Петар Акопов

         Самити „великих двадесет“ који се од кризе 2008. године одржавају сваке године постали су највећи годишњи међународни сусрет земаља из самог врха. На последњем сусрету,  који је одржан у кинеском граду Хангџоу,  дискусија  по глобалним питањима је била чисто ритуална, а највећи интерес су представљали билатерални сусрети. Као и то, како је изгледао Владимир Путин уз Барака Обаму који одлази са председничке дужности.

Владимир Путин је за три дана успео да се састане са половином учесника самита – одржао је осам билатералних састанака и један на коме је учествовало пет земаља (као БРИКС). Тако је руски председник разговарао са 11 од 19 руководилаца земаља које су учествовале на самиту  (а у Хангџоу је, осим председника 20 најјачих економија света, било позвано и девет председника земаља у развоју, и са једним од њих, председником Египта, Путин је такође успео да се сусретне). Још са два учесника самита – Јапанцем Абе и Корејанком Пак – Путин је разговарао буквално уочи самита, у Владивостоку.

Тако да само са лидерима шест учесника од њих „двадесет“, председник Русије  тих дана  није имао званичан сусрет (евентуално, ако се као то  могу сматрати размењених пар речи у кулоарима) – то су Италија, Аустралија, Канада, Индонезија, Мексико и Европска унија. Али италијански премијер Ренци и први човек Европске уније су били у Санкт Петербургу у јуну, а председник Индонезије Видодо је у мају био у Сочију – тако да су остала само три човека.

Са председником Мексика Пењја Нетом односи са Путином се очигледно  размимоилазе. О томе говори  једноставна чињеница да за три и по године његовог вођења земље два лидера, мада су била на неколико међународних сусрета (тако да – наравно – они су се познавали) али није било ни једног личног сусрета. А Канада и Аустралија представљају верне слуге британске круне – остајући, у суштини, једини неевропски учесници неуспеле „блокаде Русије“,  од које и сами Европљани покушавају да се на сваки начин измакну. Осим тога, у обе земље су премијери промењени пре само годину дана, и рекло би се да Путин нема неке јаче жеље да се ближе упозна ни са младим, премладим за то место Канађанином Џастином Трудоом, ни са Аустралијанцем Малколмом Тернбулом.

          А када је у Аустралији одржаван самит у јесен 2014.године баш су на њему јако желели да демонстрирају «изолацију» Путина због Украјине. Али се све углавном ограничавало на јуначке изјаве тадашњег аустралијског премијера уочи самита и усмену изјаву тадашњег канадског премијера да је он у очи Путину рекао да треба да „брише из Украјине“. Презимена два бивша премијера сада су интересантна само неколицини њихових истомишљеника, а уместо изоловања Путина на последњем самиту су се присећали различитих доживљаја Барака Обаме.

          За америчког председника Ханггџоу је био практично последњи  велики самит. Пред њим је још путовање у Лиму, у новембру, на годишњи сусрет земаља АТЕС (Азијско-тихоокеанска економска сарадња)  –  на тим самитима се последњих година састаје такође врло угледно друштво, међу којима је и половина „двадесеторице“. За Обаму ће тихоокеански самит да има важан симболични значај, јер су САД док је он био председник објавиле своје окретање ка тој регији. Окретање како би задржали своје лидерство у свету и успорили Кину, али сада, на крају председничког мандата Обаме, сви схватају да до тога неће доћи.

          Али до састанка у Лими Обама и тако више никоме неће бити интересантан: он ће се из садашњег хромог патка претворити у човека од кога не зависи ништа. Десет дана пре перуанског самита треба да буде изабран нови председник САД. Тако да је самит у Хангџоу за Обаму постао опроштајни као председника који још може нешто да реши. И сви су разумели да најважније што он хоће да реши то, да постигне споразум са Русијом у вези  Сирије.

          Тај споразум је Обами потребан као неки знак његовог миротворства: погледајте само – у Сирији се водио грађански рат, а ја сам успео да пригњечим Путина тако да он прекине бомбардовање антиасадове опозиције. Али, неки већи практични смисао тај споразум неће имати. Рат у Сирији ће се у сваком случају развијати све док Дамаск не успостави контролу на  читавој територији земље. То може да траје више година, до мира може да се дође и преко коалиционих споразумаса делом оружане опозиције или преко постепеног уништења опозиције. Али администрација која одлази са врха треба да  демонстрира  своју  способност  за „решавање проблема“: новом председнику смо оставили оне позиције на „сиријском фронту“ које нису баш најгоре.

          Међутим, унутарполитичка ситуација САД је за класу на власти  толико лоша да више нико, наравно, за Обамине амбиције много не мари. Веровање у Клинтонову је претерано, а осим тога у Вашингтону одлично схватају да репутација САД на Блиском Истоку (на пример, у очима саудита) само помоћу споразума о Сирији неће моћи да се промени. Сви чекају новог председника заједно са његовом новом политиком. Тим пре што је велика вероватноћа да ће то бити Доналд Трамп, поборник политике „нека наши савезници плате више зато што их ми чувамо“.

          Обама није само одлазећи, већ још и довољно недипломатски председник. Буквално  уочи самита он је рекао да САД у конфликту који се води за територију у Јужно-Кинеском мору заузимају врло чврсту позицију, јер се залажу против јачања кинеских активности у спорним водама:

          „Уколико сте потписали уговор којим се позива да међународна арбитража решава питања на мору, онда чињеница да сте ви већи од Филипина, Вијетнама или неке друге земље, за вас не представља разлог за играње мишићима“.

          И мада је одмах покушао да изглади утисак тако што је додао да Кина треба да схвати да „све већа снага значи и повећање одговорности“ и да су и саме Сједињене Државе „постигле своју снагу делимично захваљујући и томе што су се уздржавале“ јасно је да су на Кинезе овакви савети оставили изузетно непријатан утисак. Једна прекоморска држава прети Поднебеској последицама због њених  поступака у сопственом мору!

          Тако да су Обаму у Хангџоу дочекивали  онако, како је он и заслужио. Кинези, наравно, нису намеравали да га баш понизе, и додаци на степеницима авиона су били технички, али је Пекинг искористио добар повод како би изразио колико је незадовољан Вашингтоном. То се односи и на изјаве Си Ђинпинга о томе колико је погрешна одлука о дозволи да се амерички систем ПРО постави у Јужној Кореји, која је дата јавно на састанку са председником Јужне Кореје, као и речи које су упућене Путину, које говоре о важности „чврсте подршке напорима друге стране да заштити државни суверенитет, безбедност и интересе развоја“.

          И то, што је Владимир Путин по завршетку самита изјавио да подржава кинеску позицију о непризнавању решења Хашке арбитраже које се односи  на спорне територије у Јужно-кинеском мору, показује да се Русија солидарише са Кином по питању супротстављања америчким играма у региону.

          Није новост да и Москва, и Пекинг окривљују Вашингтон за мешање у њихове односе са суседима. Шта више, ситуација у Украјини и ситуација у кинеским морима имају много заједничког. САД спроводе политику успоравања и Русије, и Кине (на различите начине, али са истим циљем).  Да се ни једној од те две земље не дозволи да врате утицај у зони која је за сваку од њих представљала зону од животне важности (за Русију је то постсовјетски простор, а за Кину – Југоисточна Азија). У Европи  за притисак на Русију САД користе земље Европске уније, а у Азији покушавају да играју преко супротности Кине у односу на њене суседе. Оно, што је Си назвао „чврста подршка напорима друге стране да заштити државни суверенитет“ значи да (још и уз војне вежбе Москве и Пекинга које ових дана почињу у Јужно-кинеском мору) обе стране прелазе на још тешњу  координацију својих дејстава ради отпора америчком притиску.

          То је прави кошмар за САД зато што је руско-кинеско повезивање  последње што би Вашингтону требало. Амерички стратези  су не тако давно упорно убеђивали да је руско-кинеско зближавање само тренутно. Сада је оно постало не само очигледно – обе земље отворено говоре САД – у шта оне у ствари мисле о америчким претензијама да САД буду владари читавог света. Обама је хтео да центар теже америчког утицаја и напора пренесе са Блиског Истока на Тихи океан, и – шта он види пред сам крај свог председничког мандата?

          На Блиском Истоку је Сједињених Држава стварно мање, али се зато – изненађујуће по њих –  у тај регион вратила Русија која је активно окренула на своју страну досадашње савезнике САД-а, разочаране у ту земљу. Сада   Сједињене Државе у том региону имају само ограничене могућности, јер морају да се договарају са Русијом коју су безуспешно покушавали да у Европи казне. Истина је, за сада САД успевају да држе Кијев, али ће то платити растом антиатлантских расположења у Европи, што ће у перспективи довести до проблема са Старим Светом.

          А што се тиче Тихоокеанског региона на који се Вашингтон проширио како би успорио јачање  Кине – Пекинг као да то није ни приметио. Да, Американци ће успети да задрже напрегнутост у односима Кине и Јапана,  играјући на страх јужних суседа Кине због њеног јачања, али снага Кине је већ толика да САД неће успети дуго да се задрже на јужним крајевима Поднебесне. А на источним границама Кине већ почиње нова игра: Путин позива Јапан и Јужну Кореју на зближавање  са  Русијом што ће, природно, временом да доведе до слабљења њихове оријентације на Сједињене Државе.

          Ето такву поделу на најважнијем за САД и за цео свет тихо-океанском фронту оставља свом наследнику добитник Нобелове награде за мир – уосталом, још треба да се види да ли ће Америка успети да мирно изабере његовог наследника.

———————–

Превод ФСК са:

ruskline.ru/opp/2016/sentyabr/06/sammit_bolshoj_dvadcatki_pokazal_oslablenie_vliyaniya_ssha/

Прочитај без интернета:
2 гласa