Владимир Медински, министар културе РФ

Да ли држава треба да троши новац за културу? Наравно, да. Зато што то није добровољни прилог, већ инвестирање у најважнију грану која производи главну вредност сваке земље – њеног становника. Култура у читавој својој разноликости представља простор стваралачке сарадње државе, грађанског друштва и уметника. Још једну обавезу државе у тој симбиози представља   обезбеђење чувања, наследности и множења-увећавања моралних вредности руске цивилизације.

Тема „држава и култура“  данас у професионалној заједници изазива „милијон мука“.

А у ствари – мука нема „милијјон“ . Муке су само две: новац и слободе!

Конзервативну већину грађанског друштва узнемирује чињеница што држава не показује иницијативу, што се ограничава на поделу материјалних вредности и што ништа не брани.

А стваралачка заједница, напротив, при најмањем исказивању државне воље ништа се мање не узнемирује указујући да постоји „повратак  на цензуру“ и да је „дужност државе“ да редовно  финансира не само плодове, већ и сам процес „слободе стваралаштва“. При чему је критеријум, ако нећемо да будемо лицемерни, једноставан . Што више пара и што мање условљавања у вези са резултатом, као да тако има више и слободе.

Које то наслеђе ми одбацујемо?

Ако се пажљиво размисли – обе муке и све пароле које се појављују у вези са њима представљају класичан случај замене теза: политику у култури  замењује  цензура, а слободе – дивљење самим себи и сумњив укус. Они имају смисла у концепцији културног живота која је настала у освит  постсовјетске Русије.

Деведесетих и „нултих“, под притиском „стваралачке елите“  и под паролама „одлучан раскид са тоталитарном совјетском прошлошћу“  у односима „држава: култура“, у суштини је победничка фантасмагорија „Хоћемо као у време Стаљина – али без Њега“. Тачније: држава треба да остави иза себе обавезу да тотално и безпоговорно финансира стваралаштво, али примаоце „новчане помоћи“ великодушно треба ослободити и од било каквих обавеза.

Таква концепција има ману што државу, стваралаштво, друштво и конкретне културне посленике  разматра као бића која међу собом немају апсолутно никакве везе.

Уосталом, такав модел „културне политике ’90-х“ је настао  у конкретним околностима:  то је било време вредносне дезоријентације друштва, и ма какве захтеве пред њу постављали  она је, како год је могла, доприносила да се руска културна сфера сачува у најсложенијим временима.

Културна политика: одређивање задатка

Али – та времена су прошла. Одмах после „прелазног периода“ и „превазилажења последица“ дошло је време стварања. Па и у области културе.

Када су у децембру 2014. донете „Основе државне политике у култури“ ступили смо у нов период, у коме се „…државна политика у култури признаје за нераскидиви део стратегије националне безбедности“ , а сама култура се „…подиже на виши ниво  националних приоритета“.

И ово није откровење – ово је констатација очигледног.

Јер култура представља духовни и материјални израз онога, што сами мислимо о себи, својој земљи и својим вредностима, о савремености и историјским традицијама, баш као и о будућности. Тако гледано  – она стварно поседује стратешки значај за развој земље.

Самим тим, културна политика не може да се описује само у терминима који се користе у економији, или само у терминима „слободе или цензуре“, и никако не у терминима „давање и потрошња услуга“.

У овом чланку ми ћемо размотрити следеће премисе државне културне политике:

-економија у култури;

-вредносни  садржај стваралаштва у култури;

-слобода и одговорност стваралаштва у јавној култури, њихов узајамни однос са нашим историјским и културним традицијама;

-механизми државног управљања  у култури.

Чему нас учи историја домаћег позоришта

Ослањаћу се углавном на историју руског репертоарског позоришта – првог у домаћој историји феномена јавне професионалне културне делатности (уколико у то не сматрамо и глумце који су причали народне бајке и вашарске лутајуће певаче и забављаче). Баш на примеру историје позоришта, почев од 18.века, може да се прати како је грађена сложена, али и стваралачка сарадња  између уметности, државе и друштва.

 И наше данашње позориште остаје пример класичне школе за све врсте уметности. С гледишта „производности“ оно поседује типичне „уравнотежене“ карактеристике. А то су, конкретно:

  • Мала специфична тежина доходовне компоненте;
  • Потпуно супротно – огромна, кроз историју створена, материјална база трошкова (довољно је рећи да многи позоришни комплекси сами по себи представљају историјске споменике, културну вредност од светског значаја);
  • Распрострањеност позоришних установа по свим деловима Русије, различитост њихових форми: од академских до аматерских студија;
  • Инфраструктура са пуним циклусом (систем образовних институција, специјализована штампа, стваралачки савези, награде, фестивали и др.).

Осим тога, управо је савремено позориште последњих месеци изазивало врло гласне дискусије – и о томе колико су дозвољени морално рискантни експерименти на сцени, и о оправданости мешања друштва у уметничко стваралаштво.

И најзад, управо је директор првог руског јавног позоришта које је основала императорка Јелисавета 1756.године, А.П.Сумароков (1717 – 1777), прецизно формулисао тројство суштине симбиозе државе, друштва и уметности. Прво, држава је позвана да активно подржава „високу“ уметност, а просвећени сталежи су позвани да му у томе  помогну. Друго, сами уметници  треба не да приказују све што сами желе, већ да „васпитавају укус“   народа. Треће, уметник, власт и друштво треба да теже да делују истовремено, руководећи се општим вредностима.

У ствари „Основе државне политике у културе“ у 21.веку – ето то је то.

Економија у култури: од царске милости до државног задатка

Посматрајући страна искуства данас ћемо видети да углавном постоје три модела економије у култури: кинески, европски и амерички. Сва три претпостављају да у култури постоје субсидије.

У Кини је то совјетски модел финансирања културе, доведен до савршенства захваљујући кинеској карактеристичној педантности. При чему су данас кинески другови,  измеђ осталог, и међу светским вођама по приходима од продаје производа културе.

У Европи (најуочљивије – у Француској)  економија у култури  је подршка националној култури  углавном преко механизама  „квота, попуста и дотација“ како би се сачувало само њено постојање у условима власти „све-светског Холивуда“.

У САД културна сфера се посматра строго као бизнис: и као бизнис који доноси приход сам по себи, и као инструмент глобалне „вредносне“ доминације, што је за САД такође бизнис. Формално основно бреме спонзорства сносе приватна лица и/или корпорације. Али не треба да се заборави да бизнис у ствари и јесте системска институција америчке нације, „оснивач“ и америчке државе, и америчког финансијског система.

Да се, ипак, вратимо историји руског позоришта.

Позориште је од самог почетка постало „посао владара“. Наравно, прве представе за време „ Тишајшег“  (2. по реду цар из династије Романових, 17.век)  представљале су углавном забаву за двор. Међутим, врло брзо је просвећена руска публика навикла  на европске представе: већ су гостовале француска и немачка трупа, италијанска комедија дел’арте и опера.  То су биле околности у којима је руско позориште правило своје прве кораке. Интересантно је да су позоришне даске одмах постале место мешања и конкуренције руске и европске културе, што је уопште карактеристично за наш културни живот.

Успут, како би долазиле и стране трупе, држава је у почетку издвајала много више новца за њих него за своју, руску сцену. Временом се ситуација променила: империја одлучује да предност да   васпитавању „својих Платона“ и јавну уметност почиње да сматра за инструмент таквог васпитавања.

  1. Прва представа „Јарославског позоришта Фјодора Волкова“ је одржана у Зимском дворцу. Указом Императорке Јелисавете глумци су смештени у „Шљахетскиј корпус“ ( војна школа за племство) како би „природни таленат постао још сјајнији“.
  2. у Санкт-Петербургу је основано и прво јавно „Руско – за приказивање комедија и трагедија – позориште“.То  је било на дан Светог Александра Невског, и зато су то позориште почели да називају „Александринско“. Оно се и данас тако зове.

Позориште се, логично, од аматерских пријатељстава и забаве елите постепено претвара у државну установу, а новац за његово финансирање се уноси у књиге државних трошкова. До 19.века позоришни простор  Русије постаје врло шарен: то више није само пет престоничких Императорских позоришта, већ и Московска позоришта, и државна провинцијска позоришта, и „антрепризи“  и  удружења глумаца, и велики број народних полупрофесионалних позоришта. Планске губитке Императорских позоришта покрива Кабинет Његовог Величанства. До краја 19.века ми видимо да у Русији ради и до 300 репертоарских приватних позоришта, међу којима се посебно издваја „Московскиј художествениј театр“ („Московско уметничко позориште“  које постоји и данас, скраћено се назива МХТ) које је   дотирао Сава Морозов.

У 20. веку је држава  (сада већ совјетска) преузела издржавање целе културне гране  – у потпуности и без поговора – од класике до аматеризма. У конкретно време у зависности од конкретног облика делатности  шеме финансирања су се мењале. На пример – совјетска кинематографија је рентабилна грана, и на том тржишту различита државна предузећа (студије, биоскопи, изнајмљивачи)  између себе су одржавали професионалне економске односе. И циркус је временом почео да доноси добру зараду. А позориште, како је то већ било утврђено у царизму, остало је на дотацијама – заједничко финансирање, у суштини, уз потпуно покривање трошкова.

Временом су усавршавани облици и методе доделе државних субсидија, пошто је пређен пут  од случајног меценатства до системске политике. Последњих година се успело да се направи сложен, али логичан систем параметара, којима се у Ф3- 83  (8.маја 2010.) описује финансирање институција културе – између осталог и тзв. државни задатак.

У позоришном делу државни задатак  предвиђа обавезе: број  приказаних представа, премијере, гостовања, попуњеност  сале, повећање  броја посетилаца…Да скренемо пажњу: све (!) што позориште поседује, експлоатација инвентара, трошкови ремонтовања, уколико је потребно и реконструкција и рестаурација зграда – као и у време совјетске власти остало  је потпуно на држави; али приход (карте, бифеи, спонзорисање, изнајмљивање просторија и сл.) у потпуности остају на   позоришту.

Маркетинг у културној политици

У 18. и почетком 19.века   само  је требало да се пробуди  интересовање публике за руско позориште: за почетак требало га је навићи на руски језик  и руске  сижее на бини! Наравно , у таквим околностима није могло ни да се помисли на  „рентабилност“ – избављале су државне дотације.

Доцније су позоришта, захваљујући неаристокатским слојевима, ширила „аудиторијум“ у дубину  и истовремено покушавала да своју просветитељску мисију ускладе са економијом.

Московски художествени театр је 1898. био замишљен као „позориште неплемићке интелигенције“. Прве сезоне  просечна цена карте за МХТ је била много нижа него у Императорским позориштима. Али су трошкови били све већи, добит је била ограничена величином сале и зато  се позориште са губицима борило  повећањем цена карата, односно одбијањем   могућности „улаз слободан“, тј. „доступно  свима“. На крају је МХТ постао најскупље позориште у Русији. чак је био увео праксу изузетно скупих претплата које су тако нервирале осниваче позоришта када је оно зидано, јер   позориште и није правило представе за сите и богате.

 Проблем могућности посећивања позоришта је радикално решила совјетска власт: она је једноставно игнорисала комерцијалну премису. Шта је у њеној логици било природно: култура уопште и позориште конкретно су сматрани за  инструмент пропаганде комунистичких вредности и васпитавање грађана у њеном духу. И више од тога: управо је у совјетско доба наша земља постала прва у светској историји у којој је свестрано усвршавање људи  декларисано као приоритетан задатак  државе, па чак и као смисао њеног постојања.

У складу са тим је и гаранција за свачију  и обавезну (баш тако!) доступност  уметничким делима такође представљала бригу државе. Одатле и агресиван и ефикасан „маркетинг“  у сфери културе  у свим његовим појавним облицима: и „терање моде“ код „културно презасићених доколичара“, и грандиозно натурање културних установа и уметничких дела, и доступне цене карата, и обавезно посећивање представа у оквиру програма школског образовања и васпитања деце.

Сада  размишљамо како да толико неопходно позориште учинимо доступнијим: понегде цена карте износи и до 25.000 рубаља (мада су то, наравно, ексклузивни изузеци), али то, у суштини води до „имовинског цензуса“. Али једноставног одговора на тако нешто нема. Сада је чак и државно финансирање недовољно,   проблем шпекуланата извирује са хоризонта  и мотивација позоришта да само зарађује  играњем интересантних и тражених представа, не сме  да се обезвређује … Тема је заиста сложена.

(Наставиће се)

«Известия»

6 гласовa