Јегор ХОЛМОГОРОВ

Проглашавање патриотизма као националне идеје Русије од стране Председника Русије, може изгледати као таутологија. Уље је уљано, национална идеја – патриотска.

Но, Русија је земља парадокса и овде нема никакве таутологије. Код нас је западњаштво било ништа мање важна и политички много утицајнија идеологија од патриотизма. У представама западњака Русија није имала ни мрву права на постојање у својству самосталног историјског и цивилизацијског феномена. Једини позитивни историјски излаз за нас је било самоуништење, апсолутно растварање у Западу.

Неколико стотина година, у крајњем случају од тренутка када је Петар Чадајев самоуверено изјавио да је у историјском смислу Русија бесплодна и ништавна, а његов наследник Владимир Печорин написао стихове како “сладострасно мрзи Русију и жељно ишчекује њено уништење”, патриотизам у Русији уопште није био свеопшта идеја која се сама по себи подразумева и коју нико не оспорава.

Напротив, у нашој политичкој елити већина су били западњаци који су се делили на радикалне западњаке и плашљиве западњаке. Радикални западњаци су сматрали и сматрају да се Русија мора самоуништити у максималном брзом року и не обазирући се на било какве жртве, укључујући и страну окупацију (“паметна нација би покорила веома глупу” – Смердјаков). Плашљиви западњаци сматрају да је сувише брзо растварање Русије немогуће због историјских услова и предлажу да се делује уз примену подлости – растворити самосталност Русије и полагано, кораком пужа али неумољиво, брисати идентитет Русије.

Тај сукоб нема никакве везе са сукобом конзервативаца и либерала. Не може се рећи да је западњак-Чадајев био либералнији од патриоте-Пушкина. Пре ће бити обрнуто. Било је много конзервативних западњака. Било је и либерала патриота, а у читавом идејном правцу руских славјанофила одбрана руског идентитета била је комбинована са широким спектром либералних идеја, што је одредило одлучујућу улогу Самарина у припреми ослобођења сељака.

Сукоб западњака и патриота није сукоб око слободе и прогреса, него сукоб око могућности самосталног постојања руске цивилизације и уметности као таквих, самосталних.

Патриота је онај који је уверен да су самостална историјска улога и историјска судбина Русије могући. Невероватна ствар – и међу руским интелектуалцима и међу руским бирократама, такви су у ХIХ и ХХ веку били мањина. “Патриоте” су биле принуђене да се држе у тесно повезаној малој групи, која је непрекидно свом снагом интриговала и пробијала свој идејни и политички дневни ред – и све то само ради тога да би се макар и делимично ограничила свемоћ западне бирократије и заобишао утицај свемогуће западњачке фабрике мишљења.

Патриотизам уопште није био национална идеологија ни у Царској Русији, у великом делу њене историје, наравно, није био ни идеологија Совјетске Русије, ни идеологија постсовјетске Русије. Право Русије на самосталност одрицано је час у интересу Прогреса, час у интересу Светске Револуције, час у интересу Тржишта.

Само у кратком периоду царовања Александра III и делимично у периоду Стаљинизма (у ратним и послератним годинама), било је могуће говорити о несумњивом политичком првенству патриотске идеологије. Потом, како су се ти периоди брзо завршавали, постајало је јасно у колико је великом степену историја руског патриотизма увек била историја хода “супротног тока”.

Због тога је у руском патриотизму увек било толико трагично осуђене одважности и спремности да се бори са судбином. Руске патриоте нису могле чак ни сањати да им на улици кличе руља од више хиљада шовиниста, попут британских, који националну идеју виде у томе да Руси не добију Константинопољ. Руске патриоте нису могле чак ни помислити да напишу нешто слично химни “светих француских бајонета” коју је написао француски историчар и страсни шовиниста Жоел Мишле.

Руски патриотизам је увек морао да води двоструку одбрану  – од спољних непријатеља државе ради заштите државе. И унутрашњу одбрану од оних који патриотизам сматрају штетном глупошћу и предлажу “зарад државних интереса” да се отворе капије на тврђави.

Због тога рећи у Русији да је патриотизам њена национална идеја, представља потрес животних темеља наше западњачке бирократије и елите.

Патриотизам у Русији није просто љубав према једној отаџбини међу десетинама других отаџбина, како је то било у “Отаџбини Европи”. Отаџбинске Европе више нема, она је сломљена бирократијом из Брисела и нових номада са украденим ципелама из аустријских робних кућа. Нема више те Европе где би било могуће бити “једноставно патриота” у западном смислу те речи.

Бити патриота у Русији значи признавати јој посебну историјску судбину, значи одрицати те чудне западне вредности, које данас програмирају Запад на самоуништење (и све оне који те вредности прихватају).

Бити патриота Русије значи потврђивати њену цивилизацијску и геополитичку самосталност, не дозвољавајући њен распад у било каквом фиктивном уопштавању, без икакавог њеног нагињања ни према Западу, ни према Истоку, ни према Југу – него само према Северу, пошто се Русија и Север света практично подударају.

Бити патриота Русије – значи максимално раширити и ојачати њен економски, културни, историјски идентитет, значи тежити максималној оригиналности Русије која није слична у својим високим достигнућима са било којом другом свакодневницом, како би она била максимално економски независна од плодова санкција и претњи спољашњег света.

Бити патриота Русије – значи супротстављати се растезању, дробљењу Русије и руског света на стотине асимилованих отпадака, отуђених од руског језика и културе.

Бити патриота Русије – значи непрекидно је ширити, у ширину, у дубину и у висину, по свим замисливима и незамисливим мерилима. Суштина руског пројекта налази се у непрекидној експанзији, у кретању у сусрет Сунцу козачких хорди, поморских номада, истраживачких експедиција и устаничких одреда. Када се Русија не шири, она не живи. И управо то толико раздражује њене суседе које би желеле да се рашире на њен рачун.

Патриотизам у Русији – је истрајност у заштити управо патриотских идеја и патриотског програма, спремност да се бори у мањини. И овде бих желео поменути не само руске патриотске мислиоце и уметнике – Пушкина и Хомјакова, Данилевског и Леонтјева, Каткова и Достојевског, него и државне делатнике патриоте – грофове Муравјева Виленског и Муравјева Амурског, генерала Кирејевског, премијера Столипина, оних који су уместо «дауншифтинга» и «интеграције» Русије били на висини патриотских националних задатака. Живот таквих државних људи представља пример високог подвига у служењу Отаџбини.

Када се говори да је патриотизам национална идеја Русије – ми у тим речима чујемо спремност да се уђе у друштво племенитих бораца за руску идеју, упркос непрекидном западњаштву већине руске елите која још увек жуди за малом кућицом негде у северо-источном Хондурасу. Супротстављање тих елита ће бити колико окрутно, толико и подло.

Али постоје разлози и за наду. У темељима било ког националног идентитета лежи пре свега привлачан начин живота, такав модел егзистирања који доноси радост због припадности.

Деценијама и столећима сваки покушај да се створи привлачан руски начин живота дискредитован је с кудикамо већом упорношћу него руска државност или религија. Рус је још и могао бити слуга Цара – отац војницима, али он обавезно мора личити на господина, путовати дилижансом, јести бифтек, имати бел амур, а да около буде потпуно одступање. Свака разлика од тог идеала у корист рускости, значи разлика у правцу сиромаштва, глупости и покварености.

Рекло би се да нас је животни “просечни Европљанин” са опремом и патикама, усисао без остатка и да је већ спреман да нас уз роктањем избљује, претходно нас разложивши у дугине боје.

Али овде је историјски прекид са Западом који је донео повратак Крима и рат на Днбасу, имао задивљјуће последице управо на живот.

Москва 2016 је постала задивљујући град.

Овде готово да демолирају врата на путу ка изложби Серова и продају за 100 милиона рубаља улазнице за филхармонију.

Овде на хистерију либералне јавности уручују престижну књижевну награду руском старообредцу из Аргентине. Ништа посебно, једноставно ново житије, али власници дискурса, уверени у то да руска књижевност припада њима, дрхте од беса.

Овде, ридајући над открићима Ксеније Ларине о духовном богаћењу редова у Мекдоналдсу, можеш отићи до маленог ресторана да једеш бургере на ражаном хлебу са брусницама, а можеш се повезати са Максимом Сирниковим и свим његовим ножевима негде у Териберку[1], где ће се спремати пите са осушеним леђима јесетре.

Овде се може до миле воље подсмевати над тим како се слободни певач Олег Скрипка оптужује псовачки хит Шнура о потпетици… као руску пропаганду.

А можете се упутити у колхозни ДК на 120 км од Москве на концерт Игора Растерјајева. Концерти у колхозним ДК – то је хит сезоне. Не заборавите то обзнанити цокулама.

Ово није “Дан гардиста”. То је Москва 2016. И онима који у њој живе тај нови слатки стил се очигледно допада. Писац Сорокин „с промењеном фацом трчи ка рибњаку“.

У данашњој Русији патриотизам више није чиновничка декларација за спољну употребу и уопште се не своди на трагично безнадежну борбу.

Данас је патриотски стил – могућност да просто будеш.

Руска идеја добија своје конкретно-историјско оваплоћење.

[1] Село у Колском рејону Мурманске области, на северу Русије (примедба преводиоца)

Превод са руског: politconservatism.ru/blogs/patriotizm-kak-ideya-i-voploshhenie

15 гласовa