Иван ПРОШКИН

Руски конзерватизам Константина Победоносцева актуелнији је данас више него икад
Пре тачно 110 година, 23. марта 1907. године, упокојио се обер-прокуратор Синода Руске империје Константин Победоносцев. Био је то један од најобразованијих људи свога времена, највишег интелектуалног нивоа, који су му признавали чак и његови идеолошки опоненти. Победоносцев је, без имало увеличавања, постао знамење руског конзерватизма из друге половине 19 века и један од најугледнијих руских традиционалиста у историји отаџбинске друштвено-политичке мисли. Многе његове идеје актуелне су као и раније и заслужују најпажљивије и најдетаљније изучавање у процесу конструисања будућности наше земље. Истовремено, није сва концепција бившег обер-прокуратора примењива у данашње време. Због тога Русија, која у савременом либералном свету представља један од главних светских светионика конзерватизма, мора пробирљиво приступати примени његових идеја у пракси, градећи такав систем „новог традиционализма“, који би био ослобођен грешака и пропуста прошлости.

Тако се и догађало да су у историји свих мање-више значајних светских држава обично управљала два човека – сам владар, а такође и тај вршилац дужности који му је био најближи. Ту званичан чин тог руководиоца свакако није увек одговарао његовој реалној тежини у политичкој елити насталој око владара. Господар чисто физички није могао да брине о свим пословима у земљи, због чега је био неопходан неко ко је био његов веран помоћник у тако сложеном послу. Ни Руска империја није била изузетак по том питању. Тако је при Александру I такав човек био гроф Алексей Аракчејев, који је за Господара радио сав најтежи и свакако не увек благородни посао. Међутим, управо захваљујући невероватно енергичном Аракчејеву, Александар је могао да управља империјом тако како је хтео, држећи под својом контролом све више-мање важне послове у земљи.

Но, то је било на почетку 19. века, када је структура руског друштва била веома једноставна: постојали су привилеговани и непривилеговани сталежи. Усложњавање социјалне структуре изазвало је процват друштвено-политичке мисли и појаву идеолошких токова супротстављених једни другима. Због тога је друго лице у држави после тога морало бити не толико управник и извршилац као Аракчејев, него пре свега – државни делатник-идеолог, који је могао створити одговарајући фундамент јединственој идеји друштва које се муњевито фрагментирало. И такав човек после зверског убиства императора Александра II године 1881, постао је Константин Победоносцев, који је у том тренутку заузимао место обер-прокуратора Светог Синода. Другим речима – постао је шеф „министарства духовних послова“, самим тим и одговоран за идеолошке темеље државе, која је још у другој половини 19 века цементирала формулу грофа Сергеја Уварова „Православље, самодржавље, народност“. Победоносцеву је предстојало да ту формулу прилагоди новим условима унутар-политичког живота у земљи.

Са ступањем на престо Александра III, Победоносцев, који је имао огроман утицај на младог Цара, постао је мозак центра контра-реформи. „Отац се превише нареформисао“ – говорио је нови монарх, а те речи су биле практично стављене у његова уста од стране утицајног обер-прокуратора. Знајући за свој утицај на Александра, Победоносцев се у својим писмима монарху никада није устручавао да каже оно што мисли, и то како по његовом мишљењу треба да поступа Цар у овој или оној ситуацији. Притом Победоносцев ни у ком случају није посезао за царском влашћу, тврдећи да само силан Господар представља залог напретка тако огромног и сложеног механизма каква је била Русија. Истовремено, он је схватао да чак и најмоћнији владар мало шта може урадити без оних којима верује и на које може да се ослони. Због тог је Победоносцев саветовао самодржавном Цару да бира оне који су заиста способни за посао и који деле заједничку идеју и заједничке циљеве.

„Људи су неопходни у свим временима и за сваку владу, а у наше време као да су потребнији него било кад: у наше време влада мора да рачуна на мноштво изнова пројављених и утврђених снага – у науци, књижевности, критици јавног мњења, у друштвеним организацијама са њиховим самосталним интересима“ – писао је обер-прокуратор Светог Синода у свом тексту „Власт и началство“. На тај начин, једноставан је смисао посланице конзервативца Победоносцева врховној власти у лицу Цара: ако се друштвено-политички живот у земљи усложњава, значи да владавини уз сву њену пуноћу постаје све теже да контролише процесе који се одигравају“. А ако је тако, онда се јавља потреба за паметним, оданим и идеолошки мотивисаним носиоцима дужности, који би могли пратити и регулисати те процесе у интересима како врховне власти, тако и друштва.

Наступајући у својству промотера идеје „трећег пута“ Русије – не либералног или револуционарног, него традиционалног и национално конзервативног, Победоносцев је иступио у својству аутора манифеста који је 1881. године публиковао Александар III „О неповредивости самодржавља“. Најоштрије међу савременицима предосећао је опасност револуције и њене последице за руску хиљадугодишњу традиционалистичку државност, Победоносцев је писао Александру III: «Вама је припала Русија са превирањима, разбијена, збуњена, жедна, да би је повели чврстом руком, да би владајућа власт јасно видела и чврсто знала шта она жели и шта не жели и то што не жели да нипошто не дозволи“.

Победонсцев је у својим писмима Александру III упозоравао Цара на сувишну гордост, која по његовом мишљењу може да обузме свакога ко се обуче влашћу и што је та власт већа, то је јача саблазан да се њом погорди. Врховна власт, говорио је обер-прокуратор Светог Синода – јесте пре свега громна одговорност пред Богом. „Власт не постоји ради себе, него ради Бога и постоји служење на које је човек осуђен… Дело власти јесте дело непрекидног служења, па зато је то у суштини – дело самопожртвованости“ – писао је он. Другим речима, за руског конзервативца Победоносцева, власт је пре свега тешко бреме за самодршца, у чије руке је допала огроман држава и њен народ.

Отуд и одговарајући однос према ономе што је Бог поверио теби. То се принципијелно разликује од политичке демократије западног типа, где је уместо Врховног владара постављен привремени, који се пробио захваљујући својој спретности на врхушки државне јерархије и који следи циљ да за тих неколио година само увећа своје лично богатство и побољша своје место у систему расподеле материјалних добара унутар државе.

Победоносцев је при том не једном подсећао да је Врховни владар увек дужан да служи као пример за остале. „Шта значи бити владар? То значи приносити себе на жртву том делу коме служиш, предати себе раду који спаљује човека, дајући сваки свој тренутак од јутра до вечери како би био у општењу са живим људима, а не само са папирима“ – писао је он Александру III. Слично расуђивање садржано је и у писму Победоносцева великом кнезу Сергеју Александровичу – будућем градоначелнику Москве. „Ви сте обавезни да себе ограничавате, јер милиони на Вас гледају као на Великог Кнеза, и са сваком речју и делом Вашим повезана је част, достојанство и морална сила Императорског дома“ – писао му је Победоносцев. Савремена политичка елита која се навикла на благостање, требала би да ослушне овај прости али истовремено и веома мудри савет.

***

И ако све ово горе поменуто несумњиво може да се примени у процесу конструисања новог конзервативног друштвено-политичког система Русије, то се неке тезе Победоносцева после протеклих више од 100 година од његове смрти, данас могу оспорити. Тако је Победоносцев сматрао немогућим у Русији развој не само система парламентаризма западног типа као таквог. На томе се треба подробније зауставити.

Како је истицао обер-прокуратор Светог Синода, парламентаризам западног типа није могао позитивно обновити друштвени живот пошто је природни начин приводио до „истискивања“ монарха из реалног политичког процеса. Заиста, у европским земљама је појава парламентаризма и раширење његовог пуномоћја пратило снижење власти монарха и постепено саму монархију претварало у чисто декоративну институцију. Са тим се не може спорити.

Друга је ствар што је „опстанак“ народног представништва у овој или оној земљи Победоносцев разматрао полазећи од њеног претходног историјског искуства. „У Великој Британији демократија је оправдала себе, пошто се органски стопила у државни систем и укоренила на историјски припремљеном терену. Но, то уопште не значи да британске државне форме представљају еталон и да могу бити прекопиране и у Русији“ – писао је он.

Несумњиво, услед разлика између Велике Британије и Русије, њихових историја, социјалне структуре, менталитета и осталих важних ствари, пренети на руски терен британски парламентарни тип није могућно, што су показали и догађаји из 1917. године. Друга ствар је што су у историји руске државности представничке институције играле веома значајну улогу. Наравно, њихова својства и садржина нису били једнаки, разликовали су се једна од друге у зависности од територије на којој су они ницали. Тако, негде у северо-источној Русији они су играли мању улогу у поређењу са трговачким републикама Новгорода и Пскова (иако је код последњег тамошње народно представништво било у резултату замене месне олигархије). Но, било како било, представници институција су део нашег историјско-политичког наслеђа.
Тако да ми нећемо имати користи од гледања према британским острвима, но, био би глупо не узимати у обзир домаће искуство народног представништва, од Већа до Земских сабора. Последњи су, узгред речено, представљали најчистију непосредну форму доношења народног мишљења до врховног владара и очекивања људи (макар и без учешћа представника крепосног сталежа).

Савременој Русији народно представништво је неопходно попут ваздуха. Зато што ће оно дозволити да пристижу различита народна очекивања до шефа државе. У супротном случају, ми можемо дозволити да се пред њим образује слој од чиновништва, који ће, у том смислу и за своје корисне циљеве, скривати од владара реално стање ствари у држави. „Залог чврстог темеља савремене руске државности може се постројити на широком народном представништву међу зидинама Думе и на јакој државној власти у виду шефа државе као ауторитетног лидера нације, као задржавајућег регулатора. Парламент мора да доставља Врховној власти народна очекивања, док врховна власт мора чврстом руком сачувати друштвено-политичку стабилност државе“ – писало је „Звоно Русије“ у једном свом недавном материјалу посвећеном 100-годишњици Фебруарске револуције. Наравно, могуће је да је описани случај – идеално стање ствари. Идеал је, као што је познато, недостижна ствар. Ипак, ако постоји идеал, онда то значи да је у њему оваплоћен циљ, па зашто онда не покушати што је могуће ближе му се приближити? Мислим да су народно представништво и јака Врховна власт у потпуности способни да се суоче са тим у условима конзервативног друштвено-политичког устројства државе.

***

Поред тога, Победоносцев је, како је писао руски религиозни филозоф Николај Берђајев, био нихилиста у односу према човеку, није веровао у њега, сматрајући његову суштину не само безнадежном, него и опасном. Природу човека обер-прокуратор Светог Синода је разматрао као природну стихију, која се мора обуздати и укротити. „Из свог неверовања у човека, из свог нихилистичког односа према свету, Победоносцев је извукао крајње реакционарне закључке. Победоносцев је веровао у Бога, но ту своју веру није могао пренети на свој однос према човеку и свету“ – писао је Берђајев.

Проблем је само у томе што је у руском човеку увек била присутна социјална активност и предузимљивост. Победоносцев је сваку народну иницијативу сматрао зачетком револуције и бунта. Подаником или грађанином, према његовом мишљењу, у потпуности треба да управља држава, а сам човек има само једну обавезу – да се потчињава. И отказујући му сваку иницијативу, Победоносцев је практично приступио гушењу те саме предузимљивости. Као, Господар ће се сам у свему разабрати, њему је очигледније.

Русији је потпуно непозната градска општина… са локалним институцијама, са привилегијама аутономије и самоуправе, са навиком на самоуправу, која се превасходно развијала у средини градског или средњег сталежа“ – говорио је он Александру III, заснивајући непотребност система локалног земског народног самоуправљања.

И без обзира на сву идеолошку поларност, идеју Победоносцева у том плану су преузели бољшевици који су дошли на власт 1917. године. Они су такође веровали у вежбање као главни метод у организацији друштва. Презрив однос према човеку као таквом, Владимир Лењин и његови истомишљеници изражавали су тежњом да држе грађанина совјетске земље у „јежевим рукавицама“, контролишући и регламентујући сав његов живот, све до личних аспеката, отказујући човеку сваку иницијативу, разматрајући је као „зачетак бунта“ и „непотчињавања“. „Тамо, на врху је видније, тамо ће све урадити, седите и не дижите главу“ – главна је порука таквог друштвено-политичког устројства.

На жалост, управо сличан ултра-конзерватизам са очигледним хипертофираним степеном учешћа државе у друштвеном животу, довео је до тога да савремени руски народ није народ у пуном смислу него више личи на становништво – безиницијативну сиву масу, чији представници нису способни не само на социјално стваралаштво, наго често и не могу завести ред чак ни тамо где живе. „А зашто, нек о свему томе брине држава“ – типична је реакција таквог грађанина. Русији су, као ваздух, потребни активни грађани који се не плаше социјалне активности, иницијативе и предузимљивости, но, при томе свесно следе у општем усмерењу државне конзервативне идеје. А ако је тако, онда таква „хиперзаштита“ човека у оквирима идеологије ултра-конзервативизма за нас сада није само неприхватљива, него и опасна.

На тај начин савремена Русија, несумњиво, мора да се развија као конзервативна држава у плану идеологије и друштвено-политичког система, засниваног у том смислу и на радовима класика руске конзервативне мисли међу чије најбоље представнике спада и Константин Победоносцев. Са друге стране могуће је и потребно прилагодити је савременим реалијама. Овако или онако, Русија се мења, мења се и њен народ, а такође и структура нашег друштва. Невоља Победоносцева је у томе што је он сматрао да подржавати строј изграђен на основи његове идеологије, може само у замрзнутом стању. Но, друштво и држава су живи организми који се развијају, а то значи и мењају. И као и у сваком живом организму, прекид развоја представља први сигнал почетка гашења и даље смрти. А ако је тако, онда у процесу изградње Нове Русије, конзерватизам не сме бити синоним застоја, него мора ићи руку под руку са процесом даљег развоја земље и друштва.

 

Превод ФСК са руског: kolokolrussia.ru/duh-istorii/chto-nujno-russkim-chtob-postroit-novuu-imperiu

15 гласовa