Валентин Катасонов

valentin-katasonov-otvety-na-voprosy-2

Британски референдум од 23.јуна је појачао дезинтеграционе тенденције у ЕУ и натерао да се комплетна конструкција Европске уније сагледа на свеж начин. Онај орган власти који се обично помиње као  последњи (а органа власти има укупно седам: Европски савет, Европски парламент, Савет Европске уније, Европска комисија, Суд Европске уније, Европска књиговодствена комора, Европска централна банка – ЕЦБ) по важности je много изнад тога. Шта више, постоје разлози због којих би требало сматрати да  Европска централна банка по степену утицаја на живот Европе  представља најважнију институцију Европске уније.

ЕЦБ: најважнија институција ЕУ од њих седам

ЕЦБ чији је штаб у Франкфурту-на-Мајни је централна банка зоне евра, у којој је 19 земаља. Главни задатак ЕЦБ је одржавање стабилности цена у зони евра (одржавање раста индекса потрошачких цена у границама од 2% годишње). При том су Европској централној банци дате такве функције као што је, нпр. емисија евра – у готовинском и неготовинском облику, одређивање и спровођење монетарно-кредитне политике, управљање златним резервама Европског система, одређивање камата.

У нормативним документима ЕУ се посебно подвлачи да Европска централна банка делује независно у односу на друге највише органе  Европске уније. Највиши орган ЕУ је Савет управљача који се формира од руководилаца централних банака земаља-чланица зоне евра. Број гласова у Савету се одређује према економској тежини земље. Већину питања, ипак, не решава Савет управљача, већ управа која има шест чланова. Међу тих шест чланова је и Марио Драги, председник ЕЦБ.

После финансијске кризе 2007. – 2009. кренуло се са формирањем јединственог банкарског система Европске уније, а ЕЦБ је добила обавезу да делује као регулатор европских „системски значајних“ банака (њих сачињава  око 130 банкарских гиганата). У ствари, Европска централна банка је ту функцију одузела националним централним банкама. Најзад, 2012.године  формиран је Европски стабилизациони механизам – ESM – својеврсна заједничка каса земаља ЕУ, чији је задатак да земљама које „тону“ (најпре – Грчкој) пружа ванредну финансијску помоћ. И ту је ЕЦБ преузела функцију надгледања тог општеевропског фонда. У ствари, ЕЦБ је само неколико година после финансијске кризе успела да потчини финансијско-банкарски систем не само зоне евра, већ и целе Европске уније. Уосталом, то је један од узрока референдума Велике Британије о иступању из ЕУ: претња да ће Лондон изгубити контролу свог финансијско-банкарског система је постала превише очигледна.

У континенталној Европи чак и они који се боре за очување ЕУ често инсистирају да се Европска централна банка постави на место на коме треба да буде. Позивање на чињеницу да највиши орган управе представља Савет управљача који сачињавају руководиоци централних банака зоне евра нису баш убедљиви. Прво, националне банке зоне евра имају у принципу висок степен самосталности и мало подлежу контроли од стране својих националних влада и парламената. Друго, ЕЦБ свој утицај шири и на земље које су изван зоне евра.

ЕЦБ и банка Голдман Сакс

Садашњи председник Европске централне банке Марио Драги је своју фотељу највишег функционера ЕЦБ-а  заузео 1.11 2011.године, тако што је заменио на том положају Жан-Клод Тришеа. Драги је одмах показао да уопште не намерава да се о својим поступцима договара било с ким. Већ у децембру исте године он је, без икаквих консултација са Европском комисијом и осталим највишим органима ЕУ, донео одлуку да ће бити издвојен трогодишњи кредит ради спасавања европских банака. Укупан износ – скоро целих 500 милијарди евра, уз скоро сасвим симболичне камате.

Марио Драги нервира чак и  многе поборнике европске интеграције. Подсмевају му се називајући га „тројански коњ  Goldman Sachs-a“. Од 2002. до 2005. г. Драги је био потпредседник  и извршни директор те банке која спада у четири најкрупније банке Америке, а имала је везе са свим финансијским махинацијама на тржиштима фондова 20. века.

У Европи се сећају како је та банка са Вол-стрита 2000.године Грчкој давала кредите који су њу водили према дужничкој игли. Коришћена је специјална техника кредитирања  која је омогућивала да се крије повећање грчког дуга. Брисел је „преспавао“ подметање дужничке мине под „јединствену Европу“. Тајна грчког дуга се појавила тек  када је Драги заузео фотељу председника ЕЦБ. Од тада се Европа налази у стању сталне дужничке кризе. А функционери из Брисела и земаља-чланица зоне евра и ЕУ морају да прихватају сваку „иницијативу“ ЕЦБ која уцењује Европу упорно јој претећи   финансијским колапсом.

Европљани критикују ЕЦБ, највише  због програма „количинског ублажавања“ (КУ). Тај термин крије баналну операцију повећавања новчане масе поможу штампања новца. То је она иста операција која је по свим уџбеницима економије прошлог века потпуно негирана. Аферу, под називом „количинско ублажавање“ прве су откриле Федералне резерве САД. То је била афера зато што су нови долари мењани за хартије – „отпад“ које су Федералне резерве почеле да откупљују на тржишту. Као, таква мера се предузима како би се после кризе обновила америчка економија. Међутим, није дошло ни до какве обнове америчке економије, али је светска  економија почела да се пуни не само јефтиним, већ и бесплатним новцем  (камата је на новчаним тржиштима  почела да пада све док се није свела на нулу). Тај новац добијен на наведени начин  није отишао у реални сектор економије, већ на финансијска тржишта где је почео да прави нове балоне. Претње које су се појавиле као резултат реализације програма „количинског ублажавања“ натерали су власти САД да 2014.године престану са тим опасним експериментом.

Али је те исте, 2014.године, Европа одлучила да почне да експериментише са истом том „игром“. Одлуку је донела Драгијева Европска централна банка, и лично он. Последице тог програма за европску економију су испале врло јадне, чак и више него за америчку. Ствар је у томе, што је ЕЦБ одлучила да појача ефекат програма тако што је увела негативну камату. Још 2014. она је објавила да формира негативну камату за све депозитне операције, а у марту 2016. да прелази на нулту камату за битне ставке. У Европи су се појавиле комерцијалне банке са негативним каматама не само за депозитне операције, већ и за активне – за хипотекарне кредите, у Данској и Белгији. На европском тржишту дужничких државних хартија са пливајућим негативним каматама данас има облигација чија је збирна вредност неколико билиона евра!

Европске компаније и банке су ту ситуацију на тржишту схватиле као свој звездани тренутак. Бацили су се на смештање својих  корпоративних облигација са 0,5 или чак 0,1%. И таква камата корпоративне хартије  чини привлачнијим по упоређењу  са „негативним“ државним облигацијама.  А где корпоративни емитенти стављају своја средства која су одредили да мобилишу? Та средства иду на већ поменута финансијска тржишта. Тржишта су све загрејанија, а балони су све већи.

ЕЦБ за оправдање каже да „спасава“ Европу. Спасилачка операција се своди на то да ЕЦБ откупљује дужничке хартије низа европских земаља (Грчке, Шпаније, Португалије, Италије). Марио Драги подгрева потражњу за хартијама држава-банкрота. Те хартије имају, као по правилу, врло дугачке рокове доспећа (10 и више година). Сада се њима тргује по ценама које високо премашују номиналну вредност, али је чак и лаику јасно да такво котирање у било ком тренутку може да падне много испод номиналне вредности. Рушење тржишта је неизбежно, може само да се нагађа када ће до њега доћи.

Има европских експерата који сматрају да председник ЕЦБ ради у интересима Вашингтона и Федералних резерви САД, и да тиме потпуно подрива конкурентност европске економије и слаби евро. Има и оних који мисле да Драги ради конкретно у интересу Goldman Sachs-а. Та банка се издваја чак и када су уз њу ајкуле са Вол-стрита. Прво, она је као нико други, навикла да зарађује на кризама, банкротирању, уништењима. Друго, навикла  је да се уплиће у власт и да у критичним тренуцима од те исте власти  добија и буџетску и сваку другу подршку. Управо јој је то омогућило да опстане у време кризе 2007. – 2009.године.

Двобој Европске централне банке са  Deutsche Bank

Почетком лета незадовољство Европском централном банком је међу политичарима, бизнисменима и делом банкарске јавности нагло порасло. Томе су допринели поступци највеће институције у Европи у финансијској области – Deutsche Bank. Крајем јуна та банка је објавила аналитички документ са оценом последица политике коју води ЕЦБ. Те су последице погубне, јер скоро бесплатни новац вештачки продужује живот компанија-банкрота, продубљују кризу хиперпродукције, спречава обнову тржишне равнотеже. Суверени дугови земаља-чланица зоне евра настављају да расту захваљујући томе што Европска централна банка откупљује облигације. Документ Deutsche Bank  резимира: ЕЦБ спречава обављање структурних реформи  у зони евра и припрема услове за нову, још свеобухватнију кризу. Deutsche Bank је позвала ЕЦБ да прекине вођење политике „количинског ублажавања“ и бесплатног новца.

Директно или индиректно позицију Deutsche Bank су подржале неке  друге банке из Европе, пре свега немачке. Једна од најкрупнијих немачких банака – Commerzbank – је од ЕЦБ захтевала да укине негативне камате депозита, упозоравајући  да ће у супротном случају одбити депозитне услуге ЕЦБ, а своју монетарну ликвидност (стотине милиона или чак   милијарде евра)  да ће држати у готовом по трезорима. Критика политике ЕЦБ полази и од министра финансија Немачке Волфанга Шојблеа. У мају је Уставни суд Немачке саопштио да је добио жалбу на монетарно-кредитну политику Европске централне банке. Имена тужилаца се не откривају. Може само да се претпостави да је то група немачких предузимача и експерата за области економије и финансија.

Неочекивано је у заштиту политике ЕЦБ стао руководилац Банке Француске и члан Савета управљача те банке Франсуа Вилеруа де Гало. Руководиоци централних банака многих других земаља  Европе ћуте. Јасно је зашто. Њима, као професионалцима, јасне су дугорочне последице „ублажавања“ у политици ЕЦБ, али њихове земље добијају од ЕЦБ „поклоне“  у облику куповине државних хартија по повољним ценама.

Марио Драги је дуже од других европских чиновника правио паузу после британског референдума од 23.јуна. На крају крајева се   изјаснио   тако што је резултате гласања назвао „јако тужним“. У два прва радна дана после референдума (петак, 24. јуни и понедељак, 27.јуни) капитализација светских тржишта фондова пала је за 3 билиона долара. Претходно рушење  које је упоредиво по дубини било је запажено само почетком светске финансијске кризе 2007.-2009.године. На финансијској конференцији у португалском граду Синтри крајем јуна председник ЕЦБ  је позвао на тешњу координацију  поступака водећих централних банака.

Ни код кога нема сумње да ће Брексит довести до озбиљних реформи  у ЕУ. Постојање таквих реформи је садржано у документу чији је назив „Јака Европа у немирном свету“ (Ein starkes Europa in einer unsicheren Welt). Документ су потписали министри иностраних послова Немачке и Француске – Франк-Валтер Штајнмајер и Жан-Марк Ејро. Радикалне реформе које они предлажу су усмерене на даље одузимање суверених права земљама-чланицама  ЕУ. Меморандум предвиђа и формирање „сржи“ ЕУ у облику „европске супердржаве“ у којој би чланице ЕУ потпуно изгубиле свој национални суверенитет. Међутим, о улози и месту ЕЦБ у новој европској архитектури  документ не каже ништа.

1 глас