Андреј  Сорокин

У свакој згодној прилици руска држава  наставља да упознаје „западне партнере“ са појмом „суверенитет“. Овог пута у улози  предавача  се нашао  Владимир Медински, министар културе РФ, који је почетком августа, у Милану,  страним колегама одржао кратко предавање. Оно је било пропраћено и  сликама, јер  тако се материјал боље памти.

Слике су, истина, биле обичне, у складу са темом високог скупа, о чувању и обнови материјалних споменика културе. Али, рутинско излагање руског министра он   сам је претворио у  декларацију о културним основама суверенитета и у практичну демонстрацију онога, што друг Путин назива „традиционалне вредности“.

Упркос  супротним популистичким паролама Медински руску културу разматра у јединству са европском. Али – у дијалектичком јединству.

Са једне стране:  исти коренови и исто схватање онога што је важно и лепо. Одатле и заједничке претње, заједнички задаци и међусобно обогаћивање корисним искуствима.

 Са друге:  криза европске цивилизације, због чега је култура постала «конфликтна страна». Истовремено и жртва оружаног конфликта, и на Блиском Истоку и  Украјини, и жртва «политички мотивисаног вандализма» и деградација државности – пре свега Источне Европе  и већ помињане Украјине. Медински је прво званично лице које је другим званичницима рекло ту горку истину у лице: оно чиме се они поносе и шта сматрају за свој европски избор – то и јесу вандализам и деградација.

Уосталом, и у томе постоји исто мишљење. Медински је признао да Русија само што се ослободила од потпуно исте луднице – «постсовјетског периода». Неким чудним поклапањем, тај период код нас се одликовао приближавањем «европском избору»  уз културно сакаћење, које  је пратило тај избор. Процес избављења из њега  и начин како ликвидирати његове рушилачке последице – и то је и наше искуство, које могу да искористе наша браћа по европској култури и истовремено другови у несрећи. Тако да уколико су данас наши званичници, од Путина до Мединског, принуђени да «европске партнере» потсећају на нека општа места – због тога се не треба љутити: то је живот, свакоме се може десити…

Величина специфичне и невероватно различите руске културе, ма из каквих је европских коренова она настала, сама по себи  представља довољно образложење за сопствено културно постојање. Али Медински се није постидео да покаже прстом и на челично језгро руског културног суверенитета.

Ево га:

ф_150129_знамяпобеды(1)

Управо је Победа била оно, што је минитар културе Русије својим страним колегама означио  као базну вредност наше културе, те према томе и базну вредност на којој се дана граде политичке одлуке.

А зашто данас? Ево зашто:

150622_пам1(1)

Друг Медински је своје стране колеге замолио да ову фотографију погледају изузетно пажљиво. И објаснио је: «Ово је Донбас. Село Никишино. Преко зиме су овде вођене тешке борбе устаника против званичних снага украјинске армије. Село је практично потпуно срушено – ни једна кућа није остала  цела.  А једино што су локални становници обновили, и то сопственим снагама, не чекајући   помоћ власти или са стране – то је споменик совјетским борцима Великог отаџбинског рата. За 9.мај – Дан 70.годишњице  победе. Уместо да поправљају своје куће! Зато што за њих, као и за милионе људи читавог света, Победа над фашизмом то је безусловна културна вредност, праузрок њиховог постојања.»

Више не треба да се објашњава  зашто Русија има право да вандализам назива вандализмом, а деградацију деградацијом, зашто   има право да доноси оне политичке одлуке које доноси.

То и јесте она култура која је у генетици нашег народа. А то је и она култура која диктира политику руске државе.

А све то је више него довољно образложење  за пуновредни суверенитет  културе.

————————-

Превод са: www.odnako.org/blogs/o-kulturnih-osnovah-rossiyskogo-suvereniteta/

Прочитај без интернета:
7 гласовa