Реч протојереја Александра Шаргунова на дан 40 мученика Севастијских…

Четердесет мученика, кажу Свети Оци, осветљују свету Четрдесетницу. Сваки дан – мучеништво, давање свог живота за Христа. То је главни, крајњи орјентир Великог поста. Црква се у својим молитвама обраћа у првом реду мученицима. Страдањем за Христа свети мученици Севастијски уподобили су се Спаситељевим Страдањима. Страдањем за Христа уподобили су се Крсту Христовом, који је победио ђавола. Они су прошли кроз огањ и воду и ушли у Царство Небеско.

Многе невоље ишле су на Цркву. Нека наше невоље буду спасоносне, јер видимо да не могу сви у невољама да одоле и остану верни Господу. Тако је било од самог почетка. И тако ће бити до самог краја. Како је од дванаест апостола отпао један, који је заједно са другима био посвећен у најдубље тајне Христове, тако и од четердесет мученика, искушења није издржао један војник – у тренутку када је венас славе већ био спреман да сиђе на њега. Али свето место пусто не бива. Као што је апостол Матеј био изабран уместо отпалог Јуде, као што се Савле од великог прогонитеља Цркве претворио у великог проповедника спасења, тако је било и са последњим четрдесетим мучеником – изненада се извођач казне преобратио у верујућег.

Многи од првих биће последњи, и многи последњи – први. Многи од оних који су започели касно и мало обећавали у вери, понекад – по Божијем благослову – достижу више познање у благодати и приносе већу корист Цркви од оних који су раније ушли у Њу и за које се чинило да више обећавају.

Послушајмо то упозорење како не би ослабили у ревности прве љубави, да добар почетак не би за нас имао мали значај. Давање по заслугама светитељима неће се извршити по времену њиховог боравка у Цркви, нити по месту које у њој заузимају, већ по мери пуноће узраста Христова коју су они достигли. Страдалници за Христа у последње дане ће примити не мању награду него мученици и исповедници древне Цркве, иако су ови поштовани вековима. И верне слуге Господње наших дана – добиће једнако по заслугама са првим оцима. Штавише, многи последњи хришћани биће прослављени више од првих.

У празничном Јеванђељу добро је показано како Господ све спасава од нерада и сиромаштва. Он нас призива са пијаце овога света. Душа људска увек је спремна за једно или друго служење. Ми радимо или нечасно или благочестиво. Ђаво својим искушењима запошљава себи раднике – да напасају свиње. Бог Својом благовешћу запошљава раднике у свом винограду да га обрађују, предлажући рајски посао. Ми морамо направити избор. Док не почнемо да служимо Богу, ми читав дан наших живота проводимо скрштених руку.

Црква је Божији виноград. Бог га је засадио, оградио, залива га и он нараста. Ми морамо да се у винограду трудимо да будемо сарадници Божији, а не да ленчаримо. Дух лењости води у пакао, но они који стреме Небу се неуморно труде. Свако од нас треба да култивише свој виноград – своју бесмртну душу – она је Божија.

Каква ће бити награда за тај труд? Динар. Дневна плата за дневни труд, довољна да се одржи живот за један дан. Време нашег живота је – дан. То је кратко време. Награда – за вечност, труд – за један дан. Како нам је потребна вера и трпљење! Дан се примиче вечери. Још мало – и добићемо награду. У причи постоје разни часови дана – то су различити узрасти људски, када се ми истински обраћамо ка Христу. Једни су млади – њих раним јутром шаљу у виноград. Они који су рано призвани, не смеју да одуговлаче, што пре крену, тим боље. Други су у зрелом добу – то је трећи, шести и девети час. Снага Божије благодати призива друге, када они живе међу световним утехама или у нечасном противљењу, као што је било са апостолом Павлом, као што је било са преподобном Маријом Египћанком.

Код Бога има посла за сваки узраст. Нема таквог времена у коме је касно обратити се Господу. Прошло време живота могло је бити дато служењу греху. Али Господ говори: “И ви такође идите да радите у винограду”. Бог не одбацује никога ко жели да буде са Њим. Неки се у Божији виноград позивају у старости, у једанаести час, када се животни дан примиче крају. И остао је само један час до дванаестог. Но, док је човек жив, нада постоји. За старе грешника остаје нада да и они могу приступити покајању. Нема ничег исувише тешког за свесилну благодат Христову. Никодими се могу поново родити и када су стари. Међутим, нико не треба на основу тога да одлаже покајање до старости. Они су били послати у виноград у једанаести час, то је истина. Али их није нико унајмио, није им то раније предложио.

И ево часа за награду. Ми га морамо стрпљиво ишчекивати, живећи по часовима Господа нашег. Свако ће примити по динар. Иако на Небесима постоје различити степени славе, свима ће бити дана пуноћа блаженства. Сваки сасуд ће на Небу бити напуњен до врха, иако неће бити једнаке величине. Дар плате за читав дан онима који су одрадили само десети део посла показује да Бог не даје само по дугу, него по Својој великој власти, по благодати.

И ето, не још на Небесима, него у предворју Небеса – други радници ступају у препирку са својим господином, оптужују га. Не зато што су они недовољно добили, него зато што су други добили исто толико колико и они, без претрпљеног труда и зноја. Ако Бог некога награђује нечим више него нас, ми немамо основу за незадовољство, јер Он и нама даје неупоредиво више него што заслужујемо.

“Или су твоје очи завидне што сам Ја добар?” – говори Господ. Природа зависти су завидљиве очи. Очи често представљају – улазак и излазак тог греха. Завист представља уништење подобија Господњег. Бог је добар и твори добро и радује се добру. Завист је директно кршење две главне заповести о љубави према Богу и о љубави према човеку. Завист је ушла у свет смрти и сваки пут када јој ми то дозволимо, улази у наше срце. Радовати се са радујућима – то је рај, Царство Небеско. Тако ће последњи бити први – и први последњи.

Ко зна, можда ће Црква у последње дане процветати јаче него икад. Какви ће радници бити послати у виноград у једанаести час и како се обилно може на њих излити благодат Светог Духа? И колико многи треба да се плаше тога да на крају не испадну лицемери. Јер много је званих, а мало изабраних. Многи су били звани од Премудрости Божије, али су је одбацили као што слушамо у дане Великог Поста из књиге Прича Соломунових (Приче Соломунове, 1: 24). Мало је изабраних хришћана у поређењу са мноштвом оних који су само по имену хришћани. Контакт Крста Христовог са тим светом одређује нашем земаљском животу нешто тесније границе, јер се тај живот огледа у служењу и посвећености. Но, Господ нам Својим Васкрсењем и подвигом безбројних древних и нових мученика дарује сведочанство тога шта значи љубити Господа и шта значи живети.

Протојереј Александар Шаргунов, настјатељ храма светог Николе у Пижама, члан Удружења књижевника Русије.

Превод ФСК са руског: ruskline.ru/news_rl/2016/03/22/orientir_velikogo_posta/

9 гласовa