Јевгениј Сатановски

Доналд Трамп ће на Блиском истоку да прави своје грешке.

Није тајна да је нова америчка администрација у наслеђе од старе добила такву ситуацију на Блиском Истоку којом се нико не би похвалио. Бивши председник Барак Обама је водио политику замршену и недоследну.

Проглашени циљеви и средства која су коришћена за њихову реализацију су се лоше слагали. Покушаји да се Иран – непријатељ – претвори у партнера Вашингтону нису донели неке посебне дивиденде, али су зато САД посвађали са традиционалним партнерима.

„Најрањивији део у свим извештајима америчких експерата који се односи на исламски тероризам је уклањање од наглашавања улоге спонзора терористичких група“.

Борба против тероризма, коју је прогласила Америка, лоше се слагала са подршком исламским радикалима читаве регије Блиског и Средњег Истока(БСИ), било да се радило о „Муслиманској браћи“ које Стејт департмент посебно воли и који је у „арапском пролећу“ типовао на њих, отписујући притом војне режиме и ауторитарне вође, чак и ако су то ултраконзервативне групе типа „Ал-Каиде“ које су Саудијска Арабија и Катар користили за спровођење своје политике.

Рекло би се да ни Трампова администрација, ни њени аналитичари немају никакву осмишљену стратегију за Блиски и Средњи Исток. Међутим, они се ипак труде да бар не понављају грешке претходника. Између осталог то значи и следеће: њихове грешке ће бити другачије. Уосталом, активирање америчке војске и ослањање у најбитнијим тачкама на сопствене снаге је оно што је за републиканце традиционално. При том многе одлуке морају да се доносе брзо, при чему се истовремено мења формат рада, уобичајен за Пентагон и ЦИА, у коме је био најважнији не само резултат, колико њихово показивање себе руководству, рачунајући на нескривени пи-ар председничке администрације за нову изборну кампању. Овде ћемо прећутати огромно растурање буџетских средстава. Њихова подела програмима за подршку „умереној опозицији“ у Сирији је постала само илустрација онога због чега је америчка политика у региону тако погубна.

Због активирања војно-политичке делатности Русије у региону, у првом реду у Сирији, руски експерти се баве тумачењем не само политике Сједињених Америчких Држава, њихових савезника из НАТО-а и регионалних партнера који се између себе боре за утицај на Вашингтон и улогу главног америчког савезника, већ и доминантним тенденцијама у аналитичким посматрањима које је за Белу кућу припремила заједница експерата САД. Међутим, промене у америчкој политици су приметне не само на традиционалним блискоисточним теренима какви су Сирија, Ирак, Јемен, Персијски залив и Турска, већ и код далеке периферије региона – у Сахелу. Да погледамо неке аспекте, ослањајући се на материјале експерата Института за Блиски Исток Академије наука Руске Федерације А.А.Бистрова, П.П.Рјабова и Ју.Б.Шчегловина.

Плусеви и минуси нове стратегије

У Сирији због „курдског питања“ јачају несугласице између Турске и САД. Анкара инсистира на учествовању турских јединица у ослобођењу Раке и сматра да су Курди из Снага демократске Сирије – СДС-а, који се боре са ИД-ом, терористи. САД пребацују поморску пешадију, јединице за специјалну намену и хаубице. А преко Курда апелују на Русију, молећи за заштиту, уз помоћ сиријских владиних снага, за правце којима се протурске групације крећу према граду Манбиџу. У ствари, операција код Раке не иде како треба зато што Вашингтон не жели да дозволи да се тамо нађе и турска армија. То је Анкари објашњено у току преговора начелника генералштабова Русије, САД и Турске, одржаних у Анталији. Американци немају намеру да за напад на Раку одбију учествовање Курда у саставу СДС, мада истовремено убеђују Анкару да ће Раку нападати само арапски делови СДС уз активну подршку америчке поморске пешадије. А главни разлог за успоравање офанзиве на Раку је недостатак подршке из ваздуха, јер је авијација коалиције сада заузета код Мосула.

Карактеристично је да САД планирају да, у складу са новом стратегијом њиховог деловања на Блиском и Средњем Истоку, пребаце у Авганистан допунски војни контигент. То је 8.марта на заседању комитета Оружаних снага сената конгреса САД, изјавио руководилац Централне команде Оружаних снага САД (СЕНТКОМ), генерал Џозеф Вотел. Нова стратегија Пентагона, коју је Трамп одобрио, представља решавање проблема супротстављања радикалним групацијама у тачкама, најбитнијим за безбедност САД-а, и то помоћу сопствених снага. Нови председник САД нема поверења у дуготрајне комбинације. Мада Пентагон наставља припрему локалних снага, ипак је та политика претрпела фијаско. Плус нове стратегије представља брзина решавања задатака који се односе на разбијање основних снага џихадиста. Минус је убацивање у партизанске ратове. При том главни конфликти остају нерегулисани зато што се локалне елите супротстављају раду спољних спонзора.

Интересантно је да, према извештају америчких војних аналитичара о перспективама активности „Ал-каиде“ у Сирији, групе Асадових противника, афилиране са том организацијом (која је забрањена у Русији) представљају најефикаснију војну снагу која се супротставља Дамаску, што јој омогућује да гута ситне опозиционе банде. При томе расте број оних који су незадовољни утицајем „Џебхат ан-Нусри“ која је у септембру 2016.године трансформисана у „Џебхат Фатх аш-Шам“ (и та је група у Русији забрањена).
Амерички аналитичари предпостављају нову алијансу са „Ал-Каидом“ и сматрају да ће после разбијања „Исламске државе“ (ИД, забрањена у Русији) САД и њени савезници усмерити главне војне напоре на њу. Американци се не питају како ће се то слагати са њиховим правцем рада који се односи на реанимацију регионалног стратешког партнерства са Саудијском Америком као главним спонзором „Џебхат Фатх аш-Шам“-а . При томе, Ријад као инструмент за учвршћивање свог утицаја у региону има само исламисте.

За разлику од онога што тврде амерички аналитичари, Исламска Држава од тренутка формирања у Сирији, ако ништа друго, по војном потенцијалу свакако није била лошија од „Џебхат Фатх аш-Шрам“, чак је у неким случајевима била и јача од ИД. Довољно је да се погледају зоне утицаја у Сирији како би смо се убедили: ИД је под контролом држала дупло више територија на најбитнијим местима у близини границе са Турском, где су углавном били формирани основни логистички коридори материјално-техничке помоћи, као и код Еуфрата, преко кога су водили главни канали за превоз робе и кријумчарење нафте. Чак су и сада зоне утицаја ИД веће од „Џебхат Фатх аш-Шам“-а. Узрок за то је јасан програм административно-државног уређења у ИД-у (тачније: привредна аутономија) коју је Исламска Држава понудила сиријским сунитима. Међутим, „Џебхат Фатх аш-Шам“ се увек ослањао на борбу са Ираном и свргавање Асада. А Краљевина Саудијска Арабија се није оптерећивала детаљисањем шема државног и административног уређења, већ је једноставно куповала лојалност свог становништва.

Основу успеха експанзије исламиста у Сирији чине два фактора. Први је да код Обамине администрације није било жеље да улаже у формирање „световне опозиције“ за коју се Анкара више пута залагала, при чему би базу чинила Сиријска слободна армија (ССА), која се у почетку грађанског рата састојала од сунита – дезертера из армије. То је довело до исламизације опозиционог покрета, али који је био под патронатом саудита. Саудити су се прикључили опозиционом покрету америчких Турака, увређених због недовољне пажње турских Американаца. Други фактор је: свака експанзија кошта. Срж „Џебхат Фатх аш-Шам“-а у 70% чине странци који неће да ратују бесплатно. Рецепт борбе са радикалима је једноставан – деловање против њихових спонзора, а у случају Краљевине Саудијске Арабије и Исламске Државе то је – Катар. Најосетљивија тачка у свим извештајима заједнице експерата САД се односи на исламски тероризам, односно на удаљавање од наглашавања улоге страних спонзора терористичких група.

Американци разматрају такве финесе тактике „Џебхат Фатх аш-Шам“-а као што је медијско компромитовање непријатељских устаничких организација (посебно оних које су повезане са САД), а затим њихово изоловање или асимилација. Они прогнозирају сударе „Џебхат Фатх аш-Шам“-а са другим великим играчима оружане опозиције у Сирији која ће се повећавати у зависности од смањења утицаја Исламске Државе, пре свега сударање са протурским „Ахрар аш-Шам“-ом и „Џеиш ал-Ислам“-ом. Битно је да ће минимизација саудијског утицаја на северу Сирије зависити од тога у којој мери ће се обећања турског председника о преданости борби против „Џебхат Фатх аш-Шам“-а заиста остварити. Идлиб је постао база „Џебхат Фатх аш-Шам“-а, што ту провинцију чини основним циљем Русије и њених савезника. Како би се њен утицај у Сирији смањио, разбијање те групације у Идлибу је неопходно.

Компромиси и компромати

Криза у односима Абу-Дабија и Ријада са „законитим“ јеменским председником А.М.Хадијем је све јача. Конфликт је постигао кулминацију у фебруару када су одреди сина председника Насера покушали да преузму контролу над аеродромом Адена и тамо налетели на отпор и проемирове милиције Security Belt која је чувала терминале, и војно-ваздушних снага Уједињених Арапских Емирата. За разлику од Ријада, Абу-Даби је показао своје непосредно учествовање у конфликту. Његова суштина је у томе, што су Емирати монополизовали основне канале за кријумчарење и испоруку оружја у земљу преко јужно-јеменских логистичких маршрута: луке у Адену, Мохи, Хадрамауту и аеродрома у Адену. То избацује из игре и А.М.Хадија и одреде исламистичке партије „Ислах“ на чијем је челу подпредседник Али Мохсен ал-Ахмар. Емирати су преузели контролу канала за испоруку оружја (углавном из Украјине) како би што више умањили њихову снагу да утичу на ситуацију у земљи, тако што би их померили од главних финансијских токова. До тога долази зато што Абу-Даби не жели да у Јемену дође до ренесансе оних снага које представљају део покрета „Муслиманске браће“.

Мешање саудита и увлачење САД у посредовање преко његових дипломата у Абу-Дабију није променило позицију Емирата (наследног принца Мохамеда бен Зајед ал-Нахајана). Покушаје Краљевине Саудијске Арабије и представника законите власти Јемена да дискутују о компромисним варијантама који би довели до решења проблема, на пример проблема заједничког чувања аеродрома, Аден је одбио. Криза у саудијско-емиратским односима је очигледна, за сада – у односу на јеменску ситуацију. За Саудијску Арабију су у процесу „мирења страна“ били краљ Салман и његов син, који је министар одбране и наследник наследног принца Мохамед бин Салмана. Они су прво у Абу-Даби на преговоре послали команданта снага за специјалну намену Краљевине Саудијске Арабије Фахда бен Турки ал-Сауда, а затим и А.М.Хадија лично. Али – преговори су пропали без обзира што је краљ Салман наследном принцу Емирата послао поруку у којој је изражавао „наду да ће инцидент који се десио бити потпуно размотрен до краја фебруара, односно пре његовог одласка на азијску турнеју“.

У току састанка у Абу-Дабију 27.фебруара, коме је осим наследног принца присуствовао и надзорник обавештајне службе Уједињених Арапских Емирата и помоћник руководиоца Високог националног савета за безбедност Али бен Хамад ал-Шамси, осим оптужби због Хадијеве подршке присталицама Муслиманске браће, из партије Ислах су се зачули и докази кривице за бар 14 високих функционера Ислаха, за које се сумња да припадају „Ал-Каиди Арабијског полуострва“ (АКАП).

Чињенице до којих су дошле тајне службе УАЕ су биле толико убедљиве да је Хади обећао да ће хитно да преговара са генералним секретаром партије „Ислах“ Мухамедом ал-Јадумијем о тренутном искључењу наведених лица из партије и о дистанцирању од њих. Kaо одговор на Хадијев предлог да се организује заједничка стража аеродрома у Адену у којој ће учествовати и одреди под командом његовог сина Насера, председнику Јемена је уручен материјал према којима је баш Насер био тај који је на југу Абјана (завичај клана Хади) организовао касарне за обуку за борце и емисаре „Ал-Каиде Арабијског полуострва“, који активно учествују у деловању формација којима припада.

У Уједињеним Арапским Емиратима знају да је група АКАП за САД главна претња на Арабијском полуострву и да управо ради ликвидирања те структуре они и делују у Јемену. Било ког председника Јемена Вашингтон оцењује пре свега по његовој спремности да се бори против АКАП-а. Абу-Даби није компромитовао само А.М.Хадија у очима Вашингтона, већ и његове саудијске туторе. Уједињеним Арапским Емиратима се никако не свиђа жеља нове америчке администрације да за стратешко регионално партнерство типују на Краљевину Саудијску Арабију и демонстрирају са тврдњама у рукама (преговорима су присуствовали амерички дипломати који су Вашингтону саопштавали резултате) да таква одлука може да доведе до сасвим непредвидивих резултата. Успешан ток и тачно процењено деловање на најболније тачке америчке спољне политике из области безбедности сасвим сигурно неће остати без последица како у комбинацији са више корака (ради одређивања доминације ове или оне монархије Залива у Јемену), тако и у борби за јачање позиција у самим САД.

Мисионари против партизана

Због историјских узрока супротстављености са „Ал-Каидом“ главни напори Американаца су усмерени према борби са Исламском Државом и самом „Ал-Каидом“. Истовремено, различите исламистичке групације Северне Африке не изазивају дужну пажњу штампе и политичара, мада представљају велику претњу за земље у којима делују. Ради се пре свега о сомалијској „Аш-Шабаб“ и групи „Боко харам“ која је активна у Нигерији и суседним државама Сахаре и Сахела. Тренутно активности на супротстављању „Боко хараму“ расту што је, према мишљењу експерата, повезано са програмом борбе који је разрадила национална обавештајна служба САД у складу са нацртом закона, донетог 14. децембра 2016, који је иницирао сенатор државе Меј С.Колинс. Тајне службе су добиле задатак да процене недостатке у снагама и средствима, у првом реду, обавештајних служби, којима се САД супротстављају терористима. САД су поново почеле активно да раде на јачању обавештајног потенцијала земље, при чему је највећи део посла у Северној Африци препуштен британској агентури.

Под притиском америчких партнера Лондон је одлучио да у оквиру НАТО-а у Нигерији појача своје напоре на заједничком деловању према „Боко хараму“. До тада је основна активност Велике Британије била усмерена на упозоравање ширења утицаја те групације изван граница северне Нигерије. Под таквом дипломатском формулацијом се крије консултативно-образовна подршка припреми сарадника тајних служби и армија држава у којима делују терористи. Почев од 2014.године Британци су обучили око 22.000 нигеријских војних лица, чији је велики део прошао тренинг за против-партизанско ратовање. Како се претпоставља, британске и канадске специјалне јединице ће непосредно учествовати у акцијама нигеријских специјалних јединица а такође ће координисати рад беспилотних летилица на сакупљању обавештајних информација. Обично тако јединице за специјалну намену означавају припремни стадијум за коришћење јуришне авијације.

Служби МИ-6 је препоручено да појача размену обавештајних података са француским и америчким колегама. Лондон је спреман да издвоји пет милиона фунти стерлинга за опремање и подржавање вишенационалних снага афричких земаља Multinational Joint Task Force (MJTF), у које су ушли војни контингенти Чада, Камеруна, Нигера и Нигерије. При том није решено питање сређивања координације у командовању тим снагама, јер власти Нигерије не желе да виде на својој територији држављане Чада, због чега је у прошлости више пута долазило до конфликта. Председник И.Деби је пре годину дана извео војни контингент из области које се граниче са Нигеријом и сместио их у области око језера Чад, (којим пролазе главни транснационални трговински и кријумчарски путеви, као и канали за материјално-техничко снабдевање терориста „Боко харама“) и у главни град земље Нџамени, што је било изазвано протестима опозиције. У области језера су и два крупна прихватна центра за избеглице из Нигерије, које представљају и позадинске базе терориста.

Главни разлози за извођење чадске војске, што је ослабило фронт за супротстављање присталицама Боко харама, и контрола њиховог премештања преко границе у дубину Нигерије су финансијске природе. Париз је на себе навукао љутњу чадског лидера због масовног кашњења у плаћању договорених износа чадском контигенту. Обзиром да већина војних лица из Чада представља бивше чланове дарфурског устаничког Покрета за праведност и једнакост (ДСР), питање исплата по њиховим уговорима се поставља врло оштро. ДСР су најамници, за плату ће се борити против сваког – од М.Гадафија до власти Јужног Судана. Експерти претпостављају да значајан део износа за помоћ британске влада иде управо на њихово плаћање.

Да приметимо и да Лондон више неће да се, у складу са поделом обавеза међу партнерима НАТО-а, бави ваздушним радио-обавештајним радом, уз коришћење дронова. Та мисија потпуно прелази на леђа Американаца, који су у Нигерији разместили око 200 војних рејнџера и неколико беспилотних летилица. Очекује се да у најскорије време САД појачају стационарни систем хватања телефонских разговора и интернет-трафика. Односно, Американци преузимају сфере војно-техничког и обавештајног пословања, где су по традицији јаки. То је добро, јер ти правци захтевају постојање одговарајућег материјално-техничког потенцијала који је код већине савезника Вашингтона слабији. Најбољи пример је операција „Сервал“ у којој Француска није успела да се избори са задацима који су дати у самом почетку, а који су се односили на борбу против терориста у Сахари и Сахелу.

Осим наведених области сарадње са локалним владама, Лондон је прихватио и финансирање пројеката не само из области безбедности, већ и из социјалне сфере. Конкретно, британски Департман за инострани развој (DFID) је издвојио 89 милиона фунти за подршку социјалним и инфраструктурним пројектима у Северној Нигерији, којима је допуњено претходних 90 милиона, потрошених за исте циљеве у 2014. години. Прикривене таквим пројектима британске тајне службе у Нигерији активно раде. Социјална сфера омогућује да се у свим слојевима друштва врбују информативци. Исто се, у току војних дејстава на Северном Кавказу, дешавало и у Русији,.

———————- ——-
Јевгениј Сатановски, директор Института за Блиски Исток

слика http://www.advance.hr/vijesti/bliski-istok-vrije-kao-nikada-do-sad-diplomatski-odnosi-se-naglo-raskidaju-zemlje-biraju-strane-a-sunitsko-sijitski-rat-je-na-pomolu/

Прочитај без интернета:
8 гласовa