Алексеј Олејников

У нашој армији су у свакој епохи постојали генерали који се нису плашили да на себе преузму одговорност за компетентна решења, иако су она била у супротности са наредбама више команде. Такав је био и . Шта ми знамо о том изузетном човеку?

Средином августа 1914. године 1.гардијска пешадијска дивизија, послата из Варшаве у састав 4. армије, искрцавана је у Лублину. До 19.августа стигао је штаб дивизије, 14 батаљона пешадије (осим 2 коњичка батаљона Измаиловског пука) и дивизион артиљерије.

„У победоносној бици опкољено је и заробљено скоро 60 официра и пет хиљада војника, одузета је застава и осам митраљеза“.

На фронту ствари нису ишле онако како се желело. Корпус гренадира, који се налазио југоисточно од Лублина, ослабљен и заморен борбама које су дотле вођене, са муком је на развученој позицији издржавао притисак аустроугарских јединица. 19. августа њихов 10. армијски корпус је освојио Суходоле, Војславице и станицу Травники, док је 5. армијски корпус напредовао према јужном крају Ољшанске шуме.

Тог дана, ујутро, начелник 1. пешадијске дивизије, генерал-поручник Олохов (звање у највишем саставу армије у низу некадашњих држава – изнад генерал-мајора), са својим штабом који су сачињавали највиши чинови и артиљеријски команданти, ушао је у рејон Хмеља – град Лису, како би се упознао са ситуацијом на бојном пољу. Пошто је обишао и утврдио војну и топографску ситуацију у том делу, око 8 сати увече, Владимир Аполонович је из армијског штаба добио два оперативна телеграма. По њима је његова дивизија добила задатак да крене према засеоку Мајдан-Козице и да стане под команду гренадирског корпуса. Прва жеља команданта корпуса, „потпуног генерала пешадије“ (генерал от инфантерии, рус.) И.И.Мрозовског била је да се гардијски пукови поделе по секторима гренадирског корпуса, али је генерал Мрозовски подлегао упорним молбама Олохова да не цепа његову дивизију. Прва гардијска пешадијска дивизија је добила наређење да ујутро 20.августа нападне ударну групу противника на фронту Стријна – Воља Гардзеницка, 2. гардијска дивизија је требало да иде на Суходоле. Преображенски пук императорске гарде, уз подршку 1.батерије, требало је да нападне коту 114.3, а Семјоновски пук императорске гарде и Јегерскиј пук, уз подршку две батерије – Владиславовску шуму.

Око 7 сати ујутро део дивизије Олохова је почео да се размешта за напад. Доцније, када су јединице већ почеле битку са противником, генерал Олохов је од команданта гренадирског корпуса добио цедуљу са наређењем да изведе једну бригаду (а то је била половина дивизије) у резерву, на лево крило позиције. Затим је стигла још једна цедуља у којој се захтевало да се једна бригада гардијске дивизије заустави у рејону Мајдан Полицкиј – Фалин (где је требало да буде резерва за случај да противник пробије њихове редове), а да се друга бригада повуче према 2.гренадирској дивизији.

загруженное
В.А.Олохов

У то време су три пука дивизије Олохова, успешно напредујући, прелазили реку Гелчев. Командант дивизије је одлично разумео да наређење команданта гренадирског корпуса не одговара тренутној ситуацији и да ће контраудар његових гардиста бити најбоље средство да се парира напредовању противника. И био је упоран када је рекао команданту корпуса да не сматра за могуће да се из борбе која се по њега успешно одвија извуку јединице и да је његова резерва дивизије довољан аргуменат за било који неочекивани развој догађаја. Потпуно иста је била његова реакција и на друго наређење И.И.Мрозовског.

Око поднева официр штаба је Олохову донео треће наређење у коме се командант гренадирског корпуса, потврђујући своја прва два наређења, позивао на наређење армијске команде. Међутим, ситуација је захтевала да се борба настави и командант батаљона је остао упоран. Његов одговор команданту гренадирског корпуса је саопштавао да су кота 114.3 и Владиславовска шума заузети и да противник одступа. Три чете Јегерског пука императорске гарде, заједно са деловима 7. Самогитског гренадирског пука су заузели коту 109.1 код Седлиска-Велка.

12-04
Дејства 1.гардијског пешадијског пука у бици код Суходола

Када је борба већ била при крају, добијен је телефонограм из штаба корпуса у коме је писало: „Начелнику 1.гардијске дивизије, 20.август, 12 сати и 10 минута. Моје наређење број 38 је било изазвано категоричном наредбом команданта армије. Вашу одлуку, као потпуно усаглашену са ситуацијом, одобравам.“ Питање је исцрпљено.

Тај случај представља не само илустрацију познате армијске истине: „Не жури да извршиш наређење. Можда ће стићи и наредба којом ће се претходна опозвати“. Морају да се констатују и грађанска храброст и професионализам које је испољио Олохов у бици 20.августа. Пошто је три пута заредом добио наређење које се јако разликовало од стварне ситуације у бици, генерал је преузео одговорност уколико наређења не изврши. Од десет војних руководилаца девет њих се не би одлучило на такав поступак. Да се потчинио наређењу команданта корпуса он би морао два пука да изведе из борбе, и то под противничком ватром. Осим непотребних губитака то би на јединице оставило тежак морални утисак. А као резултат је у победоносној бици код Суходола опкољено и заробљено 60 официра и пет хиљада аустријских војника 2. и 24. дивизије 10. корпуса, одузета застава и осам митраљеза.

Није се случајно у тешкој ситуацији летње кампање 1915.године „потпуни генерал пешадије“ Олохов нашао на изузетно одговорној дужности. Како би се прикрило место спајања 3. и 8. армије Југозападног фронта, 1. јуна је од њихових јединица образована армијска група генерала Олохова. Она је требало да изврши одговоран ратни задатак на важном стратешком правцу – Владимир-Волински, тако да је личност команданта била од великог значаја. У групу Олохова је ушло пет корпуса: 23. и 29. армијски, 2. и 5. Кавкаски армијски, 4. коњички. Он је и тај задатак, сада и стварно са армијом, извршио са успехом.

Пуковник Б.В.Геруа је генерала В.А.Олохова овако окарактерисао: „То је био бивши официр генералштаба, миран и радан…“

Рат новог типа је захтевао одговорне професионалце, тако да је Владимир Аполонович Олохов , носилац ордена Светог Ђорђа 4.степена и Оружја Светог Ђорђа, још једном показао какав је, а 1918.године је ступио у РККА (Радничко-сељачку Црвену армију). Заслужни генерал је преминуо у Петрограду 1920.године после дуге болести.

ПРЕВОД ФСК

Извор http://www.vpk-news.ru/articles/35606

4 гласa