Валериј ФИЛИМОНОВ

 

Догађаји повезани са још једним неуспехом у покушају да се организује одржавање “Светог и Великог сабора” под управом црквене врхушке из Константинопоља, јасно показују да ту нема воље Божије.

Заснован и коначан отказ Бугарске Православне Цркве од учешћа на том сумњивом сабрању, ставило је тачку на владарске претензије познатог становника Фанара који за себе припрема трон “Православног папе”.

Сам назив “Свети Велики” или “Свеправославни” није имало под ссобом никаквих основа. Може ли се тако називати заседање 14 Предстојатеља Помесних Цркви, окружених ћутљивим “митрополитима-марионетама” (по правилном изразу грчких јерарха-ревнитеља)?

После чврсте одлуке Бугарске Цркве засноване на саборном гласу њене пастве, статус тог скупа архијереја у случају његовог спровођења, можемо дефинисати као некакво “саветовање”.

Сабор Цркве представља одраз Њене саборности, а саборност је слободно јединство целокупног црквеног народа у Духу Светом – у Духу истине и љубави.

Према учењу Речи Божије, Црква је Тело Христово, а они који живе у Христу понаособ су Његови удови (1Кор. 12, 12-27; Еф. 1, 23). Саборност у Цркви Христовој пројављује се у сагласности свих чланова међусобно. Она повезује све мноштво појединачних чланова Цркве, који су “сједињени у љубави и у свакоме богатству савршеног разумевања за познавање тајне Бога и Оца и Христа у Коме су скривена сва блага премудрости и знања  (Кол. 2, 2-3).

Као што видимо, догађај који је предвиђен да се одржи од 18 до 26. јуна, ништа слично није предвиђао. Назвавши се “Васељенским Патријархом”, Вартоломеј жуди да своје “првенство части” претвори у првенство власти, на шта указује чак и предвиђени распоред учесника сабора у сали заседања, где он заузима место учитеља у разреду, а остали патријарси седе попут ученика окренути лицем ка њему, свако за својом клупом.

Саборност се замењује административно-командним принципом који је у супротности са самом природом Свете Православне Цркве: “У Цркви Христовој нема тог извраћеног, богохулног, антихришћанског и неморалног начела који се зове ауторитет у питањима савести и вере” – пише свети мученик, почасни професор Московске духовне академије, Михаил Александрович Новоселов.

Питање припреме и сазива “Светог и Великог” сабора Православне Цркве, покретало се још столеће уназад. Потом су се у вези са том идејом, све до данашњег дана, не једном одржавали свакојаки “конгреси” и “конференције” које су иницирали Фанари.

Преподобни Јустин (Поповић) се 1977. године обратио Архијерејском Сабору СПЦ са писмом “Поводом сазива Великог Сабора Православне Цркве”. То дело непоколебљивог стуба Православља постаје веома актуелно у вези са догађајима који се одигравају пред нашим очима.

Наш небески учитељ пише: “Питање припремања и одржавања новог „Васељенског Сабора“ Православне Цркве није ни ново ни скорашње у овом нашем веку историје Цркве. То питање је покренуто још у време несрећног патријарха Цариградског Мелетија Метаксакиса, познатог уображеног.модернисте и реформатора и творца раскола у Православљу, на његовом такозваном „Свеправославном конгресу“ у Цариграду 1923. године. Тада је пао предлог да Сабор одржи у Нишу 1925. г; али како Ниш није „на територији Васељенске Патријаршије“ Сабор, ваљда, зато није ни одржан. Уопште, изгледа, Цариград је присвојио себи монопол на све – „свеправославне“: „конгресе“, „конференције“, „просиноде“ и „саборе…“.

Истичући очигледну извештаченост “неспособност и непознавање Православља од оних који сада и у оваквој ситуацији, и на овакав начин, намећу Православним Црквама тај свој „Сабор“ (као што су се и сада тиме бавили представници Константинопољског патријархата – напомена аутора), преподобни Јустин истиче: “Очигледна је историјска стварност: свети и богосазивани Сабори светих отаца увек су имали пред собом конкретно један, или највише два до три проблема, жеравично постављених пред њих од стране великих јереси и раскола, који су извртали праву веру, цепали Цркву и озбиљно доводили у питање спасење душа људских, спасење православног народа Божијег…”.

Закључак преподобног Јустина је апсолутно категоричан: “Јер ако до таквог Сабора – не дај Боже! – дође, од њега се може очекивати једно: расколи и јереси и погибија безбројних душа. А гледано из апостолско-светоотачког историјског искуства Цркве, такав Сабор ће уместо лечења већ постојећих створити нове ране на телу Цркве и створити јој нове проблеме и недаће”.

Свети Сабори заиста су сазивани да би се разобличила ова или она јерес, да би се она осудила или предала анатеми, а Критски сабор 2016. године, према замисли његових архитекти са Фанара, позван је да озакони свејерес екуменизма.

У извештају Митрополита Одеског и Измаиљског Агафангела на VIII Свесветском Руском Народном Сабору, дат је идеалан рецепт за искорењивање ове духовне болести: “Неопходно је да Православна Црква одлучно раскине са екуменизмом. Ни под каквим “благотворним” изговорима не треба учествовати на екуменистичким скуповима – тиме РПЦ подрива свој ауторитет пред другим Помесним Црквама које су изашле из учешћа у екуменисању, а такође и међу свим искреним верујућим православним људима који не иду на компромис са лажју. Све напоре је потребно усмерити не на јединство са јеретицима, него на јединство са другим Помесним Православним Црквама – за разраду јединствене стратегије у односу на глобалистичке процесе и заједничко супротстављање истим. У томе се и огледа прворазредни задатак РПЦ пред другим Помесним Православним Црквама”.

У свом “Обраћању поводом Критског сабора” Митрополит Владивостовски и Приморски Венијамин пише: “Мислим да ће бити опасно по читаво Православље ако Свеправославни сабор одобри и утврди наше учешће у екуменистичком покрету. Самим тим ми ћемо одступити од пуноће Истине Христове. Браћо архијереји, размислите, да ли су се оснивачи екуменизма покајали и одустали од своје сатанистичке замисли стварања јединствене лажацркве у надолазећем царству антихриста, или ће се светски Савет Цркава преобразити Духом Светим у другу организацију, а можда се тамо догађа то што ми, непосвећени, још не знамо?

Не, драга браћо, немојте се саблажњавати – све у суштини остаје исто: сатана није устао на сатану, тамо код њега нема раздвајања, тамо делује ђаволски метод – корак напред, два назад и много нечег другог што је од нас скривено под плаштом масонске тајне”.

Већ одавно није тајна да “васељенски патријарх” Вартоломеј покушава да наметне читавом православном свету чак не сопствену вољу, него вољу својих западних ментора.

Против сумњивих тачака пројекта документа “Великог и Светог” сабора укључујући учешће у екуменистичком покрету и у делатности ССЦ, одлучно су иступиле Грузијска Православна Црква, Бугарска Православна Црква, Српска Православна Црква, Грчка Православна Црква, Свети Кинот Свете Горе Атонске, Архијерејски Синод Руске Заграничне Цркве, познати старци и многи монаси Румунске Православне Цркве, Каменец-Подољска епархија Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, Унгенска и Ниспоренска епархија Православне Цркве Молдавије на челу са епископом Петром, учеником Пајсија Светогорца – Митрополит Лимасолски Атанасије (Кипарска Православна Црква) и низ других истакнутих јерарха, представника православних друштвених организација и што је најважније, мноштво верних чеда Православне Цркве за које Реч Божија каже: “Ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен да објавите врлине Онока Који вас дозва из таме на чудесну светлост Своју” (1 Пет, 2; 9). То само Тело Христово, јединство у Духу Светом , Које живи слободним, благодатним животом.

Тужно је што је тек 3. јуна 2016. године РПЦ први пут признала на званичном нивоу да постоји несагласност низа Помесних Цркава, појединих јерарха, а такође и “критичких примедби од стране епископата, духовенства и мирјана РПЦ у односу на регламенте и пројекте припреманог Сабора”.

Узгред, поправке за саборске документе “Однос Православне Цркве са осталим хришћанским светом” и “Мисија Православне Цркве у савременом свету” које су вршене на научно-практичној конференцији “Свеправославни Сабор: мишљења и очекивања” која је одржана 19. априла 2016. године у Православном Свето-Тихоновском хуманитарном универзитету, до дан данас нису публиковани. За разлику од других Помесних Цркава. Ето каква је код нас кулоарска саборност…

“Обавеза да се чува истина лежи на сваком члану Цркве, како на епископу, тако и на мирјанину, иако епископи за њу одговарају у првом реду због власти која им припада. Мирјанину је чак обавеза да се противи епископу који издаје истину и престане да чува верност хришћанском Предању. Јер саборност није апстрактна универзална доктрина коју су прописали јерарси, него живо Предање, увек чувано свуда и од свих…” – пише Владимир Николајевич Лоски. (Лосский В.Н. О третьем свойстве Церкви. Журнал Московской Патриархии. 1968. №8. с. 72).

Зато је овде умесно још поменути и речи из “Окружне посланице” Источних Патријарха из 1948. године: “Код нас ни Патријарси ни Сабори никада нису могли унети ништа ново, зато што је чувар благочешћа код нас то само Тело Цркве, то јест сам народ који увек жели да сачува веру своју непромењену и сагласну са вером отаца наших” (Окружна посланица једне Свете Саборне и Апостолске Цркве упућене свим православним хришћанима. §17. Христианское чтение. 1849. Ч. II. С. 162).

“Зато одбацивши лаж, говорите истину сваки са својим ближњим, јер смо удови један другоме” (Еф. 4; 25) – учи нас Свето Писмо. То је посебно важно у наше дане када се у свету муњевито одигравају уистину апокалиптички догађаји.

На жалост, на то често заборављају они који би то морали знати.

Враћајући се претензијама Константинопољског Патријарха на првенство у православном свету, морамо приметити да je po регламенту он добио апсолутно искључива права и пуномоћја. Нејасно је, на пример, по којој основи баш он треба да председава Сабором? Зар не би било праведније организовати колективни Президијум од равноправних Предстојатеља Православних Помесних Цркава и дати право гласа свим присутним на Сабору јерарсима који су добили пуномоћје од своје пастве?

Пажљиво изучавање свих одредби регламента не оставља никакву сумњу да је Вартоломеј не само присвојио себи титулу “Васељенског Патријарха”, него је практично већ прогласио себе “православним папом”.

Свеправославни сабор је згодан инструмент за узурпацију власти оних таоца светског система зла на челу са САД. Није случајно да је више од три недеље уочи предвиђеног сабора на Крит слетео истински десант припадника америчких специјалних служби.

У мом тексту “Распламсава се сукоб између Константинопоља и Тбилисија” који је публикован средином априла текуће године, подробно је описана сва “уметност” овог “православног јерарха” који то одавно није. Као потврда томе, на ТВ каналу “Цариград”, 28. маја су се чуле такве речи једног од најпоштованијих стараца са Свете Горе Атонске, аве Гаврила: “Четердесет пето Апостолско правило говори о томе да “Епископ или презвитер или ђакон који се моли са јеретицима, треба да буде одлучен. Ако им неко дозволи да дејствују као служитељи Цркве, да буде извргнут”. Наш Патријарх (Вартоломеј – примедба аутроа) је према том правилу, већ одлучен и извргнут из чина… Апостолско правило чува своју снагу тако да је потенцијално Патријарх већ одлучен и свргнут. Само треба ради тога сазвати Свети Синод”.

Наравно, Синод Константинопољске Цркве не може донети такву одлуку, но, Духом Светим Божијим издајник Православља који служи антиправославним снагама одавно је већ одлучен и свргнут, иако још носи одежду и одговарајуће регалије.

Достојно је жаљења да иницијатива Бугарске Цркве још није подржана од стране осталих. А њена позиција је јасно заснована и логична у свим тачкама. Изгледа да нису сви пажљиво изучили регламент Сабора (сада већ Саветовања, ако се и оно одржи), према коме било која измена која има циљ дефинисање чистоће Православља, може бити блокирана. У таквом случају документи се прихватају у првобитном облику, па тако и проекуменистички. За оне који их потпишу, они постају обавезујући за извршење и чиниће добру службу оним снагама које се спремају за увођење јединствене светске религије антихриста. То ће довести до тога да ће се обистинити горе наведене пророчке речи пребодобног Јустина (Поповића). Највероватније, чак и ако се на брзину одржи хитно свеправославно саветовање за чији сазив се 3. јуна заложио Свети Синод РПЦ, усагласити сва потребна питања и дејства, једноставно неће бити физички могуће.

П.С. Агенција РИА Новости је 6. јуна саопштила: “Синод Константинопољске Патријаршије сматра да ни једна институционална структура нема права да ревидира већ започети процес припреме Свеправославног сабора и позива све помесне цркве у име јединства да узму учешће у Сабору.

О томе је било речи и у званичном саопштењу о резултатима у понедељак одржане ванредне седнице Синода којом је председавао Патријарх Вартоломеј, која је била посвећена току припреме “сазваног и већ блиског” Свеправославног сабора.

Константинопољски Патријархат као “Црква са приматом за подршку јединства Православља” позива да се буде на висини ситуације и да узму учешћа у већ дефинисаним роковима у раду Свеправославног Сабора као што је било одлучено од стране свих православних и потписано како од стране предстојатеља, тако и њихових опуномоћеника и у складу са тим одлукама протицала је дуга регуларна процедура припреме Сабора…”.

На тај начин, још једном се потенцира некаква “примарна улога” Константинопоља у православном свету, а одсуство консензуса не утиче на коначне резултате! Видимо да је из Вашингтона стигло још једно наређење.

Живи били па видели како ће се ствар завршити. Непогрешививи орган Светог Духа у Цркви јесте пуноћа Тела Христовог. То треба знати.

Валериј Филимонов, руски писац-хагиограф

Превод ФСК са руског:

ruskline.ru/special_opinion/2016/iyun/padenie_statusa_ili_fiasko_pravoslavnogo_papy/

Прочитај без интернета:
15 гласовa