Сергеј Баранов
  1. Ликвидација Хришћанства као маркер блискоисточних промена

Специјалну улогу у разумевању сиријског рата игра хришћанско питање у Сирији о коме је више пута писано на сајту РНЛ. Кратко ћу се зауставити на његовом историјско-цивилизацијском значењу. Сирија је до 7. века била део православног света, у њој је сачувана једна од најстаријих помесних православних Цркава. Против Хришћанства је у Сирији вођен вишевековни рат до истребљења или, у најбољем случају, до њиховог истеривања. Али, Сирија је преживела и сачувала се не само као духовна, већ и као заједница рода. До рата у Сирији хришћани различитих конфесија су чинили 12% становништва. У Сирији је добро представљен и католицизам.

Ликвидација Хришћанства на Блиском Истоку представља чињеницу сиријског рата, као и Арапског пролећа уопште. Запад је баш хришћане, посредством ДАИШ-а, заједно са још неким групама, осудио на ликвидацију. То право историјско црно дело хоће да заврше снаге арапске коалиције, Турска и Саудијска Арабија, тако што ће се непосредно умешати у ток сиријског конфликта. А Блиски Исток – па то је колевка Хришћанства, она носи блискоисточне цивилизацијске црте, црте блискоисточног човека који је достигао Божанску дубину. Управо ране блискоисточне особености  грађе личности дозвољавају да се схвате особености Вере у Христа које су савременом човеку са регулисаним изопаченим рационализмом тешко доступне, али су оне још потенцијално отворене за источноевропског обичног «као од мајке рођеног» човека, васпитаног по старинским хришћанским нормама. После завршетка преформатирања  Блиског Истока тамо ће остати само радикални исламизам и радикални ционистичко-јудејски Израел. Уколико говоримо о истоку Средоземља, последњи ослонци Хришћанства на југу су католичке, сада већ само делимично, Италија и Грчка, са њиховим озакоњеним геј-браковима.

На шта мислим када кажем „блискоисточна традиција». Ради се о приоритету вере над разумом, над западном рационалистичком традицијом која се налази у основи Вере у Бога. Одбацивање рационалистичког и индивидуалистичког позиционирања личности. То је основа не само блискоисточне авраамистичке традиције уопште, већ пре свега хришћанске. Њена улога у Православљу је већа него у западној црквеној традицији.

Посредством Православља руске људе, еталонизиране источне европљане, вернике и не само њих, вера чини ближим неким блискоисточним типовима човека, али само у аспекту  највишег схватања света. Први и, наравно, главни утицај Блиског Истока на Цркву је био библијски, старозаветни и новозаветни, кроз апостоле. Али се утицај на Православље са истока није прекидао деловањем Црквених отаца.

И ево, данас се фактички ради о ликвидацији последњих реликта тог блискоисточног типа хришћана, међу којима су многи до рата живели у Сирији. На Блиском Истоку долази до искорењивања хришћанске авраамовске  традиције и њене замене вехабистичким исламом и јудаизмом. Да ли може да се говори о «дијалогу цивилизација» када се дешава нешто такво? Оно што се дешава са хришћанима у Сирији може да буде предсказивач догађаја у другим регионима, па чак и светске катастрофе Хришћанства.

За лидере Запада Хришћанство је престало да буде приоритетна  база цивилизације, оно  се користи као ситан новац; терористи то осећају, оно је доста важан њихов духовни непријатељ који показује да исламизам није једина духовна алтернатива глобализацији и Западу. Управо преко Сирије у Православље је долазио утицај блискоисточне цивилизационе традиције у њеном  једино вредном хришћанском оваплоћењу. Вреди да се сетимо онога што је о улози Сирије рекао класик цивилизацијског начина мишљења А.Д.Тојнби: «Хришћанство и ислам су се појавили као алтернативни одговор сиријског света на грчко-римски упад; хришћанство као ненасилни одговор, ислам, напротив, као насилни.»

Без обзира на разноликост конфликтних ситуација, суштина цивилизационих ратова у Сирији и суседним државама је увек била у истом: блискоисточне цивилизације, било да су то Арапи – сунити, или пре тога јевреји-јудеји, сударале су се са Западом. При  том су на страни Блиског Истока биле цивилизације, које су алтернатива западу: тјуркска, иранска, источноевропска (наша), али арапи-сунити  њих прихватају као да они себе сматрају лидерима региона, као непожељне конкуренте споља које треба уклонити не само са блискоисточне арене, већ шире, са арене исламског света. Такав је циљ обновљеног исламског блока на челу са Саудијском Арабијом. Источноевропски цивилизацијски блок је после рушења СССР-а  одавно био престао да буде заштитник Арапа, а данас, заједно а Сиријом нестаје и сам објекат за претендовање на такву улогу – световне  арапске државе. Редослед послова се очигледно променио. Данас ми у Сирији штитимо Источну Европу и у извесној мери Европу уопште (мада то и није у нашим интересима, нама је потребно слабљење „загрљаја“ ЕУ), што се најпре запажа на примеру хришћана. Уколико се прогнани сиријски хришћани врате у своје заједнице, претња Европе ће се удаљити. Ипак – ради дугорочне стратегије такве земље каква је Русија, то није довољно.

         7. Усмерење  ка сопственом империјалном блоку у Средоземљу

Пред нама је ланац револуционарних амбивалентних догађаја последњих година: Арапско пролеће и његово привремено обустављање у Сирији уз помоћ Руске Федерације 2013.године, подстакло је Америку на мајданску агресију у Украјини која је, опет, изазвала Руско пролеће у Новорусији. А наше пролеће је, са своје стране, изазвало јачање притиска и формирање Калифата у Сирији и Ираку 2015.године, као одговор на мешање Русије и Ирана на које је одговорено образовањем арапске сунитске коалиције и Турске, формирање америчких транстихоокеанског и трансатлантског блока. Видимо како се шири гигантска спирала догађаја који од Русије, од свих Руса, са једне стране захтевају одлучне поступке који, са друге, морају да буду истовремено врло пажљиво осмишљени.

У ствари, главни циљ учествовања Русије у сиријском рату је у томе да се обесмисли подмукли план Запада о контроли Блиског Истока како би он био успорен на неодређено време, тако што ће се онемогућити освајање сиријског међуцивилизационог комадића земље и даљи напади на  Средњу Азију и Кавказ. Циљ врло амбициозан и поштен. Али колико је он реалан и колико одговара нашим националним интересима? Да ли ћемо успети да га испунимо? Чак и уколико успемо ма у којој мери он не може за нас да буде „самоциљ“: Русија мора да гледа даље, много даље од уских и стереотипних прилаза! Таква је наша улога у овом свету.

Узгредни послови су: 1. Борба против тероризма ДАИШ-а, који прети непосредно и Русији; 2. Циљ да се редослед догађаја пребаци са украјинског питања на улогу главног борца против терора, која нама више одговара; 3. Учествовање у деоби Сирије, до које је де-факто већ дошло, али да се сачува статус-кво руског присуства у Латакији и Тартусу тако што би се у западном делу Сирије формирале државе алавита, шиита и хришћана. Ова последња варијанта представља „крунску“ и фактички се већ догодила. Сирија постоји углавном тамо. Али још није чињеница да ће она постати и међународно-правни акт.

НАТО, Турска и сунити ће се већ сада, супротно том  плану, трудити да „сачувају Сирију“ као, кажу, целовиту државу за себе. Борба са терористичком државом не сме да се посматра као кључни циљ из низа разлога. ИСИЛ – то је, како смо горе показали, не само субјекат, већ привремени механизам у међуцивилизацијској игри Запада и лидера Арапа – сунита. Борећи се са последицом ми не додирујемо узрок. Тако је било у Авганистану у рату против душмана.

Вероватно ће Асад бити принуђен да оде, а њега ће заменити, можда, потпуно другачији људи, који ће се потпуно другачије односити и према Русији и  САД.  Није искључено – биће замењен опет алавитом, какви су били и досадашњи владари. Русија – за Русију, али мора се преживети! О чему размишљају лидери те источне секте? Ко зна шта ће им рећи њихови пророци? Можда ће Русија после славних ратова и победа бити принуђена да из сиријско-средоземног позоришта оде празних руку, као што је било ’70-х година 20.века?

Да ли вреди због жеља шиита кварити односе са светом арапа-сунита који код руских и евроазијских муслимана, уосталом, представљају већину, а међу њиховим имамима већина је под утицајем салафизма. Да, Иранци представљају рођаке Словена, али врло далеке рођаке. Да, ми имамо и заједничке континенталне геополитичке  интересе.

Али, да ли су нам шиити, а тим пре блискоисточни алавити, цивилизацијски толико блиски да се због  тога улази у рискантну игру? Неки руски муслимански кругови, вероватно огледајући се, врло негативно оцењују Асадов режим (погл. golosislama.com/news.php?id=7517).

У најбољем случају ми можемо да рачунамо на комадић остатака Сирије са војним базама и задржавање експанзије Запада и његовог рушилачког оружја даље на Истоку – ка Ирану, Кавказу, постсовјетским просторима. Одуговлачимо, добијамо на времену које је изгубљено ’90-х година 20.века. Опасна игра са туђим цивилизацијама може да траје дуго, али ће представљати добитну само уколико се активирау Источној Европи.

Сиријско питање, као део Блискоисточног чвора, тесно је повезано са неколико стратешких питања (5): -духовно Византијско наслеђе Русије и заштита Православља и хришћанства на Блиском Истоку; – Црно море, Босфор, Балканско полуострво; – Подршка словенској цивилизацији и доминација Русије у словенском свету, пре свега преко Балкана и јужних Словена, Срба, Црногораца, Бугара; – кавкаско питање, утицај Русије на Кавказу и Закавказју, Каспију; – утицај на исламске народе у Азији, међу њима у Евроазији и унутар Русије, чак и унутар мегалополиса (исламско питање, ипак, постоји и у руским градовима).

Да мало фантазирамо  о томе, шта желимо. Главни правац Русије – од Руског пролећа у Новорусији према Источноевропском пролећу, формирању свог дела Источне Европе, њеном југоисточном делу који се наслања на Балкан. Тако ћемо обухватити најширу осу Евроазије уз њено дотицање Запада у транзитним прелазним зонама, пробићемо коридор у санитарној зони атлантизма, и можемо да рачунамо на стабилне успехе на Блиском Истоку.

Када прођу векови, поклапање војно-политичког, глобално-економског, цивилизационог и религијског смисла нас ће вратити у позицију наследника Другог Рима, не крсташа као САД што су, већ баш бранилаца и ослободилаца империје. Сирија је део некадашње Византије. Све док постоји присуство трагова хришћанске цивилизације у Сирији, остаје шанса да опстане стабилност традиционалних цивилизација.  Као наследнике ратоборне Византије виде нас и идејни лидери «Калифата»».

Ако се прати логика наше источноевропске цивилизације, циљ Русије у 21. веку може да буде формирање традиционалистичке православне империје блоковског типа на три територијално повезане позорнице: источноевропској, евроазијској и источносредоземној. Источна Европа, или њен део, биће принуђена да се одвоји од цивилизацијски мутирајуће Европске уније, која Источним Европљанима поставља претешке услове. Прогнозирана зависност Западне Европе, која се исламизира од арапског Блиског Истока и глобалистичког правца САД, доприносиће, ради одржања, прелазу дела Источне Европе према савезу са Русијом. То могу да буду Србија, Мађарска, Словачка, Румунија, Молдавија.

У састав трећег, средоземног, дела источноевропске империје, могу да уђу Грчка, Кипар, Црна Гора, Македонија, Бугарска, Сирија и Либан. Средоземни савез ће одиграти улогу леђа источноевропске империје од претњи са југа, за прва два дела источноевропског света, и улогу гаранта отворености транс-евроазијских  путева из Кине у Европу. Главне карактеристике те империје ће бити православно Хришћанство и избалансирани социјалистички елементи државног уређења. Уређење империје може да буде самодржавље или цезаристичко. При њеном стварању улог треба да се стави на ограничене заједнице у облику енклава и државне институције које зависе од метрополе, а не на националне државе, склоне издаји и бежању у друге блокове.

         Какви се закључци могу извести?

1.     После извођења својих снага у Сирији Русија треба да настави, па чак и да активизира политику у Сирији, другим средствима, како не би дозволила, као што се то већ много пута у историји дешавало, да се жар хвата руским рукама,  односно  понављањем сличних или неколико других, војних операција.

2.     Сиријски конфликт је потврдио непостојање сопствене конструктивне улоге Европе, као и одговорне политике Запада уопште, који је рачунао на своје крајње терористе и цивилизационе непријатеље. Европска унија уопште се није показала као конструктивна снага на Блиском Истоку. Надати се у пријатељски однос Европе према Источним Словенима и Источним Европљанима уопште се не може и неопходно је да се делује не рачунајући на њихово партнерство, већ на даљу деградацију и «минијатуризацију Европе», као и  дехристијанизацију, са чиме ми никако не можемо да се сложимо, баш као ни са дехристијанизацијом Блиског  Истока и Средоземља.

3.     Пошто смо се искључили из Сирије, неопходно је да се активизира политика на украјинском, подунавском и балканском подручју, уз покушавање да се формира своја, друга Европа, која ће се ослањати на Русију. Вероватан правац је југоисточна Европа и јужни део централне Европе.

4.      Почињање рада на  формирању идеологије и програму за источноевропску и средоземноморску империју.

Крај

——————————

Превод ФСК са:

ruskline.ru/analitika/2016/03/18/klinch_civilizacij_kakovy_celi_rossii_v_civilizacionnyh_vojnah_na_blizhnem_vostoke/

5 гласовa