Захар ПРИЛЕПИН

 1f7fdb7d409e0b62cf419a27848301fc

Код руског човека није тако развијен, да га тако назовмо, компаративни апарат.

Након гледања стотина и хиљада узорака холивудске продукције, руски човек поново не доноси неке једноставне закључке.

Тешко да некоме треба објашњавати да је више него знатан део светске кинематографске класике посвећен етничким мафијашким групацијама које дејствују на територији САД, или мафијашких групација на Сицилији, или на територији Шпаније, или на територији Аустралије, и тако даље и томе слично.

Небројени “кумови”, “славни момци”, “грчеви”, сваке године попуњавају се све новијом продукцијом; ми смо толико много тога одгледали, да би само са једног списка назива филмова о мафији за минулу деценију, могли би тим списком попунити ову колумну у новинама.

Када сам ја одрастао цела земља је плакала над “Комесаром Катанијем” са Михаилом Пласидом у главној улози; на моје вршњаке магично је деловао филм “Сукоби у Малом Токију” са Долфом Лундгреном и Брендоном Ли; само што сам одгледао филм “Брат” (у руској продукцији “Брат ђакузи”) Такеши Китана – о сукобу италијанске и јапанске мафије у Њујорку (наш Балабанов је зачин филма Китана елементарно позајмио за свог “Брата”).

hyenes

А колико филмова је снимљено о црнокожим бандитима, о нарко трговини коју они контролишу у сваком америчком граду и о осталим њиховим будалаштинама? Код мене постоји зборник филмова репера и бившег наркодилера, а однедавно још и глумца Петпарачких прича, у кога су на почетку каријере упуцали 6 метака, али као што знате, нису га убили – па су сви његови филмови искључиво о томе. И у покојног култног репера Тупака Шакура (који је био убијен у тучи, ако нисте информисани) – имамо исту такву филмографију.

А филмови о латиноамеричкој мафији?

33eafdb57e8d2f30527541fec90

А филмови о руској мафији у Њујорку и руским гангстерима у Лондону? Ко се од нас није смејао над – истина, потпуно правдољубивим – портретима бесмртне руске братије од бивших морнара из Гај Ричија?

Када сам својевремено допутовао у Сицилију, прво што сам урадиo, што се каже, чим сам сишао са мердевина, нашалио сам се да је прва асоцијација сваког Руса у тим местима – мафија.

Нико од оних који су ме сретали, није на моје речи одреаговао као на шалу, авај. Да, рекли су они, то је колосалан проблем. Ми ништа не можемо ту променити, рекли су ми становници Сицилије.

Ето ти, помислио сам, шала није била умесна.

Међутим, говорили су ми за вечерњим оброком, код нас је недавно био празник за целу Сицилију.

  • О чему се ради? – заинтересовао сам се ја.

Испоставило се да је пре неколико година, скоро десет, мафија убила кћер локалног полицајца и после бесконачног суђења један од представника мафије се појавио пред судом. Њега још нису затворили, али вероватно ће га затворити.

“Ух, какав успех!” – помислио сам мрачно. Ја радим 6 година у органима унутрашњих послова – имали смо сукобе са свим гангстерима, тајкунима и кршитељима закона нашег региона у тим најмрачнијим 90-им годинама – али никоме није на памет падало да убије кћер полицајца?!?

Ја се не сећам ничег сличног, чак ни наговештај да се сећам нечег сличног.

Атмосфера на Сицилији, сазнао сам ја већ увече, заиста је декадентна.

Полицајци који стоје на улицама имају такав изглед као да се дословно они сами свега плаше. Као да су ухватили средњошколца, наредили му да се пресвуче у униформу и рекли му: “Стани ту и у ништа се не мешај, иначе ће ти бити поломљени прсти све до једног!”. “Могу ли да пођем кући, а?” – “Стани ту рекли смо ти”.

Смркнути предавачи на универзитетима, студенти и студенткиње које је немогуће ни надахнути нити насмејати, као да су притиснути нечим што се налази изван граница мога схватања. Таквих студената нигде у свету нисам видео!

Када ме је судбина неколико пута доводила у САД, где сам се подуже гостио и путовао, ја сам и тамо схватио да све што се приказује у филмовима Петпарачке приче и Тупаковим филмовима о становницима црног гета и све што се приказује у филмовима са Дени Трехо (индијац, бивши гангстер, вероватно се сећате његових епизода код Тарантина) – то није филм, то је сушта реалност, живот.

1305614762_11-atac

Италијанска мафија, латиноамеричка мафија, јапанска мафија, кинеска мафија – то су ствари које ако зађете у одређени рејон, можете посматрати својим очима.

Наравно, причали су ми старији њујоршки Јевреји када сам овамо долазио 70-их година, све је било још жешће – пуцало се сваке недеље, пуцњава усред града мало кога може зачудити.

“Ето – мислио сам с нежношћу – какви сте ви врагови: да ли бисте пренели информацију у СССР какво се код вас најцрње безакоње твори! У Москви и Лењинграду 1975. године пуцњава је била потпуно незамислива!”

Али је чињеница да у САД последњих 40 година нијсу решени никакви принципијелни проблеми са мафијом. Мафија постоји, мафија нигде није нестала – десетине разноврсних етничких мафија раде своје прљаве послове. И црно гето такође – то исто гето где у одличним америчким причама Едуарда Лимонова не залази полиција, јер тамо није здраво за полицију.

Сећате се како су у једном од “Умри мушки” Бруса Вилиса посадили у црначком кварту са натписом “мрзим црнчуге”. По сижеу филма Брус са таквим плакатом не може живети дуже од два минута у Њујорку.

Protests in Baltimore After Funeral Held For Baltimore Man Who Died While In Police Custody

А шта, зар стварно у Москви има рејона где би полицајац ишао са плакатом “ја мрзим Азербејџанце!” – и да би био убијен за два минута? Не, данас у Москви нема таквих рејона. Нема их ни у Петрограду. Нема их ни у Нижњем Новгороду.

А прекјуче их је било.

Запослио сам се у МУП-у, тачније ОМОН-у, 1995. године.

Тај рејон Нижњег Новогорода где се налазила пијаца, све су контролисале придошлице са Кавказа. Тамо су стајале потчињене им проститутке, тамо се трговало њиховом водком, наркотицима, свим што пожелите, укључујући и ватрено оружје. Тамо су седели рејонски чувари реда, а у локалном одељењу полиције – њихови етнички рођаци су дежурали и заменик начелника одељења такође је био њихов.

Увече су око месних кафића стајале гомиле жестоких младића са кожним јакнама и шпицастим ципелама: чак ни скупине најокорелијих локалних деликвената нису улазиле у тучу са њима.

Уопште нисам сумњао да ће то бити вечна ситуација, да је то непоправљиво.

Долазећи у Москву и идући на трг три железничке станице, видео сам све идентично: стотине момака, стотине проститутки, фалсификована водка и – необријане, некултурне, арогантне газде целе те ситуације. Милицијске патроле са неприродно независним изгледом, заобилазиле су младе кавказце, купујући овде све и погледујући на поредак.

Ми смо, ступивши у епоху благословеног капитализма и дивних буржоаских вредности, истовремено са тим путовали у Сицилију, у свет Тупака и Петпарачких прича, у бесконачне туче између Маленог Токија, Маленог Јеревана, Маленог Бакуа и даље по списку.

Након одрађених 5 година у ОМОН-у ја сам се 1999. године пензионисао и морам признати, нисам ни приметио како се све гореописано одједном променило.

Недавно сам у аутобусу слушао последњи албум руског репера Гуфа (својевремено седео у затвору због диловања дроге) и церекајући се, рецитовао је сиже о томе да су сви његови познати пајташи, искусни дилери дроге – на робији.

Гуф је био веома изненађен таквом ситуацијом али између осталог саопштава својим слушаоцима о својим бившим колегама на послу ширења опијата, следеће:

“…Не сећам се да је међу њима било сиромашних!

Мурија не узима новац – они имају неки нови трик”.

Гуфова песмица ме навела на елементарно размишљање.

Ако ја данас дођем у тај рејон где је пре 10 година кавкаска мафија контолисала тржиште, три петице проститутки, све ресторане, играчке аутомате и милицијска одељења заједно – ја не видим тамо ничег побројаног. Ни играчких аутомата, ни проститутки, ни победоносних момака у кожним јакнама, нити дежурног у локалној милицији који обавезно отпушта своје.

Руски рејонски чувар реда чика Васја, уопште не личи на Михаела Пласида и Бруса Вилиса, исправио је ту ситуацију. Ја нисам приметио када је то он урадио, па чак и не схватам како је то он урадио.

Наравно, у одређеном степену је остало и етничких злочина и проституције и подземних коцкарских клубова – али све то је чак и у статистипчким размерама мање неколико пута, десетине пута, а што је најважније, то више не изгледа ни као Сицилија, ни као црначки квартови, ни као латиноамерички квартови, ни као трг три железничке станице у Москви, из, уопште не далеке 2005. године.

Не изгледа! Немојте чак ни покушавати да се са тим спорите, глупо је спорити се са очигледним.

Не баш часни и не баш доследни људи који код нас хвале Сакашвилија јер је он муњевито реформисао рад полиције у Грузији, не отварају уста да би рекли добру реч о ономе што се овде догодило.

Међутим, овде је било стотину проблема више – овде је огромна земља, овде циркулише небројен новац, овде се може много лакше отићи на дно, овде је било простије купити оружје – све до митраљеза или минобацача, па и тенка.

И шта? Где је благодарност? Где је бар један текст код њих хваљене либералне штампе на ту тему?

Да ли сте некада приметили да по улицама не иду хрпе прљавог особља сарадника дежурних патролних служби као пре 20 година? Да, јер им они  нису потребни! Да ли сте приметили да саобраћајна милиција већ неолико година не узима мито? Зато што – по правилу – једноставно не узимају, одучили су се. Нарочито ако упоредимо са оним како су раније узимали, узимали и још једном узимали. Да, и они сами скоро да нису видљиви.

Неко ће на крају рећи хвала чувару реда чика Васји зато што  и данас не живимо у просторима филма “Жива мета”, где нам у госте долазе људи из филма “Црвена врелина” и сви они заједно су упућени у пространство филма… да, њих је сто хиљада, тих филмова, лењ сам и да побројим.

Каквим сте очима ви гледали те филмове? Да ли схватате да вас је чика Васја избавио од свих тих реалности?

Чика Васја, опрости нам – ми те не ценимо.

726c13e9aa7d25ed69f278b845911f4a

Но, исправи и све остало молим те.

Само имај у виду: ми ти ни за остали рад нећемо рећи хвала.

Надам се да ти и не очекујеш никакву захвалност.

А сада хајде, драги читаоче, реци ми сто прича о томе како чика Васја слабо ради – ти највероватније имаш такве приче у резерви.

Требало би те послати у црначки гето да поживиш читаоче. И твоја деца да иду у школу која се налази у том гету, у коју директор Џејмс Белуши долази са пиштољем за појасом.

Да би могао да поредиш.

Захар Прилепин, часопис “Известија”

Превод са руског: news-front.info/2016/01/18/nezametnyj-russkij-uchastkovyj-zaxar-prilepin/

16 гласовa