Русија је једина земља БРИКС-а која има дуго искуство глобалног лидерства” – каже академик РАН Сергеј Глазјев, тврдећи да управо наша земља мора да буде прва виолина у великој евроазијској заједници, укључујући и Индију и Кину. Према његовом мишљењу нови “источни блок” ће имати у виду негативно искуство СССР-а и избећи замке планске економије и моћи ће да победи Запад у технолошкој трци.

 

Сергеј Јурјевич, какве ће бити последице одустајања од долара од стране “источне коалиције” у саставу Русије, Кине, и других евроазијских држава?

Само што ми одустанемо од коришћења долара у међународним плаћањима и избацимо долар из састава резервних валута, то ће се моментално целокупна војна и политичка моћ Америке моментално испумпати. Зато што се финансирање војних расхода у САД плаћа искључиво на рачун новчане емисије.

Од долара треба да одустану само Русија, цео БРИКС или још више држава?

Наравно, треба БРИКС, али треба знати каква је улога Русије у БРИКС-у. Иако ми данас губимо на економском плану, но – Русија је данас једина земља БРИКСА која има дугогодишње искуство глобалног лидерства. То је важна предност која условљава очекивања наших партнера. Они чекају од нас понуде. Ни једна од земаља БРИКСА, осим Русије, није имала искуство глобалног лидерства. То наше искуство је веома дуго и коалицију треба да градимо управо ми, полазећи од тог искуства.

Зар на рачун “меке силе” Американци не контролишу елите Индије, Бразила, па и других земаља БРИКСА?

Они контролишу, наравно, део елите. Пета колона је, како кажу, свуда. Она је повезана са међународним капиталом. Си-Ђипинг (председник Кине – примедба редакције) већ трећу годину заредом спроводи “чистку” кинеске политичке елите од америчке агентуре и прилично успешно. У Индијски је на власти национално орјентисана влада. Тамо такође веома добро памте историју колонизације Индије од стране Енглеске. У том смислу, Америка се не раликује превише од Енглеске.

Да ли има сумњи да те земље могу наступити монолитно?

Може се са доста сигурности говорити о томе да Кина, Индија, Иран, Малезија – спроводе апсолутно независну политику. Њихова елита је национално орјентисана. Повећава се тежина националних интереса у тим земљама које се брзо развијају. У владајућој елити тих држава постоји свест о сопственим перспективама развоја. И те перспективе нису повезане са глобалним тржиштем. Оне су повезане са искоришћењем националног суверенитета и са достизањем високог темпа економског раста. Све земље БРИКСА, укључујући Русију, већ су се заглибиле у либералној глобализацији. Ви нећете натерати Кину да у потпуности отвори своје финансијско тржиште, њима је то просто неугодно, ма шта од тога добили. Са Индијом је иста ствар. Те земље имају велико исуство живљења у условима либералне глобализације, које њиховим владајућим елитама даје поимање националног суверенитета и својих сопствених инструмената подстицања економског раста, који се могу комбиновати у оквирима великих евроазијских интеграција.

“ГЛЕДАЈУЋИ НА КАЗАЊСКИ КРЕМЉ, МИ У СТВАРИ ВИДИМО ОБРАЗАЦ ХАРМОНИЧНОГ СУЖИВОТА ВЕЛИКИХ РЕЛИГИЈА, ЗДРАВОГ СМИСЛА…”

Америчко лидерство није засновано само на економији, на “петој технолошкој револуцији”. САД и Запад су у целини предложили привлачан изглед света – људска права, слобода медија, цео тај либерални дискурс. Азијски центар са Русијом која му се придружила, такође треба да предложи привлачан изглед света. Ко ће то показати? Кинези?

Гледајући на Казањски кремљ, ми у ствари видимо образац хармоничног суживота великих религија, здравог смисла, схватања заједничких интереса и значаја људске личности. Све то је, по мени, много садржајније, него либерални модел у коме Казањски кремљ не би представљао ништа више од музеја. Као што је рекао мој пријатељ и колега Александар Ајвазов, либерална економија је сахранила капитализам. У том смислу што је девалвирала моралне вредности, што се изгубио смисао живота, стимулације и рада и у крајњем резултату – довела до деградације друштва. Зато је тај начин живота већ мање привлачан, у сваком случају за људе који се баве неким послом.

Шта је то што евроазијска заједница на идејном плану може заиста понудити човечанству?

Сматрам да ми можемо понудити свету поуздан развој, ма колико то банално звучало, без ратова, без конфронтација, на основу хармоније интереса и схватања ограничених могућности сваког учесника светског процеса. Ми не тежимо да свима наметнемо некакав свој модел. Ми смо за разноврсност култура и хармоничан суживот. Већина земаља истока је сачувала то схватање. Нови модел светске економије израста природним путем. Њега нико на силу не намеће.

То је наше старо, преформатирано евроазијство?

Да, евроазијска идеологија. Она се можда још није формирала, пошто нема никаквих јасно разрађених догми, него предлаже разноврсност и схватање вредности општег, историјског искуства. Та идеологија, наравно, треба да се развија. Наш заједнички задатак, и вероватно Казањ, је идеално место за то – да се размисли којим савременим смислом испунити евроазијску идеологију.

Евроазијска унија за сада нема званичну престоницу. Узгред, да ли би Казањ могао претендовати на ту улогу?

Ја нисам против. Мени се у Казању веома свиђа. Казањ је сам по себи оваплоћење евроазијске идеје и у историјском плану, и у културном, и у конфенсионалном, и у духовном. Стил владавине у Татарстану је прагматичан и свима разумљив. Ја мислим да би Евроазијска комисија боље радила у Казању, у Москви је много саблазни. Сада је Москва де-факто место базирања Евроазијске економске комисије. Тамо се налази наднационални орган у коме раде профилни министри, они су чланови колегије Евроазијске комисије.

Са каквим проблемима се данас суочава евроазијски пројекат?

Евроазијска интеграција – то је приоритетно усмерење у политици председника Русије. Ми смо веома брзо створили евроазијски економски савез. Данас су се већ сви навикли да ми живимо у јединственом економском пространству, што још пре само десет година нико није могао претпоставити. Захваљујући доследним иницијативама Владимира Владимировича, та идеја је могла да се успешно реализује. Убудуће је потребно суштински испунити њен садржај. За то треба консензус и у томе се огледа сложеност. Ми би желели продубити интеграције, али постоји позиција Казахстана који сматра да интеграција мора да се ограничи само заједничким тржиштем. Постоји и позиција Белорусије, која би, супротно томе, хтела да реализује опште програме развоја. Потребно је разрадити јединствено схватање које би се лако могло постићи ако би ми унутар Русије разрадили механизме стратешког планирања. У Евроазијској унији ипак се још увек чека на иницијативу Русије. Ако ми немамо стратешки план, онда све остало зависи од тога какве неочекиваности ће се десити у Москви.

Ту је, наравно, и колебање курса рубље нанело озбиљан удар у евроазијским интеграцијама и подлокало ауторитет Русије као њене локомотиве, пошто рубља де-факто постаје резервна валута у Евроазијској економској унији. Међутим, сада чак ни Белоруси не теже да баш радо склапају послове у рубљама због непредвидиве динамике њеног курса. Ако ми желимо да добијемо успех и да помогнемо нашим партнерима да уђу у језгро новог технолошког реда, онда ми морамо бити узор. Треба што је могуће брже обновити институцију избора циљева. Током целокупне вишевековне историје Русије, ми смо увек имали циљеве и задатке. На свакој етапи они су били различити, но, ми смо увек јасно схватали шта желимо, чему тежимо у датом тренутку.

То јест, док не заведемо ред у сопственој кући, прерано је Русији претендовати на лидерство у Евроазији?

Не, па ми смо створили Евроазијску унију. Међутим, питање о томе због чега смо је створили и како она треба да помогне нашим произвођачима роба да се развијају, засад остаје лични посао свакога. Ми данас видимо да се скратила узајамна трговина у оквирима уније, интеграције заостају. Потребно је удахнути нови живот у евразијски интеграциони процес, а за то су потребни механизми стратешког планирања.

Јединствена валута, која ће се можда звати алтин, да ли је то чиста теорија?

У плановима нема јединствене валуте, јер она предвиђа јединствен финансијски систем, као што је показала Европска унија. Савремене валуте се емитују под дуговима, пре свега државе. Зато је за емисију јединствене евроазијске валуте нужан претходни договор о јединственој политици државног дуга и о јединственој политици кредитне емисије. Ми смо још далеко од тога.

Да ли ће се наћи кадрови за спровођење нове економске политике која претпоставља елементе стратешког планирања?

О томе да ће све опљачкати, обично говоре људи који управљају државним новцем. Они суде по себи. Остали немају такве могућности. Они као да одједном демонстрирају спремност да раде часно. Ми немамо кадрова. Већину, чак и у структурама власти, чине савесни људи који хоће и умеју да раде. Да би дошло до кадровске револуције у смислу кардиналног повећања управљачког нивоа, неопходна је позитивна селекција кадрова. Не негативна као сада, где је главни принцип – лична оданост и принцип узимања само за своје. То је негативна кадровска елекција која доводи до некомпетентности и корупције. Неопходно је направити механизме стварања позитивне селекције. За тако нешто неопходни су директни механизми, где се притом не одговара само за корупционашке преступе, него и, на пример, за неуспеле планове, задатке, наруџбе.

Узмимо на пример тему иновационе економије која сада парадира. Ми смо створили читаву мрежу структура. На пример, Руска инвестициона компанија. А шта је она урадила? Или фонд “Сколково”. Када почнеш да се интересујеш чиме се ти људи занимају, испоставља се да они више воле да чувају државни новац на депозитима, без икаквог ризика. Најгора ствар за њих је – долазак финансијске полиције и пројекат одједном пропада.

“КИНА УЗИМА У ОБЗИР ТУЖНО ИСКУСТВО СОВЈЕТСКОГ САВЕЗА. ТАМО СХВАТАЈУ РИЗИКЕ РАСПАДА ИНЕРТНОГ СИСТЕМА”

Ви говорите о новом технолошком распореду, но, он се ствара на Западу. Ми знамо за америчке, европске иновације, но, ништа не знамо о кинеским, индијским или руским. Да ли њих уопште има?

Одсуство иновација у тој истој Кини – то је широко распрострањена заблуда, пошто ми лоше познајемо кинеску науку. Ви видите како су код нас устројени индекси цитираности. Ми чак лоше знамо своје научнике који не улазе у индексе цитираности у англојезичкој научној периодици. За нас је велики део науке тајновит, зато наши водећи научници нису у стању да претендују на водећа места по рејтингу. Истовремено, узмите Совјетски Савез – рекло би се још инертнији систем него што је данас Кина, али упркос свему ми смо и дан данас лидери у атомској сфери, у ракетним технологијама. Истина, у ласерским технологијама смо изгубили трку, иако смо раније били лидери. Резерват који је био створен у совјетском систему, дозволио је низу привредних грана да живе безбедно 25 година. У Кини данас количина научника и инжињера расте муњевитом брзином. Они сад већ имају другу по бројности армију научника и инжењера на свету, одмах после америчке.

Питање о компетентности и иновацијама кинеских истраживача решава се веома просто. Значајан део водећих кинеских научника стекао је образовање у престижним виокошколским институцијама на Западу. Међутим, за њих је прихватљивији кинески модел, него да остану, на пример, у Америци. Они се враћају у Кину не због тога што им тамо плаћају, као код нас, велике хонораре. Они се враћају у Кину да тамо раде до краја живота. Кинеско економско чудо је привлачно: жеља да се изгради нешто ново код своје куће. Брзо расте број нових техничких решења, која се данас остварују у тим истим мобилним телефонима, софтверским производима, и достигнућима фундаменталне науке од стране кинеског и индијског научног друштва. Данас ви нећете наћи ни један универзитет на Западу на коме нема индијских професора.

Нема никаквих индијских смартфон телефона, а кинески знатно заостају за америчким.

Но амерички се склапају у Кини.

У Кини у тајвански корпус се ставља америчко електронско пуњење.

Формирање научних школа није једноставан процес. Њега је лако разрушити, као што се десило код нас. Но, ја мислим да неће проћи још много времена, можда 10-15 година и кинеска научна заједница ће бити на високом нивоу.

Широко је раширено мишљење да делимично тоталитарно друштво са “великим заштитним кинеским зидом” – системом цензуре на интернету, са антидемократском унутрашњом политиком, није способно да генерише техничка достигнућа и да равноправно конкурише са отвореним друштвом. Као што ни појединачна научно-техничка достигнућа нису спасила од краха економије и распада државе тоталитарни Совјетски Савез.

Кина је узела у обзир жалосно искуство Совјетског Савеза. Тамо схватају ризике распада инертног система. У Кини се не забрањује приватна иницијатива. Власти КНР једноставно све усмеравају на правилан пут. Узмите тај исти интернет: социолошка истраживања показују да три четвртине интернет потражње одлази на свакојаку врсту порнографије. Шта то пружа с тачке гледишта развоја интелектуалног потенцијала? Ако се ви будете борили са тим информационим ђубретом, и истовремено будете контролисали високо стваралачке врсте делатности на интернету, то ће се код вас повећати коефицијент корисног дејства у информационим технологијама. Узгред, управо у Кини се отвара прилично много информатичких школа.

“ДАНАС НЕМА НИ ГОВОРА О НЕКАКВОМ ПОВРАТКУ СОВЈЕТСКОГ МОДЕЛА”

Ваш предлог се увелико своди на обнову совјетских механизама у економском развоју. У СССР- у су државна предузећа добијала неограничене финансијске ресурсе, дејствовао је жесток систем планирања, курс рубље је био фиксиран. И тај систем, као што је познато, претрпео је крах. Како поново не нагазити на грабље совјетске кредитне емисије и планске привреде?

Постоји једна пословица о томе, да не треба у исту реку два пута улазити. Од момента распада СССР-а, све се кардинално променило. Тај економски модел управљања који је важио у СССР-у, данас не важи нигде у свету. То је повезано са захтевима научно-техничког прогреса, са неопходношћу ослобађања стега са стваралачке иницијативе. Све то захтева тржишне механизме који захтевају слободу предузетничке делатности. Данас нема ни говора о некаквом повратку совјетског модела – ни у мом програму, нити у заједничким разрађивањима пројеката са колегама. Једноставно, то је немогуће.

Дакле, чак и ако то неко толико жели, није реално вратити се назад у Совјетски Савез. Бесмислено је покушавати оживети преживеле историјске системе управљања. То је исто као кад би неко пожелео да обнови Британску империју са трговином робљем и другим атрибутима британске доминације у свету. Вредност стваралачке самоспознаје човека подразумева његову слободу, искључује тоталитарно планирање. Планирање о коме ми данас говоримо ограничено је општим препорукама које служе у својству замајца за предузимаче, инжењере. Индикативно планирање представља резултат заједничког стваралаштва државе и бизниса, где држава пре наступа у улози координатора, него старијег брата који намеће ове или оне пословне потезе.

Како тако “добро” планирање треба да изгледа у пракси?

Одговор на питање лежи у одговорности. Погледајте како смо ми 2008. године излазили из кризе. Председник је донео одлуку о новчаном напумпавању економије да би спасио банке. Банкама је било речено да уложе новац у реалан сектор. Они су обманули, нису то урадили, зато што нема механизама одговорности. Да је тај механизам постојао, ефикасност тог антикризног програма би била 10% већа. Код нас је она била најнеефикаснија од свих земаља “двасеторке”. Ми смо изгубили 50% бруто-националног дохотка ради спасавања финансијског система, али је повраћај у реалан сектор био веома низак – коефицијент корисног дејства није био већи од 10 процената. Држава је морала да наступи у својству интегратора социјално-економских интереса, следећи за повећањем општег нивоа благостања и хармоније у друштву. За наше чиновнике тај задатак, наравно, звучи необично.

До дан данас нам намећу амерички модел по коме је држава институција која пружа услуге јавности. То није довољно, иако није потребно ни савијање у другу страну. Модел који се данас реализује у Азији (било да се ради на основу државе, као у Кини, било да се ради на основу приватног бизниса као у Јужној Кореји и Јапану) показује да је могуће приближавање. Данас таква конвергенција (приближавање капиталистичког и социјалистичког модела – примедба редакције), о којој су совјетски научници говорили још од 60-их година, постаје реалност.

Конвергенција – то је програм Косигина и Андропова. Ви предлажете да се вратимо том програму?

Данас можемо рећи да је у економској науци доказано, на пример, у књигама академика Валерија Макарова о социјалном кластеризму, што је смешана економија премда сложенија, али и ефикаснија. Поједностављења у економији доводе до деградације. Конвергентни модел је, наравно, веома сложен и захтева од бирократије не само одсуство корупције, него и осмишљен стваралачки рад. Покушај да нас угурају у амерички модел, према речима академика Виктора Полтеровича, представља институционалну замку. Тачније – институције уопште не раде. Ми морамо формирати систем управљања полазећи од нашег сопственог искуства, па тако и негативног и ослањајући се на радне механизме који су за велики део садашње владајуће класе, да право кажемо, незгодни. Ти механизми захтевају вишу одговорност и компетентност.

“МОДЕЛ ТАТАРСТАНА  – И ЕКОНОМСКИ И УПРАВЉАЧКИ – МЕНЕ ЈЕДНОСТАВНО ИМПРЕСИОНИРА”

Како да региони преживе у ситуацији кад држава нема јасан програм развоја, а курсом рубље манипулишу спекуланти?

Данас је за регион веома важно да нађе своје конкурентске предности не само у области економије, него и у систему управљања. На пример, да се прогласи да је тај регион зона слободна од корупције и на све начине да се поштује тај принцип.

Да ли је то могуће макар и теоретски? Ви ваљда схватате да корупција креће од центра?

Наравно да је могуће. Једна је ствар када губернатор и локална власт на нивоу региона створе једнаке могућности за све и обезбеде отворену бизнис средину, а друга је ствар када се сваком бизнисмену намећу провизије, део учешћа и томе слично. Имајући у виду да код нас постоји веома велико незадовољство, од стране бизниса, на систем регулисања и административног притиска, они региони који покажу висок квалитет управљања и одсуство корупције, стећи ће огромно преимућство за привлачење слободног капитала за свој развој.

Тржиште у Русији се у принципу динамично развија и већ постоји веома много ниша, у том смислу и за замену увоза. Важно је да такви региони стварају своје институције развоја, који би показивали бизнису те правце инвестиција које подржава држава на регионалном нивоу. Специјални уговори као облици такве врсте инвестиционе политике добро су себе препоручили. На крају, потребан је пажљив рад са регионалним финансијама. Код нас су се многи региони нашли у инвестиционој замци и данас су им везане и ноге и руке. Ако регион узме новац на зајам, онда тај новац треба усмерити на инвестиције, а не на текуће расходе. Ја схватам да не треба изградити развијени капитализам у посебно одређеном региону, но, упркос свему треба се трудити. У том смислу модел Татарстана – и економски и управљачки – мене једноставно импресионира.

Превод ФСК са руског: www.glazev.ru/econom_polit/504/

слика http://www.ceopom-istina.rs/ekonomija/putinov-konachan-razlaz-sa-neoliberalima/

5 гласовa