А.Сорокин

Ви и ја смо прошли пут,  крећући се мотивима Параде Победе, говорили о китњастом самоопредељењу „западних партнера“ у односу на  историјска питања, светски поредак и постојећи глобални конфликт.  Зауставили смо се на два важна питања:

  1. Шта је, у ствари, прави предмет постојећег светског конфликта?
  2. Полазећи од тог конфликта – какав однос према самима себи граде државе „Параде Победе“?

Данас ћемо да попричамо о томе.

Предмет светског конфликта је најобичнији гешефт. У ствари: природна тежња трговаца и добитника у садашњем светском поретку да сачувају своја места на врху глобалног прехрамбеног ланца у условима смањења (или преформатирања) глобалне прехрамбене базе.

Садашњи конфликт има везе практично са свим странама политичког живота. То је и финансијско-економска криза, и необуздани пропагандни рат,  и ланац правих локалних ратова „сваког са сваким“ (у њима се не боре државе, али је чињеница да више нема никога ко није њим  захваћен). Уосталом, згодан индиректан ефекат локалних ратова и хаоса представља убрзана замена становништва у Европској унији, елемент преформатирања прехрамбене базе: размажене беле улизице које себе због нечега сматрају за „европску господу“ ће истиснути неразмажене тамнопуте, што је за гешефт изузетно корисно.

До конфликта за гешефт долази у оквиру истог цивилизацијског пројекта –   истог система вредности и цена, у оквирима, уопштено, прописа и хијерархије које признају сви учесници процеса, у оквиру у коме су  постојећи привредни и друштвени  системи прихваћени као савршени. Тај пројекат се час назива „либералан“, час „финансијско-империјалистички“, а понекад једноставно „глобалистички“. То је, мање-више, онај исти „западни“ пројекат  који је на рушевинама мира склопљеног у Јалти, под условима деградације и самосталног одустајања од „црвеног пројекта“, себе прогласио за победника „трке идеологија 20.века – за врхунац савршенства,  па чак и за – „крај историје“. Уосталом, није толико важно шта је ко „прогласио“, већ је много важније да су се остали сложили са тим. Чак и да су „они који су изгубили“ анатемисали свој „црвени пројекат“, па су, пошто су заврнули ногавице панталона, пошли за доларом који их је мамио.

Па, ето: мада је конфликт изазвала криза (ако не и  ћорсокак) управо тог пројекта, цела збрка се дешава  строго због прерасподеле среће према потврђеним прописима при промењеној конјуктури, али никако не због „прерасподеле базе“. У ствари, појам „држава“ са значењем „земља“ у том конфликту  представља, мада врло условно, најпре историјски ареал храњења ових или оних глобалних господских кланова. Чак и САД  представљају  углавном  само територију  традиционалног места постојања најјачих кланова. Такорећи – родитељски дом, заједно са кметовима.

И, строго говорећи, по тој логици су елите и РФ и НРК  исто такви играчи који тргују што маснијим преференцијама – „сферама утицаја“, ценом нафте и другим трговачким средствима за привлачење. И постоји довољно доказа да такво самоопредељење потпуно задовољава и Москву, и Пекинг – мисли се и на интересе утицајних кланова, па чак и на кораке политичког руководства. Јер, очигледно, расположење друга  Путина  са изјавом „Договорићемо се“ може да се објашњава и овако.

Односно, уз небитне исправке ми видимо ону исту логику „сукоба интереса“ која је постојала … пре 100 година, а називала се Први светски рат. Чиме се то завршило за, како се изражавао друг Лењин, „Русију као „слабу карику“ – добро се зна.

Међутим, у садашњем самоопредељењу „држава  Победница“ постоји једна нијанса. Онај модел светског поретка у оквиру кога се конфликт креће, па он је, ако је у своје време поседовао позитивну компоненту, за 70 година срећно деградирао до чисто паразитског. Односно, имаоци користи глобалног пројекта корист имају преко нечијих леђа. А прецизније: на рачун губиташа, на рачун њихове „територије  намиривања“, њихове „рођене куће“. Те, уколико су већ Русију и Кину у том конфликту представили као „лоше момке“ – то значи да су оне сасвим сигурно осуђене не на смањење профита, већ једноставно – на њихову пљачку. Укључујући ту и оне московске ентузијасте „светског јединственог тржишта“ који су се због нечег слудели и себе видели не као црнце и наивце, већ као белу господу,    једнаку правој белој господи: те су, „по тачкама“,  индивидуалне/гранске санкције Запада против Русије – баш због тога.

Тако паразитска суштина важећег у свету пројекта аутоматски тера „кандидате за губитнике“ да исправе своје самоопредељење у конфликту.

У Путиновој верзији та корекција самоопредељења се назива речју „суверенитет“. Конкретно: привредна, научно-технологична, државна, социјална, културна и посебно војна самодовољност. Путинова концепција „геополитичких подручја“ која се испољава кроз Европску унију, као и кроз „окретање према Истоку“, – то су све практичне компоненте таквог самоодређења. 

И то није једноставно цењкање са газдама глобалног пројекта. То је ограђивање себе у цивилизационом (не само територијалном) простору, у коме постојимо са нашом памећу.

У принципу, према стању на данашњи дан, и друг Путин и кинески другови ограђују толики простор по правилима већ поменутог „западног пројекта“, признајући да је он савршен, заједно са „невидљивом руком“, коришћењем ајфона,  са баровима и послугом и осталим догмама либералне религије. Односно – и код нас ће бити све то, потпуно исто, само са духовним кочницама и заменом светог долара за свету рубљу/јуан. Или, како је ту скоро рекао Константин Сјомин, „локал-капитализам – православни или конфучијански.“

Међутим, сам појам државног суверенитета – са гледишта пројекта „глобализације“ представља  јерес.  А ограђивање цивилизацијског простора – то је генерално побуњенички сепаратизам.

А за то, како било да било – увек ће се добијати батине.

Односно, ако ништа друго – мораће се ступити у конкуренцију са постојећим глобалним западним пројектом. А конкурисање њему, и то по његовим прописима, па још уз услов да супарник директно на столу себи осмишљава повластице – то је задатак који има сумњиву будућност.

У ствари, исто онако, како је из тих истих разлога после Првог светског рата и Смутње у Русији заведен „црвени пројекат“ – алтернатива за „светски империјализам“. Из потпуно истих разлога је друг Стаљин игнорисао Бретон-Вудс и „Маршалов план“, откидао рубљу од долара, писао „о економским проблемима социјализма у СССР-у“ и договарао се са другом Рузвелтом о миру из Јалте.

А експеримент нашег „црвеног пројекта“ није цењен по „скандалима, интригама, истрагама“, нити његовим обожавањем или, на против, заборавом. Експеримент „црвеног пројекта“ је цењен по његовој цивилизацијској суверености. И схватање зашто је он изгубио од конкуренције – то није повод за самобичевање, већ лекција за наш следећи суверени цивилизацијски пројекат.

Зато што   цивилизацијском пројекту може да конкурише само други цивилизацијски пројекат.

Тако да ће „државе Параде Победе“   бити принуђене да направе тај корак ради  свог самоопредељења.  У ствари, широко оглашени „план Глазјева“ то је, ако ништа друго, покушај. Споран, успешан или неуспео – показаће време. Ако ништа друго – треба сачекати да се он објави, и не коментарисати препричавања.

Другачије се не сме – баш никако.

Јер – руке памте  баш све…

——————————————

Превод са: www.odnako.org/blogs/samoopredelenie-derzhav-pobedi-v-globalnom-konflikte-stroit-mir-po-svoim-chertezham/

3 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ