран ишао лоше. Русија је победила практично у свим биткама.

Прве борбе су већ показале потпуну предност руске армије. Генерал Тучков је Иранце победио код Гумре, генерал Цицианов је летом 1804.године потукао код Канагира велику армију наследног принца Абас-Мирзе. 1805.године рат је донео велики подвиг руског одреда пуковника Павла Карјагина. Он је командовао јединицама од четири стотине  људи, и још пет стотина је било под мајором Лисаневичом. Претпостављало се да ће они успети да се споје, и у том случају Руси би имали девет стотина људи. Међутим, са супротне стране се налазило између петнаест и двадесет хиљада Персијанаца Абас-Мирзе.

Када се код обала Аскоргане Карјагин сусрео са главним снагама противника изгледало је да Руси немају ама баш никакву шансу. Иранаца је било превише, тим пре што је Карјагин деловао сам, јер није успео да се споји са Лисановичем. На срећу, тамо где су били био један велики брежуљак иза кога се Карјагинов одред укопао. Персијанци су чим су стигли кренули на јуриш, и жестока битка је трајала целог дана. До ноћи руски губици су износили 190 људи, односно половина одреда. Брежуљак је и даље био у рукама Руса, али је заштитника остајало све мање. Абас-Мирза је сачекао јутро и онда је променио тактику. Одустао је од бескрајних јуриша и одлучио да на наше позиције уведе артиљеријске нападе. Већина наших официра је погинула или су били онемогућени да се боре због рањавања. Сам командант Карјагин је три пута контузован, а после извесног времена и рањен у кук. Остало је 50 војника, а осим тога Персијанци су одсекли наш одред од воде, а Русе је морила жеђ. Да донесе воду одлучио је поручник Ладински.

Пред изузетно опасним нападом Ладински се војницима обратио речима: „Идемо момци, с Богом! Присетимо се наше руске пословице која каже  да две смрти не постоје, а ни она једна не може да се заобиђе, а умирање је, и сами то знате, боље у боју него у болници.“ Пошто је стао на чело напада на персијски логор, он је освојио четири батерије и својима се вратио са водом и петнаест непријатељских фалконета (артиљеријско оружје). Карјагинов одред је био све мањи, Ладински је такође тешко рањен, а петог дана одбране потрошени су и остаци хране. Покушај да се дође до ње је пропао, а доцније се испоставило да је то дело француског шпијуна који се ко зна на који начин угурао у руску армију под меном Лисенков. То је био озбиљан промашај и, и тако баш мали одред Карјагина,  изгубио је још тридесет пет људи.

Када је остала само шака патрона Карјагин се одлучио на очајнички корак. Решио је да се пробију према Шах-Булахском замку, да се он на јуриш освоји и да се боре до последњег човека. Дубоко ноћу Руси су, пошто су рањенике положили на носила, кренули. Није било довољно коња и оружје су морали да вуку на себи. Ујутро је Карјагин са својим људима дошао до замка. У замку је био смештен мали гарнизон који  је спавао, не верујући да има некога ко би био у стању да га нападне. Користећи пометеност противника Руси су за неколико минута артиљеријском ватром разбили велику улазну капију и упали у замак. Само што су заузели нове позиције под зидовима се нашла и цела огромна армија Абас-Мирзе која је започела опсаду. У тврђави се нису нашле веће резерве хране, а после четири дана Руси су појели и све коње. И у том тешком минуту Карјагин није изгубио храброст, и припремио се да издржи све док не помру од глади. Предаја замка му није ни на памет падала, али је ноћу послао Јерменина Јузбаша да се кришом пробије кроз Персијанце и да преда молбу за помоћ генералуЦицианову. Јузбаш је задатак извршио одлично, и не само да је дошао до Цицианова, већ се у замак вратио са храном. На жалост, и  код  Цицианова је било остало мало људи тако да он није могао да пошаље и помоћ у људству. Храну је подељена на једнаке делове, нису прављене разлике између официра и војника, али је ње било само за један дан. А храбри Јузбаш се поново јавио да тражи храну. Дали су му још неколико људи и он је више пута успешно то радио. То је одреду Карјагина омогућило да се одржи још недељу дана.

Баксузни Абас-Мирза је поново променио тактику. Овог пута је одлучио да поткупи Карјагина обећавајући му свемогуће награде и почасти уколико пређе на страну шаха. Карјагин је одлучио да добије на времену тако што је од Абас-Мирзе затражио четири дана за размишљање, при чему је затражио и храну. Тако је руски одред најзад могао нормално да се нахрани и да ојача снагу. Када су четири дана прошла Карјагин и његов одред су кришом напустили замак и освојили другу утврђену тачку – Мухрат, која је била згоднија за одбрану од Шах-Булаха. Подвиг Карјагина и његових људи је уништио персијске планове да ударе на Грузију и омогућио је Цицианову повезивање са Карјагином, јер су им снаге биле разбацане на великој територији. А што се тиче херојског одреда Карјагина он се, најзад, пробио до својих.

Када је за то сазнао, цар је Карјагина наградио златним мачем са урезаним натписом „За храброст“, а Јузбаш је награђен медаљом и доживотном пензијом. Карјагин, који је већ био тешко рањаван и изморен, одбио је да се смири и после неколико дана је поново кренуо да се бори против армије Абас-Мирзе. Овог пута је опет направио подвиг. Његов батаљон је напао логор Персијанаца. Име руског команданта је код Персијанаца изазивало ужас и када би сазнали да се појавио Карјагин они би почињали да беже остављајући оружје и заставе. Нажалост, Карјагин није дочекао победу у рату. Рањавања из претходних битака му нису дозволила да се избори са обичном грозницу. Херој је отишао, а нешто мало пре смрти Карјагин је успео да добије своју последњу награду – Орден светог Владимира 3. степена. У руској армији се име Карјагина  преносило са генерације на генерацију. Постао је легенда и пример за многе генерације војника и официра.

А Руско-персијски рат је настављен. 1806.године принц Абас-Мирза је два пута поражен. Руси су заузели Дербент, Баку,  Ечмиадзин, Нахичевањ и Кубу. 1808.године Иранци су покушали  да напредују у Грузији, али су побеђени у бици код Гумре. Следеће године Абас-Мирза који никако није могао да се смири кренуо је на Јелизаветпољ (Гјанџа), али је пожурио да ретерира чим се сусрео са руском претходницом под командом генерала Паулучија. Бескрајни порази никако нису могли да охладе ратнички занос Иранаца и у лето 1808. они су опет напали Карабах. Тамо су поново поражени, овог пута их је поразио пуковник Котљаревски код Мегре. У септембру Руси су опет имали предност у односу на противника, и то битком  код Ахалкалаке.

Енглески инструктори који су видели да ће без њиховог уплитања Иранци да губе редом све битке, кренули су да реорганизују армију Персије. Очигледно су успели да унеколико среде ствари, јер је 1812.године Абас-Мирза освојио Ленкоран. А онда је дошло саопштење да је Наполеон ушао у Москву. Тас на ваги је почео да подрхтава и у Русији су размишљали да што пре закључе мировни уговор са Ираном, при чему је Петербург био спреман да прави озбиљне уступке.

i

Међутим, право чудо је направио мањи одред Котљаревског који је код Асландузе победио огромну иранску армију. 1813. Ленкоран је прешао у наше руке. Тај тешки и срамотни пораз  је натерао Иран да закључи мировни уговор под руским условима. Персија је признала прикључивање Русији Дагестана и Северног Азербејџана.

po_sledam_generala_ermolova_20_1779107

У јесен 1816. у центар управе Северног Кавказа, град Георгијевск, стигао је Алексеј Петрович Јермолов, човек за чије име се везује читава епоха историје тог региона. Оштар, понекад врло непријатан у контактима, без обзира на то, он је био љубимац обичних војника руске армије. Његови подвизи из периода ратова са Наполеоном дали су му заслужени лик народног витеза,  јунака из бајки. Али са многим генералима њему никако није полазило за руком да успостави добар однос. Није могао да задржи свој оштар језик, тако да је себи дозвољавао да одговори чак и Кутузову и утицајном грофу Аракчејеву, а да се не говори о другим официрима. Осим тога, Јермолов је био познат по томе да је био слободоуман и либерал, чак су сумњали да одржава везе са декабристима. С времена на време он је доспевао у немилост, повремено је затрпаван наградама, али сваки пут када би се ситуација кварила сетили би се тврдоглавца и слали би га тамо где је најтеже. И онда би се ту таленат за ратовање Јермолова исказивао у пуној снази и више ништа – ни сплетке оних који су му завидели, ни сопствени тежак карактер нису могли да му засметају у његовом успону на службеној лествици. Већ поменути Аракчејев је признавао да је Јермолов достојан да буде војни министар, али је при том направио карактеристичну напомену: „он ће да почне од свађе са свима“ (Пото В.А.:  Кавкаски рат, изд. Москва, 2014, стр. 275).

И ето таквог компликованог човека је Александар Први послао на Кавказ као врховног заповедника, али и са дипломатским овлашћењима.

Наставља се…

Превод ФСК са: pereformat.ru/2016/04/luchshe-umeret-v-boyu/

Прочитај без интернета:
6 гласовa