Протојереј Олег Трофимов

1

Путовање, Луганск, преноћиште 

Ја и мој брат у Христу Генадиј, пошли смо у слободну републику Новорусије, у ЛНР, град Луганск, да бисмо се помолили код локалних светиња, посетили пријатеље и колико будемо могли,  помогли им.

Како је само дирљиво осетити Отаџбину – чак је и ваздух другачији и другачије се дише. Наравно, атмосфера  у међуљудским односима се променила, и то се стварно осећа. Људи су заиста постали бољи – као да смо се вратили у добра совјетска времена: један другом помаже не тражећи заузврат ништа, жале, чак и незнанци на улици се храбро упознају и разговарају, јер рат је све зближио. Нестала је градска надменост, налицканост и затвореност. Блокада хунте се наставља, цене су веће него у Украјини, сиромаштво, али људи не желе да се враћају у фашистичку Украјину, не желе да  имају ништа заједничко ни са евросодомским, ни са бандеровским „вредностима“.

Помолили смо се са дубоким поштовањем и поклонили светим местима – код гроба ђакона Филипа, иконе Богородице  Луганске , посетили низ најлепших храмова. Постоји пророчанство-завештање Мајке Божије која се јавила ђакону Филипу да ће се Луганск назвати Светоград или Цариград. Пошто су преживели рат људи су почели више да верују у Бога и да прихватају чудо Божије – то је испуњење пророчанства.

У Луганску су нас  чекали  и  требало је да преспавамо  код једног богатог човека, али из непознатих разлога нас су одбили, али ни то  није било без Божије воље, јер ми смо се на преноћишту нашли код Вовчика, како га зову у округу..

Врло стари усамљени инвалид отеклих ногу, једва хода, ослањајући се на ослонац са точкићима, непријатан мирис…У прошлости Владимир је био заменик директора фабрике за производњу алкохолних пића, човек кога је одгајила совјетска власт, али невероватно добар и некористољубив. По сиромашном иметку у кући се видело да, мада је заузимао врло висок положај, он то није користио. Јако нам се обрадовао: његови рођаци су побегли од рата, а у своје време је преживео велику трагедију, тежак судар, инвалидност, напустила га је жена, беда, али је мене задивила његова воља за животом и оптимизам у коме није било ни  мало користољубља. Док смо били заједно од њега нисмо ни једном чули да је зацвилео, закукао, молио нас, напротив, он је у нас унео неверовано свечану жељу за животом и ојачао нам снагу за борбом! Са таквим људима ће Новорусија да се уздиже и живи!

Брдо-храм „Свих Светих Руских“ 

Срећно смо стигли у засеок Каменка. Прво смо пошли до оца Алексија, а затим – на „брдо“ које је одмах иза села, где се уздиже чудотворни храм у облику ротонде (круга) у старом романско-византијском стилу, од локалног камена, са огромном розе куполом и крстовима који су на исклесани од њих. Храм је изгледао као стара тврђава – бастион. Величанствен поглед на објекат у природи неописиве лепоте. Па природа у околини  Каменка је спадала у пет најлепших места бивше Украјине.

„Нису зидови ти који осветљавају човека, већ човек обасјава зидове“. Нас је тамо дочекао домаћин брда Николај Иванович Тарасенко. Археолог светског имена! Титан невероватне снаге. Невероватан приповедач. Проћи хиљаде километара, прекопати тоне земље тражећи прастаре артефакте, проћи пола света, упознати се са различитим културама, религијама, историјама, све то усвојити. Управо је све то нашло одраз у дубоком Боготражењу личности, једно време је чак био и  испосник. У Камбоџи, у којој је био у експедицији, њему   се приказало место где мора да се сагради храм. Он је то место нашао и сав живот посветио изградњи храма Бога и душе.

Храм који је саградио био је предвиђен за све вере, поред се налазио будистички дацан, али је то сада православни Храм Свих Светих који су у земљи Руској засијали. Очигледно, требало је да вино одлежи како би  временом добило свој благородни укус. Колико је само чланака и репортажа њему посвећено! Николај је сада атаман донских козака Луганске земље, активан учесник Руског пролећа и патриота Свете Русије!

Он и сада упорно ради на зидању храма. „Морају да постоје три храма, овај је грађен 23 године, саградићемо и ова два“- каже Николај. Поставио је још две основе храмова – у част Архистратига Божјег Михаила (темељ је већ завршен и дижу се зидови) и храм у част иконе Донске Мајке Божије (темељ се тек поставља). Територија где ће се радити – то је висока стена на којој је храм, а у стени је неколико испосница. Све јако подсећа на Свету гору. Јер и породица и козаци живе у пустарским ћелијама, обложеним дивљим каменом што виси са врха стене. На брегу се уздиже крст тежак седам тона од белог камена који је довезен из Инкермана, на Криму. Саграђена је и коњушница непоновљивог облика, осмоугаона. Још је у плану да се сагради астрономска опсерваторија и за њу је већ постављена основа.  А место је на високом брду, звездано небо  се прострло преко свега што је на падинама, што се тако слаже са  дубоко филозофском, научном и романтичарском душом Николаја. Једноставно се запањујеш каква је то дубина природе и духовна узвишеност, тежња тог човека према тражењу Бога у  човеку, и – још за све има времена! Посебно за сталне госте. Заљубио сам се у те пределе!

Како ми је Николај испричао, са храмом су се догађала различита чуда. Када су полагали последњи  камен за темељ куполе одозго, одједном се купола окренула и затворила уз јак звук, тао да је могло да се догоди да се они који су били горе   сруше. Мислили су да је то био земљотрес. А док су рађени грађевински радови један се радник попео изнад куполе, очигледно растројен, када је одједном, усред ведрог дана у њега ударила муња право у главу, али – он је преживео. Када је завршаван главни део храма на небу се појавила прстенаста дуга – венац од дуге, као нимбом, крунишући куполу храма!

Природа, јело, звери

Жубор речице,  поветарац,  мирис степних трава и јесењег лишћа, невероватан и предиван залазак сунца. Црвене и златасте боје заласка   су играле по стени. Са те стене  гледаш у бескрајно небо,  испод греде је степа, шума. Дивоте! Завртело ми се у глави од ненавикнутости и од чистог ваздуха. Домаћица, Николајева жена, Наталија, чим нас је видела, оставила је башту и пожурила да нам припреми вечеру. Испоставило се да ту нико не једе месо, ни деца, ни она, ни козаци, ни радници који су помагали у изградњи храма (а то камење копати и слагати – то је физички баш тешко), чак су и мачке, као  сви, такође јеле купус. Били смо гладни и јако смо се зачудили да смо од посне хране брзо постали сити и месо нам се није ни јело. Николај месо није ни окусио већ читавих 36 година. „Ми не једемо оно што је убијено – ни месо, ни рибе, ни јаја“. Козачка строгост, све то ме све више и више подсећало да сам ја доспео у манастир. А то, наравно, осећају и дивље животиње. Козаци не дозвољавају  да се ту лови, ловце прогањају.

Николај се сећа: „Једном смо их приметили, пролазили су, ми смо пришли кући, а у њој се заједно сакрили зец и лисица, нас се нису плашили, а када су ловци отерани они су се разбежали. Ми са зверима имамо споразум. Не дирају нас ни вукови, а њих овде има довољно, ни један зец откако смо ми овде није појео ни један кочан купуса, ни шаргарепе! Једном, била је зима, ја прилазим храму и видим да у башти лежи један огромни лепотан лос – видео ме, погледао и – није побегао…“

-Да и лос није сепаратиста – козак? – питао сам, и сви су се насмејали.

Ја сам мислио да чланку дам назив „Лос сепаратиста“.

Породица, деца

Николај и Наталија су се узели у његових 55 година. Она је млађа. Николај има 9 деце, најстарији су одрасли, живе издвојено, а сада њих двоје – дечак и девојчица – живе са њима. Имају 11 – 12 година. Девојчица јако воли коње, тако да су почели  да их гаје захваљујући њеној упорности – зидови трпезарије  и камење – свуда су нацртани коњи. Када смо ушли у трпезарију  видели смо да она седи у козачкој шубари и од пластелина прави кобилу и њено ждребе. Син је на оца, то је једино малолетно дете у Новорусији, а има  и званичан статус учесника борби. Са оцем је био   у првим редовима.

Гледати зоре и заласке сунца у току читаве године, заједно са оцем учествовати у археолошким ископавањима и изградњи храма,  бринути о коњима у дивљој природи, трчати бос по роси, немање компјутера, све то говори да детету детињство није украдено.

Руско пролеће, рат против укрорајха, издајници

Када је у Луганску почело Руско пролеће козаци су се одмах придружили том покрету на чијем је челу „археолог – сепаратиста“, како су га називали, чиме су узнемиравали   укроштампу.

Мој пријатељ Генадиј и ја смо препознали један другог, загрлили се, јер сам ја, када је освајан Лугански СБУ, ОГА, милиција, телевизија, и т.д, понекад учествовао као духовна стража, исповедао сам их, чак неке комунисте увео у веру, делио иконице, стављао им крстиће и молитвене појасеве, проповедао. И Генадиј је активно подржавао Николајеве козаке, јер се раније са њим сукобљавао на плану религиозних тежњи – он је био организатор ћелије секте Порфирија Иванова, а сада су обојица православци!

4

Николај говори: „Украјинска страна је припремала диверзије, али су сами  испољили „сепаратистичко“ располо-жење како би се иницијатори истакли, и затим их похапсили. А и међу иницијаторима је било оних који су се убацили у „рикверц“ , или једноставно – издајници, покрали су злато, новац, и побегли…“

Новоруско чудо

У току активних борби линија фронта је пришла преблизу  насељу и постојала је стална опасност од тога да укрофашисти  почну нападе са земље.

Николај се присећа: Наше село и храм су надлетали и бомбардовали и укри, и пилоти – Пољаци, који имају карактеристичан стил напада, то су нам и заробљеници рекли. Бомбардовали су касетним, фосфорним бомбама (гореле су греде) и тешким, од по 250 кг, 19 комада су избацили, а од њих су остајале  рупе дубоке 2 – 3 метра.  Бомбардовали су гробље, сандуци на њему су се испревртали,  као да нису хтели ни преминулима да дају миран починак . Нађено је 35 комада остатака од чаура „урагана“, 8 комада  мина  120. Сељаци су сакупили и предали неколико тона лома од тих чаура. Од тако масовног удара од нас не би остала ни флека. Још увек наилазимо на „поклоне“,  а у нашој близини се нашла  и клупа кореkтора. Али – ипак је све  прошло поред нас!“

-Шта мислите, зашто се све то десило? – запитао сам га.

-Имам две варијанте одговора. Или је међу укрима било оних који нису хтели да извршавају  злочиначка наређења и намерно су промашивали, или је то стварно било ЧУДО Божије на овом светом месту. Јер у селу није погинуо ни један човек, а на храму нема ни огреботине! „Ни једна длака вам неће пасти с главе“ – говори Господ. Више пута су нам долазили представници мисије ОЕБС. „Зар су и вас бомбардовали, где су вам докази?“ Као обичним људима и њима је била интересантна прича и лепота тог места, али због тога се бомбардовања нису смањила, наши докази и чињенице о постојању злочина и коришћењу забрањеног оружја нису ни предати „демократској заједници“. Чак се у суседном храму одједном појавио  „сигналчић“. Од чега су се наше сумње да су они шпијуни само појачале.

Код храма је сакупљена гомила остатака од „урагана“, касетних бомби и бомби разних врста, остаци од мина које нису експлодирале и т.д. – то је било „оно“ што за ОЕБС „није представљало“ доказе.

  • Бомбардовали су нас и пуцали у нас увек у току православних празника и уочи недеље, последњи, најснажнији удар из ваздуха су Пољаци извели ноћу, на празник Успенија  Пресвете Богородице, тј, Велике Госпојине, 28. августа 2014. То је рат против православља, они су сатанисти, јер се у последње време по Украјини против канонске цркве  ваља талас насиља и освајања храмова.
  • Лаж у име спасења, „нацики“. И опет преносим речи Николаја: „Становништво на селима мисли  да за сва та бомбардовања треба да „захвалимо“ локалним комшијама – нацистима чије је презиме Угрињ  код којих су се пробудиле  бандеровске  склоности. Те Јуде су прелазиле на другу страну линије фронта и све издавали. Како су нам причали заробљени украјински војници, та породица их је често посећивала и измишљала  да је ту смештено 300 тенкова, 500 козака, бацачи и т.д. „У страху су велике очи“. Та је лаж на известан начин нас и спасила, јер су се укри плашили да предузму јуриш са земље. Нас је у то време било укупно 15 и ми бисмо у том случају сви изгинули.

Замислите, то је то некаква сатанистичка узнемиреност, мржња у души, када пензионерка, учитељица у школи, гледајући нам у очи, директно каже: „Кад украјинска армија буде улазила у село ја ћу да седнем на тенк и да показујем у коју кућу да пуцају!“ Чак су нам претпостављени наредили да пуцамо у ту кућу. Али нисам то учинио, нисам могао; да се у борби неко убије – то је већ нешто друго“.

„Бог се не може псовати“. Николај нам прича да када су на храму постављани крстови, издајници – Јуде су потпуно намерно у то време пролазили поред храма.

  • А ви још постављате крстове на храм? Дајте да вам помогнемо? – ругали су нам се.

У зору  је дошло до ваздушног напада, било је кућа које су биле избушене као сито – кроз кров и намештај – сво до саме земље. У то време је из куће изашао један Јерменин – кућа и шупа – као сито, комадићи бомбе су летели око  њега на милиметар, али је он остао жив, и то без огреботине.

И, шта мислите, ко је у том бомбардовању најгоре прошао? Да, да, наши „нацики“. Њихова кућа и шупа су потпуно разнети, запалили су се, ми смо са децом још ишли да им помогнемо да угасе ватру и да  среде оно што се могло – ипак смо комшије.

-Па шта? Што су тражили, то су и добили. Хтели су нас да униште, али су сами добили, – говорили су други људи из села.

- Да, то смо били ми! – „нацики“ су признали.

Становници села су хтели да их развуку, али су их козаци зауставили. А „циганском поштом“ се пронео слух да је наређење било да их стрељају. Не можете да поверујете колико је била брза промена у њиховом понашању. Дотрчали су до нас, клели се у верност православљу и козацима, ридали на коленима уз наше ноге … Требало је видети тај концерт. Сада су отишли одавде. Бог нек  има је судија!

Козачка свакодневница

„Сада обнављамо домаћинство, обилазимо околину и чистимо од фашистичких „поклона“. Жао нам је што су на власт дошли погрешни, и нас је могла да снађе судбина Бетмана. Али, ми смо рекли: „Драги гости, имамо чиме да вас дочекамо“, и сада је све у реду. Бог ће да уради како треба, му и то нимало не сумњамо, јер све иде према логичном завршетку“.

Колико је козака тренутно у селу – то је тајна. У козачкој заједници многонационалног Донбаса има више националности, постоје чак и Курди, и Јермени. Интересантно је да сви они – било млади, било у поодмаклим годинама, имају браде.

  • А да ли вам се дешавало да су због кривице козаке шибали пред народом?
  • Да, да, било је. „Играо се“ ту један од нас, мој братанац. Сада његова мама, чим ме види, захваљује, чак је и са њом почео да разговара као човек.
  • А шта бисте желели, или каква би порука била нашим читаоцима?
  • Вера у Бога је смисао живота, захваљујући вери код мене је све у реду. Сетите се, ускоро ће се пророчанства испунити, и помазаник Божији ће се, са великом вероватноћом, појавити на Луганској земљи Новорусије. Сваки козак треба да буде спреман да се закуне Божјем цару и да му предано служи. Још само мало, и ми ћемо сопственим очима да видимо како се појављује Слава Божија, а она свим видљива чуда, она која је Бог дозволио да видимо, то је само мрвица чуда о којој сам вам говорио, то је и потврда!

Ми вас све позивамо у госте, места има довољно, дођите нам, чак не треба ни да се унапред  јављате, ми ћемо бити задовољни, долазило је и по стотинак људи, овде може и да се ради, да се изградњи храма да допринос и сопствене душе, и да се диви лепоти, а најважније – да се Богу помоли на овом мистичном, предивном козачком светом месту.

——————————

Превод са: ruskline.ru/special_opinion/2015/11/kazackij_duh_i_bozhii_chudesa_v_novorossii/

Прочитај без интернета:
16 гласовa