Вадим БОНДАР

Пре сто година, 27. фебруара (по старом календару) 1917. године у Петрограду је почео устанак дела гарнизона, који је прерастао у Фебруарску револуцију, а она се завршила одречењем од престола Цара Николаја II.

На жалост, историја је веома идеологизована, политизована и подвргнута јаком коњуктурном притиску науке. Реконструкцију било ког историјског догађаја често третирају као што конструктор третира оне код кога су данас у рукама делови конструкције. Управо зато од једних те истих делова у рукама дизајнера добија се или симпатични бели пароброд, или сурови тенк. Из руку бољшевика догађаји стогодишње старости излазили  су у једном облику, из руку савремених елитистичких „псеудопатриота“ излази нешто сасвим друго. Шта је у стварности заиста било и да ли  се могло све то избећи? Да ли је последњи руски император могао спречити катастрофу?

Да, могао је.

Но, Николај II је починио две судбоносне грешке за земљу и за себе лично. Једну – у спољној, и другу – у унутрашњој политици. У унутрашњој политици се није одлучио да ступи у директан дијалог са својим народом и опирући се на његову подршку, прореди и удаљи од себе брзо разграђујућу издајничку прозападну елиту. У спољној политици такође се није одлучио да крене на ближи савез са Немачком или бар да не дозволи да га увуку у рат са њом.

Треба одати признање Николају да је правилно схватао те две опасности, које су се истовремено у случају њихове неутрализације и паметног коришћења, могле преокренути у огромно добро за земљу. Схватао је и предузимао кораке у потребном правцу. Но, ти покушаји, како кажу правници, показали су се ништавним покушајем са безвредним средствима.

Шта се десило са та два царска промашаја?

Веома важно питање.

Ево шта је од њих испало.

Цар није свом својом влашћу и ауторитетом подржао црносотински патриотски покрет простог руског народа и најбољих представника његове образоване класе. А током 1904-1906. године, имао је последња упозорења о томе, да управо ту, као у Смутно време 1612. године, мора тражити спасење.

Он је тада могао да се уз помоћ штампе обрати народу, да створи (као што је то некада урадила Јекатерина II), специјалну Комисију, која би током отвореног рада разјаснила шта заиста жели народ Империје? Какве и против кога су се код њега накупиле омразе? Шта народ очекује од свог баћушке Цара?

Онда је по резултатима рада те Комисије требало створити Оснивачко веће и спровести закон „О конституисању у Русији народно-представничке земско-општинске монархије“. Не уставне, како је то желела англоманска елита, него „световне“ (од речи „свет“ – заједница, друштво). Монархија у интересу већине, а не хрпа оних који пишу устав за себе. И то је био једини спасоносан излаз.

Историја показује да, ма какву демократију ми градили, од тога испадне монархија. Једино што су разноврсне и са различитим јавним привесцима. Постоји основ да се сматра да је Николају био близак управо такав развој догађаја. Како пише у својој монографији „Велики октобар и епилог царизма“ Д.И.Н., професор Г.З. Јоф, према сведочењу младих људи који су блиско познавали цара, „идеал Николаја II био је Алексеј Михаилович (господар Све Русије, 1629-1676 гг., – прим. аут.), Петра I он «није поштовао». То је, између осталог, изражено и у његовој личној подршци свих делања усмерених на рестаурацију стила и живота допетровске Русије, што се посебно појачало уочи почетка и током трајања Првог светског рата“. Цар је сматрао да су петровске реформе унаказиле „лик истинске Русије“, а политика њиховог продужетка и развоја помогли су „израстању“ својевољне елите којој су туђи интереси свог народа и која се клања странцима. „У вези с тим заслужује пажњу писмо бившег премијера А.Ф. Трепова које је 20. априла 1924. године публиковано у белој емиграцији (часопис „Ново време“ – Београд) – пише Јуфе. – Трепов овако карактерише царев политички курс, који је скицирао њему, Трепову, сам Николај II у јануару 1917. године: „Николај није сматрао могућим спровођење било какавих реформи до краја рата. <…> Међутим, по окончању рата Николај „не одбацује“ реформе које ће „задовољити интересе истинског народа…“. Према сведочењу руководилаца „Друштва за препород уметничке Русије“, коме је припадао и кнез Ширински-Шахматов, гроф Бобрински, кнез Путјагин и други, будућност руске монархије Николају је изгледала као „средоточје руске самобитности и народности“. «Николај II је чврсто веровао у то, да самодржавље мора ставити акценат на «прости народ», на «сељака», а не на «европеизирану јавност, – пише професор Јофе. – В одрицању «европеизма» и привржености према традицијама «патријархалне Русије», ма како чудно то може изгледати на први поглед, цара је у потпуности подржавала Александра Фјодоровна».

То у потпуности оповргава гласине, спекулације и неписмене тврдње о цару и царици.

Но. Опет, како то често бива у историји, проклето „НО“ је ставило крст на све те, генерално исправне идеје. Као присталица поступности, цар се пре рата није одважио на одлучне промене, за време рата поготово тим није хтео додатне потресе, што је у резултату довело до више него тужног исхода. Сликовито речено, одлагање одласка зубару и ослањање на облоге и испирања, довели су до тога да је зуб иструлио.

* * *

Друга судбоносна грешка која је довела до револуције, био је Русији апсолутно непотребан рат. Тај рат није одговарао њеним интересима. Савезници су нашу земљу гледали само као жртвено јагње на олтару њихових стратешких планова и тежњи. Нико од њих никакве заливе, никакве друге стратешки важне добитке за Русију није желео. Нису желели и на све начине су се противили јачању моћи и утицаја империје Николаја II на Балкану, у централној Европи, у Азији. У крајњем случају, то и нису били савезници, него злобни прикривени непријатељи.

За време Руско-јапанског рата Енглеска није Русији пружила најактивнију дипломатску помоћ, него Јапану. Пре тога, Британија је активно кредитирала „Земљу излазећег сунца“, пре свега у области њених милитантних поруџбина. У својим бродоградилиштима за њих је градила првокласне ратне бродове, помогла у припреми екипажа, делила обавештајне податке с Јапаном. Француски савезници Русије за време тог рата скоро да нису пројавили никакву пажњу према њој. Било је то лепо упозорење Николају II.

Растућој привреди Немачке су били нужни руски ресурси, а Русији је била потребна немачка технологија и управљачка пракса. Обе државе би озбиљно убрзале свој развој у случају узајамног отварања тржишта и омогућавања међусобног режима најповлаштенијих нација у трговини и инвестицијама.

Војни савез би знатно ојачао позиције Русије на Балкану, у централној Европи и Азији. Немачки император Виљем II, или, од мила, „кузен-Вили“, одавно су Николају предлагали савезнички уговор. Засипао га је писмима и телеграмима, показивао бригу за послове његове земље и говорио много тога о чему је размишљао и сам Николај. И ето, у јулу 1905. године, руски цар је одлучио да се сретне са Виљемом на оству Бјорк. Резултат полузваничног, полупородичног сусрета био је Бјорски споразум, који је, како пише познати историчар Марк Феро „означавао потпуни заокрет свих савеза“. Пошто се у једној од најважнијих тачака споразума говорило: „У случају ако се једна од две империје подвргне нападу… савезница ће јој притећи у помоћ“. Франко-руски савез је губио свој значај, пошто је Русија преузела на себе такве обавезе у односу према Немачкој.

Такав обрт догађаја чинио је велики рат у Европи практично немогућим. Да и не говоримо о светском. Притом овај споразум није био усмерен ни против кога. У члану 4 предлагало се Француској да се присаједини и постане пуноправни учесник овог споразума.

Међутим, по повратку кући, министар иностраних послова гроф Ламздорф, гроф Сергеј Вите, велики кнез Александар Михаилович и други, организовали су Николају тиху хистерију, давши до знања да би слабљење веза са Француском било безумље, јер је она „каса“. Француска се није прикључила споразуму и са руске стране он није био потврђен одговарајућим протоколом. Узалуд је Виљем апеловао Цару: „Ми смо један другом пружили руку и дали своје потписе пред Богом“. Споразум није имао продужетак, а Виљем II, видећи колико је у Николајевој империји моћан англо-француски лоби, колико су моћне њихове полуге утицаја на Цара, благо речено, изгубио је интерес према Русији као стратешком партнеру. Од тог тренутка почиње лагано, но неумитно хлађење билатералних односа. Доктор историјских наука, професор Анатолиј Уткин, тим поводом пише: „Стиче се утисак да почетак ере несреће Русије лежи у погрешном дипломатском избору, који је предлагао савез са Француском и сукобљавање са Немачком“.

Споразум са Енглеском (која је у Немачкој видела свог главног и најопаснијег политичко-економског и војног – посебно војно-поморског – противника) који је потписан 1907. године, све више је увлачио Русију у потпуно непотребно јој сукобљавање. Дипломатско ограничавање Русије на Западу у виду Немачке, учинило ју је таоцем њених неконтролисаних политичких процеса. Русија је у суштини своју судбину предала другима у руке“ – прави неутешан закључак Уткин. Ма колико покушавао члан Државног савета, сенатор П.Н. Дурново да у свом пророчком запису у фебруару 1914. године докаже Николају да  рат против Немачке и Аустрије чак и у случају победе неће донети Русији ништа осим „непотребних и опасних“ територија, зближавање са Енлеском никакво добро не обећава, а савез са Француском може довести до погубног за земљу покоља – све је било узалуд.

* * *

Има основа да се сматра да су до почетка рата енглески агенти у Немачкој на најподлији и најпровокативнији начин умешали прсте, као и њихови штићеници у Русији. Министар иностраних послова Русије С.Д. Сазонов је писао у својим мемоарима: „Око подне 30. јула у Берлину се појавио посебан број немачког службеног гласника Lokal Anzeiger, у коме се саопштава о мобилизацији немачке армије и флоте. Телеграм (амбасадора) Свербејева са тим извештајем био је послат нешифрованом депешом  у Петроград после неколико минута, а ја сам их добио два сата касније. Ускоро по слању свог телеграма Свербејев је био позван телефоном и чуо је од министра иностраних послова Немачке фон Јакова оповргавање извештаја о немачкој мобилизацији. То саопштење је он (амбасадор) такође пренео телеграфом без икаквог оклевања. Ипак, овај пут је телеграм доспео у моје руке са значајним закашњењем. Историја појаве обавештења о немачкој мобилизацији све до данас није у потпуности разјашњена“.

Сазонов је одмах реферисао Цару о првом телеграму амбасадора – и он је потписао указ о свеопштој мобилизацији. О томе су сазнали у Берлину и увели «кригсгефар» – стање непосредне ратне опасности. Почеле су широке мобилизацијске припреме.

Да је Николај добио на време извештај о томе да Немачка не спроводи и не спрема се да спроводи никакву мобилизацију, он наравно не бих започињао никакву своју свеопшту мобилизацију и критична ланчана реакција би се можда могла избећи. Поново је Николај, схватајући сву погубност предстојећег рата, могао пројавити одлучност и преко директног телефонског разговора назвати самог Виљема и питати га: „Да ли је све тако критично? Да ли дајемо зелено светло рату?“. Да је тако поступио, можда је, кршећи бон тон, рат могао избећи и можда се критична ситуација могла окренути у другом смеру. Но, он то није урадио.

* * *

Започети рат развијао се по сценарију који је описао Дурново. Он је предвидео да главна његова силина пада на терет Русије, јер Енглеска неће узимати широког учешћа у биткама на копну, а Француска ће се придржавати одбрамбене тактике услед ограничености материјалних и људских ресурса. „Улога овна који је пробијао најдебљу немачку одбрану, предата је нама“ – писао је он у свом запису који је Цар игнорисао. У том страшном и Русији непотребном рату погинули су најбољи људи у земљи. Управо су Руси на себе преузели њен главни удар и понели највеће губитке. Јер мобилизација и дејствујућа армија инородаца је била крајње пробирљива. У резултату тога, како пише филозоф Николај Берђајев: „Појавио се нови антрополошки тип, у коме већ није било доброте, нејасноће, некакве недефинисаности која је красила пређашње руске физиономије… Нови антрополошки тип је изашао из рата, који је и подарио бољшевичке кадрове“. Ти исти што нису погинули, разочарали су се у власт, савезнике, и озлоједили се на све и на свакога. Аутори вишетомног „Зборника материјала по историји и књижевности рата, револуције, бољшевизма, белог покрета итд, под редакцијом Ј.М. Лисовог“, који је изашао у Паризу 1926. године под називом „Бели архив“, пишу о томе да је услед губитака због смрти и повреда огромних људских маса, влада била принуђена да позове и такозвану „другу класу“. „Људи, који су у њој уписани, уопште нису рачунали да ће се наћи у рату. Били су то синови јединци, најмлађа браћа, људи са физичким недостацима итд. Доспевши у армију, тај елемент уопште није желео да ратује, доживљавали су сваку антиратну агитацију и завршно разложили и растурили фронт и армију у целини“.

Своју улогу у томе су одиграле и националне војне јединице формиране крајем рата – летонске, пољске, муслиманске, које су активно ишле у сусрет националистичкој и револуционарној агитацији. Јевреји нису имали своје националне формације, но, пола милиона представника тога народа раствореног у армијским колективима такође су унели свој допринос за распад фронта и све што је из тога проистекло. Историчар Сергеј Простаков између осталог пише: „Већ 1915. године Јевреји су заједно са представницима других народа пролазили обуку за официрске дужности. Но, како су истицали савременици, ауторитет Јевреја официра међу обичним војницима и официрима резервистима није био висок. Јевреји су сумњичени за одсуство патриотизма и жеље за помоћ једноверцима са друге стране границе. Њима се забрањивало да заузимају положаје повезане са штабним и позадинским радом за обезбеђење фронта. Нису били редки случајеви периодичних обрачуна над јеврејским официрима, када је на њих падала оптужба за велике губитке или за преваре и крађе“.

Коме су се сви они у резултату приклонили? У својој већини најрадикалнијим партијама које су се позиционирале као заштитници интереса управо највише увређених, разочараних у све и свашта, који су проповедали свемоћ Богочовека који захваљујући уништењу сваке неједнакости и експлоатације, изгради рај на земљи и живи у њему достојанствено и срећно.

Ко је чинио основу тих партија? Тачно, Јевреји, који су увек себе сматрали најпаметнијим и најспособнијим и зато најувређенијим. „Пирамида управљања руководилаца-револуционара који су дошли на власт после 1917. године, и која је одредила политику нове Русије, скоро у потпуности се састојала од Јевреја. Од 539 руководилаца државног апарата и партије у Русији у периоду 1917-1921. године, чинили су 82% Јевреји“ – пише у својој фундаменталној монографији „Социологија политике“ познати социолог, кандидат филозофских наука Франц Едмундович Шереги.

У дубини принципа формирања праксе коју су прихватили да спроведу у живот (па тако и марксизма) лежало је споља пристојно учење древне Јудеје, које је проповедало заједницу имовине, колективног рада и живота, аскетизам, изолација у спољњем свету, теолошко-идеологизовани начин масовне свести.

У резултату тога, јеврејско есејство и руска заједница, којој се није обратио цар и која је била непотребна елити, како би се рекло, нашли су  једна другу у ватри и пожару социјалистичке револуције. Из те експлозивне смеше родила се прва држава радника и сељака у свету.

Белогардејци, без обзира на све своје интелектуално достојанство, енергију, мушкост и хероизам, показали су се неспособним да отргну руски народ за који су они наводно ратовали, од омрзнутих „жида-комесара“, пошто су концептуално били неспремни за такву борбу. Формула „Бог, Цар и Отаџбина“ у претходном облику су банкротирали у очима простог народа. Демократија западног типа је убога, наказна делатност Привремене владе и савезника је такође одвратила од себе основне масе Руса. Ништа боље представници руске владајуће и просвећене класе нису могли предложити народу. Услед тога, догодило се то што је написано у једном од свештених трактата обраћања оцу породице: „Ако не бринеш о жени својој и чедима својим, онда ће се наћи тај који ће се о њима бринути“ и узеће твоју кућу. И постаће у њој господар.

* * *

Када је на власт дошао Стаљин, који није био апологета светске револуције по моделу Троцког и његових присталица, почео је оштро да окреће земљу у страну изградње народне „црвене империје“, која је у нечему веома слична на ту коју је хтео, али није успео, да изгради Николај II. У том смислу он је на најактивнији начин почео да оживљава многе иницијативе Николајеве које је прекинула револуција – од убрзане индустријализације до обнове предавања историје у школи.

Све то се, наравно, није баш допало „старим бољшевицима“. Као печурке после кише почели су се јављати различити опозициони блокови према новом курсу развоја земље. Борба је попримила непомирљив карактер и Стаљин је, за разлику од Николаја, пошао на екстремне мере по питању „чишћења редова“. Опозиционери који су трпели пораз, последњи адут полагали су на војни преврат. Не смемо заборавити да је први који се јавио Николају II са практично захтевом за одречењем од власти, био главнокомандујући Северним фронтом генерал Рузскиј (са телеграмима од начелника Генералштаба генерала Алексејева и свих старијих генерала – команданата фронта), а такође и генерали Савич и Данилов. Управо под притиском тих високих војних руководилаца Николај је пристао на одречење, првобитно у корист сина уз регенство свог брата, великог кнеза Михаила Александровича. Очигледно, нешто слично, но, несумњиво у грубљој варијанти, планирали су представници те нове војне елите.

Ево шта тим поводом пише Валентин Љесков у својој монографији „Стаљин и завера Тухачевског“. „Јакир је имао у Кијевском округу, наравно, значајну подршку. Тај округ је највероватније био водећи по броју јудејско-ционистичких (и троцкистичких) руководећих кадрова. О њиховом утицају речито говори следећи невелики списак имена и презимена (подаци из новембра 1935 – јуна 1936. године): Јона Емануилович Јакир – командант војске Кијевског војног округа; Јаков Осипович Охотников – ађутант команданта (онај који је једном увредио самог Стаљина приликом руковања!); Лазар Наумович Аронштам – начелник политичке управе округа; Наум Јосифович Орлов – заменик начелника политичке управе округа; Мордух Лејбович Хорош – још један заменик у политичкој управи округа; Дмитриј Аркадјевич Шмидт (Давид Аронович Гутман) – командир 8-ме механизоване бригаде, љубимац Јакиров, тај исти који је 1927. године јавно претио Стаљину да ће му «одрезати уши» (!); Иља Дубински – командир 4-те тенковске бригаде; Григориј Наумович Марков – помоћник за политичка питања командира корпуса војно-тренажних институција округа; Јосиф Борисович Певзнер – начелник одељења прехрамбено-сточног снадбевања округа; Георгиј Александрович Ахиезер – начелник санитарно-епидемиолошке лабораторије округа; Максим Григорјевич Маршак – заменик војног тужиоца округа; Григориј Григорјевич Белир – старији помоћник војног тужиоца округа.У завери са Јакиром био је значајан део партијско-совјетске врхушке Украјине (на челу са првим секретаром С. Косиором, председником Совнаркома В. Чубарем и председником ЦИК Украјине М. Петровским».

Стаљин је, поново за разлику од Николаја, успео да изађе на крај са том претњом. Као и у случају са последњим руским самодршцем, рат није дозволио да се на време оствари све што је замишљено. Стаљин се томе вратио педесетих година. Он је водио обновљени његовим старањем СССР ка стварној народној власти: предаја демократским путем све пуноће власти са партије ка широким слојевима становништва – Совјетима. И као што видимо, пре тога је одлучио да спроведе последње чишћење редова, започевши „борбу са космополитизмом“ 1948-1953. године. Није успео да је оконча. Био је отрован.

* * *

Брежњевско руководство у нешто промењеном либералном виду продужило је дело изградње народне империје и достигло је у томе одређене успехе – на мистериозан начин је изумрло почетком 80-их година. Почевши од Михаила Андрејевича Суслова и завршно са Димитријем Фјодоровичем Устиновим – све смрти светских вођа тог периода остављају масу загонетки и конспиролошких трагова. Данас ми више не градимо народну империју и сви су живи.

Но да ли су задовољни?

Несумњиво.

Истина, не сви, него веома пробрани. Само један пример. «Росњефт», «Газпром» и Сбербанк по резултатима из 2016. године укупно су исплатили уској групи чланова своје управе 9,7 милијарди рубаља. И све је то прошло тихо и складно. А око истовремене исплате пензионерима по пет хиљада рубаља је било толико галаме, мучних стењања представника економског блока и толико упадљиве одлучности највишег руководства земље. У резултату свега испало је као у познатој бајци М.Е. Саљтиков-Шчедрина „Како је један сељак нахранио двојцу генерала“: „Међутим ни на сељака нису заборавили; слали су му чашу водке и сребрног петака: веселите се, сељачине!“ Поступајући данас на такав начин, не треба заборављати на то шта се десило са сељаком и генералима 1917. године.

 

 

Превод ФСК са руског: kolokolrussia.ru/duh-istorii/proschet-i-otsrochki-nikolaya-ii-doveli-rossiu-do-krovavh-revoluciy-i-voyn

10 гласовa