Валериј ФИЛИМОНОВ

Враћајући се у период служења преподобног Серафима у Александро-Невској Лаври, неопходно је истаћи да је он више пута пастви давао лекције истинског смирења и кротости. Њега је одликовало непрекидно страхопоштовање према судбинама Божијим. Поред тога, он је и своју духовну децу приводио поштовању и покорности Богу. “Свемогући Господ управља светом и све што се у њему чини, чини се или по милости Божијој или по допуштењу Божијем. За човека су судбине Божије непостижне. Три света младића су у пећи Вавилонској исповедали Бога и уистину веровали да су све духовне и грађанске невоље које су на њих и на израелски народ попуштене, попуштене по правилном суду Божијем. Само такав поглед на суштину свега што се догађа привлачи у душу мир, не допушта заношење узбуђењима, усмерава ум ка визији Вечности и даје стрпљење у невољама. Чак и саме туге тада се доживљавају као краткотрајне, ништавне и ситне. Не жали се на тежину Крста, у дан туге исповеди тугу своју Господу и Он ће те утешити” – поучавао је баћушка тихим и нежним гласом у коме су се увек осећале некакве посебне топле ноте.

3416123c6a9c7058442b57a0db5996b2
Александро-Невска Лавра

Јер управо тада (1926-1927) је он предвидео изузетно јачање отвореног прогона Цркве Христове када ће се сва Русија претворити у велики концентрациони логор, што се и десило после преласка баћушкиног у Вирицу.

И тада – у то време кад су са купола збацивали крстове и разорили на хиљаде храмова и обитељи, када је у логорима и затворима чамило десетине хиљада свештенослужитеља, Господ је подигао у Вирици нерукотворени, живи храм – чисто срце оца Серафима. У страшним тридесетим годинама када се на РПЦ обрушило љуто гоњење, које је по својој силини увелико превазилазило прогон из времена Диоклецијановог, када је изгледало да се Црква налази на ивици пропасти – по целој Русији је засијала из Вирица светлост праведника Божијег.

И какву је велику храброст и поуздање у милост Божију било потребно стећи да би се у тој крвавој историји написали стихови који предвиђају Руској Цркви препород и славу.

Проћи ће олуја над Руском Земљом

Руском народу Господ ће грехе опростити

И Крст свети Божанствене красоте

На Божијим храмовима поново ће заблистати

И црквена звона ће сву нашу Свету Русију

Од сна греховног пробудити за спасење

Откриће се поново свете обитељи

И све ће вера у Бога покренут на уједињење.

Јеросхимонах Серафим (Муравјев), око 1939. године

 

Ови дубоко пророчки стихови преносили су се од уста до уста, ширили су се на списковима, допирали су до заточеничких места и до прогнаника. Усред Гетсиманске ноћи која је тада прогутала целу Русију, у Вирици је сијао живи светионик вере, није се угасила нада у људским срцима…

У годинама крвавих прогона, када је изгледало да је Црква осуђена на брзо и потпуно уништење, баћушка Серафим је говорио о њеном препороду – о обнови тада забрањених црквених звона, о отварању разорених храмова Божијих и светих обитељи. Преподобни је неуморно подсећао своје многобројне посетиоце о обећању Божијем да ће Света Православна Црква одолети и вратима пакла.

Јелена Николајевна Сергијевска – супруга наставника и шефа новинарског фонда библиотеке Лењинградске Духовне академије Сергеја Петровича Сегијевског, причала је: “Јеросхимонах Серафим Вирицки је више од 20 година био мој наставник, све до његове праведне кончине. Још као дете ја сам са мамом долазила њему на исповест у Александро-Невску Лавру, потом сам путовала у Вириц. Господ је обдарио вирицког подвижника многим духоносним даровима и ја сам била почаствована да, не једном, на себи осетим снагу тих дарова. Отац Серафим је овладао посебним даром прозорљивости догађаја у будућности. Једном када сам тек прилазила кући баћушкиној, он је рекао: “Отворите! Долазе к мени” – и то се односило управо на мене, што је старац касније потврдио. Једном ми је некако говорио о будућим временима: “Биће страшно живети у то време! Слава Богу, ми то нећемо доживети, но из Казањског сабора ће Крсни ход поћи у Лавру…”.

Јеросхимонах је 30-их година не једном говорио о томе да Господ може попустити велики и страшан рат који ће окренути народ Богу. Марија Константиновна Титова – кћер незаборавног протојереја Константина Сергејевича Титова који је служио 20-их и почетком 30-их година прошлог века у Васкрсењском храму града Луге – сведочила је: “Од седмогодишњег узраста ја сам певала на клиросу Лушке Олгине цркве. Потом у Питеру. Прво сам певала у Знамењској цркви, а после њеног затварања – у Никољском сабору. Овде сам се упознала са Петром Васиљевичем Молчановим. Био је то благочестиви православни човек.

Петар Васиљевич је радио у области снабдевања и био је духовно чедо оца Серафима. Он ми је много говорио о баћушки и једном ми је предложио да заједно са њим отпутујем у Вирицу. Било је то 1939. године. Старац нас је веома топло примио и благословио. Неописива светлост и божанствена љубав је исходила од оца Серафима. Један поглед на њега био је довољан да би у срце ушла небеска радост.

Изненада је Петар Васиљевич пао на колена пред старцем и рекао: “Баћушка! Ја сам доша код вас да молим за благослов”. После тога тихо је додао – хоћу да предложим Марији своју руку и срце”. Такав развој догађаја мене је буквално ошамутио јер ништа слично нисам очекивала. Неколико тренутака је трајала нема сцена. Отац Серафим је одмах јасно сажео: “Никаква свадба – ускоро ће бити Велики Рат!” Он не само да није благословио брак, него је забранио чак и помисао на женидбу. Даљи живот је показао да је прозорљиви старац имао све основе за тако нешто – на самом почетку Великог Отаџбинског рата Петар Васиљевич Молчанов је погинуо на фронту…”.

Од првих дана рата отац Серафим је отворено говорио о предстојећој победи руског оружја. Многим становницима Вирице и њене околине била је позната патриотска делатност оца Серафима. Колико људи је у тим немирним временима пришло покајању и ватрено се обратило Богу по молитвама подвижника! Јер их је старац тако надахњивао, уверено говорећи да ће Господ даровати победу руском народу ако се он учврсти у вери својих отаца.

Румунском јединицом, стационираној у Вирици, командовали су немачки официри. До њих су стигла пророчанства оца Серафима и ускоро су у кућу на Пиљском проспекту стигли незвани гости. Баћушка је припитомио придошлице преко благодатне помоћи Свише. Старац их је одмах запрепастио почевши разговор са њима на добром немачком језику – јер је у свом световном животу као трговац често посећивао Беч и Берлин, сарађивао са аустријским и немачким фирмама.

Капетан који је био начелник команде у Вирици, упитао је оца Серафима да ли ће немачке јединице ускоро проћи победничким маршом по Дворском тргу Санкт Петербурга? Старац је смирено одговорио да се то никада неће десити. Немци ће морати брзо да оду, а ономе ко је питао неће бити суђено да се врати кући, приликом одступања он ће своју главу положити у околини Варшаве.

Према причама локалних становника који су били заробљени од стране Немаца, које су окупатори покушали депортовати у Немачку, тај немачки официр је заиста погинуо у рејону престонице Пољске, а невољни робијаши су били враћени у Отаџбину. Пророчанске речи оца Серафима потврдио је и румунски официр који је такође за време рата служио у Вирицкој команди. Он је 1980. године допутовао да се поклони на старчевом гробу и распитавши се за локалне становнике којих се сећао, приповедао је о подробностима тог одступања…

У послератном периоду старац је својим молитвама и практичним саветима помогао великом мноштву људи. Неко је сазнао за нестале без трага, други су по молитвама старца добијали посао, трећи су налазили уточиште и кров над главом. И што је најважније – саме бесмртне душе њихове упућиване су исправним смером ка спасењу. Син професора С.С. Фаворског, Михаил Сергејевич, сећајући се својих сусрета са преподобним рекао је задивљујуће речи: “Баћушка Серафим је умео да пружи небеску радост од које су све, чак и највеће невоље, одлазиле у други план а човек је желео да ту радост осети у будућности. Заиста, “наше живљење је на Небесима” (Филипљанима, 3: 20)

Старчева духовна кћер Вера Константиновна Берхман пише у свом дневнику: “Из његове келије неко излази са уплаканим, неко са радосним изразом лица. Али ти људи већ нису исти они који су ушли – мир и умиљење светли из њихових очију. “Он је посаветовао – саопштавају они – да се молимо као за живога. Значи жив је!”. Један са другим размењују његове речи, савете. Они ће одавде већ изаћи као други људи, са надом на боље, са поуздањем на помоћ Свише, са одлуком да се моли и трпи…”

Олга Георгијевна Преображенска – блиска рођака духовника Царске породице, светог Теофана Полтавског (Бистрова) – причала је: “Рат је по различитим селима разбацао сву моју родбину и мени је најважније било сазнати било шта о њиховој судбини. Старац је одмах рекао: “Сестре и братија ће се наћи, а мајку више нећете видети…” – и обећао је да ће се помолити за мене и сву моју родбину.

Моје сестре Марија и Александра су се 1946. године вратиле из заробљеништва, а потом и брат Василиј. Из Риге је стигао брат Јован. Мама је скончала на Псковштини 1943. године. Све се испунило како је отац Серафим предвидео”.

наставиће се…

Превод са руског: ruskline.ru/special_opinion/2016/fevral/prorochestva_prepodobnogo_serafima_vyrickogo/

7 гласовa