Андреј Сорокин

Главни политички догађај за Дан победе 2015. није тенк „Армата“.

Главни политички догађај за Дан победе 2015. је 12.000.000  (дванаест милиона) становника Русије који су пошли на марш „Бесмртног пука“ од Калињинграда до покривене снегом Јакутије.

То је четири пута више него што је Црвена армија бројала 22.јуна 1941.године. И скоро пет пута више него што је учествовало у заузимању Берлина.

А сада се тим 12 милиона прикључује „Армата“. „Армати“  се придружио и друг Си са невероватним пакетом руско-кинеских споразума. Њима прилазе и стварају  јединствену слику и остале  чињенице претходних дана из различитих области живота Русије и околине.

И онда се њима придружује, и из њих  произилази,    разумно  схватање тог историјског одсечка на коме смо ми већ неколико година, али смо то потпуно схватили  тек  9.маја 2015.

***

12 милиона људи „Бесмртног пука“ са редовом Путином В.В. у првом реду – то је оно право.

То је народ Русије који се освестио и себе пронашао у јединственој историји и јединственој култури своје земље. И који је рекао: „Ово је  – моје!“

То је народ Русије који се дуго враћао  кући, копрцајући се из напрслине катастрофе и деградације, народ Русије који се закачио за Победу као за последњи комад челичног конопа свог идентитета, ухватио се за георгијевске траке и црвеноармејске звездице као за знак препознавања „свој – туђ“, који се охрабрио прошлогодишњим скандирањем „Крим-наш“, и опио Украјином која је и даље трајала и баба-рогама из шенгенске зоне.

Да, народ Русије је тај који је у „Бесмртном пуку“ препознао своје легендарне претке и схватио да је  та генерација – Генерација Победника за нас, данашње, већ учинила све што се могло, па и оно што је било немогуће. И што је дошло време да се изађе иза леђа совјетског војника. И да је сада она земља коју је спасио совјетски војник – земља оних који данас у њој живе.

Народ Русије је тај који је изјавио да је спреман да преузме на себе – не на Путина В.В. – већ на све милионе становника, одговорност за своју земљу.

То се дешава ретко. Прошли пут се таква солидарна и безусловна одговорност за земљу видела… па код нас се видела –пре седамдесетак, плус– минус нека година.

Да, на ту одговорност нас је једноставном чињеницом да  више нема никог са ким бисмо се упоређивали натерала та иста Генерација Победника.

Али данашњи народ Русије се од тог поређења није окренуо – и то је наша добра карактеристика. Ако ништа друго – карактерише наше намере.

Ако ништа друго, ништа није било узалуд ако смо ми постали бољи него што смо били пре 25 година. Сумњате? Да подсетим: да земљу спасава је 1991. отишло  мало њих.

***

И ових данашњих 12 милиона – то није поезија.

То је директна и стварна политичка реалност.

Тих 12 милиона оживљава збир званичних политичких догађаја, даје им ослонац и смисао.

То нису Путин и Си Ђипинг, који су обавили протоколарни сусрет – то  Наследници Победе са кинеским друговима цртају нову геополитичку карту света.

То није неколико председника бивших савезних република замислило некакву кооперацију – то   Наследници Победе поново сакупљају Евроазију у свој Савез, један за све, у коме ће сви бити код своје куће.

То нису реакционари из министарства културе што раде шта им воља – то   Наследници Победе чији је социолошки  показатељ  82%  захтевају од власти да „контролише садржину уметничких дела“  како би одговарала друштвеним захтевима и   одговорности  уопште.

Нису се ни скупе гвоздене скаламерије котрљале Црвеним тргом – то су се Наследници Победе  преселили са Т-34 на „Армату“ како би потпомогли мирољубивост и показали спремност за прихватање  сваког „западног партнера“  као договорне стране.

Али то значи, осећате ли разлику, потпуно другачију убедљивост.

Још уз наших 12 милиона у заграде поставите 40 хиљада из Берлина. Додајте и 200 хиљада (!) у Риги – а то је већ,само мало причекајте, више од 10 процената читаве Латвије, рачунајући ту и инвалиде и новорођенчад.  Додајте и непребројиву количину у Израелу…

И хајде да сада одредимо какав   то ауторитет Русија има у свету   и да ли нас заиста окружују баш опасни непријатељи.

…Аха, ево и прве ласте у новој руској стварности: само дан после марша „Бесмртног пука“ друг Путин је, искрено забринут, пренео фрау Меркел научни закључак друга  Мединског о јако добро познатом „пакту Молотов – Рибентроп“  како је, као, тај пакт био користан како би се обезбедила безбедност СССР-а. А Русија само то и намерава – своју безбедност да осигура, и нема друге намере, под условом да  наши врли савезници не предвиде неке обавезе и дух узајамно сличног пријатељства. Што у ствари и јесте политика Руске државе.

Мора да остане сећање на светску лажљиву  и издајничку збрку око тог пакта о ненападању из 1939.године, његову свету – не бојим се те речи – мисију   „кроћења руског медведа“. Мора да остане сећање – како бисмо боље разумели какав је то камен-темељац избачен испод ногу светске политике   која је образложила непостојање Русије као самосталне јединице.

А све се десило као сваког дана. Уз остало.

А ми то сада ето-тако схватамо – у ствари баш како је. А ви, драги „партнери“ уосталом,  на исти начин.

Негирање не прихватамо.

Ово је чињеница коју је обезбедио – па сами сте видело ко.

Народ Русије.

***

А у ствари – све тек почиње. Још ни један посао није завршен – победа још није  сигурна.

Једноставно – 9.маја 2015. Русија је опет постала Русија – другачија од свих.

Ми, који смо заиста схватили себе као Наследнике Победе, сада можемо све.

То «можемо», наравно, има много  ограничења – и наше могућности, и могућности наших «међународних партнера».

Али наше најважније ограничење – то су наше моралне представе о томе шта се не сме! И тој уметности нас је научио наш војник – победник који је ушао у историју не као извршилац казни и не као «учитељ демократије», већ  са спасеном берлинском девојчицом на рукама.

А тога «шта се не сме» је у изнанадним околностима  још више. И то не само код власти – то је очигледно – већ у цивилном друштву које је стварно.

После 9.маја 2015. за нас је, драги читаоци, престало да важи  право  да се узбуђујемо  због «сплетки» уједињених «опозиционих мањина». Већ  сте видели да «пета колона», грађански приказана, није ништа друго до статистичка  и културолошка грешка, те према њој и треба да се тако понашамо. Време је да се престане са извртањем смисла гакањем.  Ако опонент и говори нешто паметно – треба да се саслуша и да се речено прими на знање, а ако не – не треба обраћати пажњу. И мора да се научи да се разликује  једно од другог, да се формулишу   садржајне и конструктивне идеје – то се, за почетак, постиже знањем, а не објављивањем патриотских парола.

9.маја 2015. Русија је опет постала Русија – и под охрабрујућим погледом бесмртних предака натерала себе да се самоусавршава и даље.

——————————

Превод са сајта: www.odnako.org/blogs/chto-nam-teper-mozhno-k-prikladnim-politicheskim-urokam-dnya-pobedi/

Прочитај без интернета:
5 гласовa