М.Хазин

Текст није о  самом извештају, јер он још увек није објављен и ја га нисам читао, а да користим информације „жуте  штампе“ некако  не иде озбиљном експерту. Текст је о реакцији која се проширила  због цурења информације о појављивању извештаја.

Најпре морам да подсетим да се ради о извештају за комисију Савета безбедности Руске Федерације. Да поновим – не директно за СБ који се  одржава под председавањем председника РФ, већ за једну од његових комисија, којих је бар десетак (бар је тако било у моје време, чак сам и лично био члан једне од њих), и чији рад већ више деценија не интересује баш никог. У ствари – те комисије представљају облик постојања апарата Савета безбедности и њихов рад углавном не иде изван граница тог апарата.

Али – одједном – бљештави, шарени ватромет! Без имало жеље појављује се сећање на пролеће 2013, када се посумњало да  ће  Глазјев можда  постати  председник Центробанке. Наравно да је тада забава била жешћа, али је смисао био исти – Глазјев „нема појма о економији“  (у ове последње две и по године ми смо се уверили, колико ја схватам, да је Набиулина изванредан економиста – зар није тако?), да је он „екстремиста“, да је под санкцијама САД (очигледно, као Украјинац  који, сматрају САД, „неправилно“ гледа на судбину своје отаџбине), и – све у свему – будалаштине. Али се поставља питање – због чега је дошло до овог замешатељства?

Истина је да све битне економске и финансијске функције у земљи заузимају представници једног клана који може да се назове „гајдаровско-чубајсовски“, може и ем-ем-еф-овски, а може и либерално-компрадорски (тј. либерално-предузимачки). Суштина свакако остаје иста. Рекло би се, па шта ако тамо неки Глазјев напише некакав извештај? Најзад, када је требало да Белоусов буде постављен на место помоћника председника РФ, и тада је било оних који су се надали да ће он да сруши монопол либерала, али – шта се десило: он се с успехом прикључио њима. Ја сам, истина, имао разлога да посумњам да то стварно може да се деси, (Белоусов, кога сам ја у августу 1997, док сам радио извештај о предстојећем банкроту,    узео за консултанта, још тада се показао као неко коме се невероватно свиђа да постане шеф), али ако се посматра стабилност ситуације код либерала то није ништа променило.

Уосталом, тада, пре  три године, либерали  се и нису нервирали због Белоусова. Што се тиче Глазјева – све је разумљиво – Центробанка – то баш и није нека превисока дужност,  али ту су још и конкретни финансијски токови, које   либерали-гајдаровци, одавно хватани у клептоманији (њихов је стаж у тој ствари, уосталом, мало већи него код „Путинових пријатеља“) нису тек онако хтели да пропусте. Али, морам да поновим, а какве  везе са финансијским токовима има извештај Глазјева?

И мени се чини да је рационалности у одговору на то питање (што се добро види из реторичких питања које сам поставио), врло мало, у ствари – она постоји  само у егзистенционалној равни.  Ствар је у томе да  слика света како је виде наши либерал-компрадори, претпоставља постојање највредније могуће снаге – Сједињених Америчких Држава, заједно са свим њеним „вредностима“ и моћима. Та слика избија на различите начине: једни потпуно схватају да се понашају као издајници сопствене земље, али како „сила Бога не моли“ треба се окренути најубедљивијем газди, док други  искрено  верују у „светлу тржишну будућност“ (ја сам, истина, о таквим само слушао, али их никад нисам видео). Једни краду зато што не могу да се уздрже, а други зато што код њих постоји „индулгенција“  „Великог брата“… И тако даље.

Испричаћу вам поучну причу. У време када је на телевизији приказиван „Суд времена“ ја сам присуствовао једном таквом суђењу. На паузи ме узео под руку Сванидзе и повео у ходник, да прошетамо. Поставио ми је само једно питање: „Стварно, зар је са економијом САД  збиља тако лоше?“ Одговорио сам како сам могао, али сам на крају од њега добио поучан одговор (Сванидзе је отворени „компрадор без мане и страха“): „Ма, они ће се извући у сваком случају, ипак се са њима не треба качити!“

И још, док смо разговарали, преко пута мене је прошао прилично брзим кораком Виктор Владимирович Герашченко, који ме гурнуо лактом у ребро тако да сам баш осетио (јасно је било да се ради о бившем кошаркашу)  и прилично гласно, да Сванидзе добро чује, изговорио: „Што, бре, причаш с њим? Па он је продао сопствену Отаџбину!“ Сванидзе се само стресао…

Али, да се вратимо теми. Ако кренемо од наведеног разговора, у претходне три године ситуација се променила само у једном: нестало је осећање непоколебљивости моћи САД. Нећу да по стоти пут понављам цитате које сам наводио до сада у многим текстовима, између осталог и у оном који сам објавио јуче. А то значи да је на бели свет испузла толика количина страхова и ужаса  међу којима је најтежи онај који се изражава само   једном речи: одговорност!

Шта ће се  десити уколико се буде морала сносити одговорност за све што је урађено? Како се спасити од те одговорности, како заштитити „поштено“  украдено уз „заштиту“ САД-а, како то изнети, како сачувати свој статус… Како, како, како? При том, опет понављам, ово је тема која још није стигла до рационалности, јер за то једноставно нема базе. Али егзистенцијални ужас је већ већи од срца и либерале тера, отворено говорећи, да раде свакакве глупости. Али, ако ћемо право, зашто бисмо објашњавали свим нашим грађанима да постоји човек који је спреман да понуди финансијско-економску концепцију која је алтернативна либералној? У детаље, све једно, нико неће да гледа, за људе је ипак најважније да ПОСТОЈИ алтернатива либералима-компрадорима! Тим пре у ситуацији када сви нормални људи код којих не постоји „свето дрхтање“ пред САД, виде како се ствар развија…

Све у свему, чини ми се да би било добро да се чланак заврши цитатом Иље Еренбурга:

Зар стварно могу деца југа

где руже миришу и у децембру

где не нађеш ни реч за смрзлост

ни у сећању, ни у речнику.

Зар тамо, где се небо плави

и нема кише ни на трен

где одувек па све до сада

топлина лета теши поглед.

Па зар им ил’ тако, ил’ одједном,

било на минут, ил’ у сну

било случајно, да се сете

шта значи мислит о пролећу.

Шта значи у мартовску смрзлину

 кад очајање хвата одсвуд,

чекат’  и чекат’  како одједном

почне да креће тешки лед.

А ми смо знали и такве зиме,

навикли на   мрзлост и на студ,

 

да нисмо чак ни туговали

већ само понос и јад.

Па и у снажној увреди леда

ошамућени мећавом зла

 видели смо већ не видећи

очи зелене пролећа.

И   надаћемо се  да ће извештај Глазјева постати један од симбола  антилибералног „пролећа“.

———————————

Превод с руског са сајта: ruskline.ru/opp/2015/sentyabr/16/o_doklade_glazeva_v_ozhidanii_antiliberalnoj_vesny/

11 гласовa