Протојереј Андреј Ткачев

Чуди ме радна способност пређашњих епоха. Савремени човек, па и ја сам себи, подсећа ме на онај лик из Кафкиног дневника, где се говори да је неки човек тешко дисао, буквално попут гладијатора после тек окончане битке. Међутим, његовим радом се могао офарбати само мали део зида на скромном јавном месту. Тако и ми живимо. Уморимо се преко мере, но, обим корисних радова је ништаван. Сујета гута, попут ћелија рака, све живо и креативно. Сва пара оде у пиштаљке. И колико је њега, умора! И колико је помпе од узалудно утрошених напора! Време је да се присетимо тога чудака из анегдота који је покуповао јаја за рубљу по комаду, кувао их и поново их, али већ куване, продавао поново за рубљу по комаду. На питање каква је корист од те бесмислене делатности, он је одговарао – остаје кувана вода од јаја.

„Кувана вода“ од наше сујете – проста је прокувана вода. Тако ми изгледа. Али примери из других времена нама због глупе надмености могу изгледати као древни примитивизам и дивљаштво. Тада није било мобилних, није се летело у бање. Но, тамо су се људи трудили и нису били ваздух, већ су постизали циљеве. Погледајте Лопу де Вегу. Тај Шпанац је написао две хиљаде (!) комада и још сонета – хиљаду више. Две хиљаде комада! Да ли је ико од вас за цео живот прочитао толико комада од најразличитијих аутора. Да ли је ико толико пута ишао у позориште? Може се приговорити, као, сижеи су шаблонски, а живот је сваке недеље тражио нешто ново итд. Слажем се. Но, упркос свему остајем запрепашћен пред бројком „две хиљаде“. И ако није живео као бубрег у лоју на шпанској књижевној сцени. служио је у армији, остајао без ближњих, учио, молио се, грешио, кајао се. И уз све то – таква радна способност. Са свим интернетима, удобностима и осталим стварима, наш савременик пише за цео живот два оскудна сонета, један и по комад, а поред тога – два тома мемоара о стваралачким мукама. Има се са чим упоредити и од чега се смирити.

Или бар Жил Верн. Тај чудак је написао више од 60 романа, предсказао лет на месец, авионе, хеликоптере, телевизију и остале којештарије, не искључујући електричну столицу. После његове смрти, у његовим папирима је нађено више од 20 хиљада свесака са записима из најразличитијих области људског знања. Можемо само замислити колико је тај фантаст био упоран, жедан знања и каква је била његова радна способност. Чуди кад је он стизао да једе и спава. И наш писац Бељајев му је сродан. Он је такође нафантазирао хрпу свега, укључујући човека-амфибију, главу професора Доуела и остало. Седамнаест романа, плус приповетке и приче. Наравно, седамнаест није шездесет. Но, узмите у обзир да је Бељајев шест година био прикован за постељу због повреде леђа и три године је прележао на леђима у гипсаном корсету. Тако лежећег га је чак и жена оставила, као безнадежног. А он је живео у грозници Грађанског рата, социјалистичке изградње и осталих „радости“, које човеку можете пожелети само у својству проклетства. И ја се дивим радној способности тих људи. Учили су, читали, мислили, нису очајавали. Ја се дивим њиховом оптимизму, њиховој жеђи за знањем и стваралаштвом.

Ја овде узимам насумице познате ми примере из књижевности. Но, узимам их у својству примера не само из књижевности, него због радног елана, својственог епохи. Зато што, ако постоји тако упоран и талентован књижевник, онда несумњиво, негде поред њега постоји и исто тако упоран инжењер, и такав геолог, спортиста, војни руководилац. Радна способност, пожртвованост, ентузијазам, овде представљају само маркере епохе која се одразила и у књижевности и у многим другим животним областима.

Најлакше је жалити се. Тражити кривца такође је лако. Лако је и бити обесхрабрен и своју бескорисност објашњавати са хиљаду фактора. Само је тешко радити и стварати. Свима, на пример, недостаје новца. Не спорим. А што не покажете те којима фали ума, стрпљења, знања? Ко ће то признати и сложити се са овако постављеним питањем? Шта, нема таквих? Никога. Сви су уверени да им је памет академска, и да су издашни и све остало. Само, наводно, судбина зла је заобишла са наградом, и ми нисмо међу фаворитима. Имамо памет, и радне способности и осталог. И зар то није трули поглед на свет? Похлепа и глупост, разврат и лењост су заједно увређени на цео свет, јер они не владају светом. И ни речи о тешком раду. О неизбежном, свакодневном и тешком раду, ако ти желиш нешто да добијеш. Јер, ако желиш да изградиш мост, мораш учити математику. И цртеже да савладаш. Ако хоћеш да те Бог чује, онда уради нешто. Научи псалме, бар двадесет напамет. То уопште није тежак задатак. И тако у свим областима. Погледај како су се трудили они чија су имена позната целом свету.

Намерно не наводим имена светих људи. Њихови подвизи ће одвести безбожну мочвару у очајање. „Ја то никада нећу моћи“. Слажем се. Но, погледај бар на световне трудбенике. Нећемо узети за пример Моцарта. То је геније и њега нећеш прекопирати. Нећемо узети ни Бетовена. Чак ни Ван Гога. Узећемо бар Жоржа Симеонеа. Ето, то је мајстор животног детектива, то јест, детектива који није повезан са политиком. Ништа посебно и велико, но!.. Тај човек је написао скоро пола хиљадарке књига. Половину под правим именом, половину под псеудонимом. Он је проживео живот црнца на плантажи, где је плантажа била писаћи сто. Да, било је и славе и новца. Са временом. Но, сав тај рад – то је ропство, то је живот веслача на галијама. И таквих робова могуће је срести у свакој врсти делатности. У спорту, бизнису, науци, музици. Када видиш таквог, израђеног, премореног и успешног човека, не жури да му завидиш. Запитај себе: чиме је он платио за такву славу? Буди сигуран да постоји цена и да је она велика. Једноставно ми хоћемо да користимо добро, ништа не плаћајући и то је, извините, духовна свињарија.

Савремени човек је заиста потрошач. тако су га назвали лутководи, па и њему самом се то име и такав статус свиђају. А потрошач – то није стваралац. Слава је код творца и награда је код творца. Код потрошача је само размажени укус и тражење нових задовољстава. Можда још и картица за попусте. Но, не више од тога. И потрошачко друштво – јесте друштво поносних медиокритета, коме нису потребни генији нити хероји, него само попусти и распродаје, само нереди и пирови од којих је ујутро стидно.

То је истинско друштво духовне смрти без узлета и прозрења. и да би сазнали о томе, није обавезно да читате житије Симеона Столпника. Довољно је да се на брзину упознате са стваралачким наслеђем макар Жила Верна.

Превод ФСК са руског: www.pravoslavie.ru/101422.html

Прочитај без интернета:
8 гласовa