Владимир Потиха, директор Центра за истраживања у области наталитета

27.јуна се навршило 80 година откако су Централни извршни комитет и Савет народних комесара СССР 1936.године донели резолуцију „Забрана абортуса, повећање материјалне помоћи породиљама, одређивање државне помоћи породицама са више деце, ширење мрежа породилишта, дечјих јаслица и вртића,  пооштравање казни за неплаћање алиментације и неке измене у законодавству о разводима“.

         Та   резолуција  и резултати њене примене су, све до њеног укидања 23.11 1955.године,  препуни негативних прича, које савремене присталице легалних прекида трудноће преносе без имало размишљања, проглашавајући их за беспоговорне аргументе против њихове забране. Као резултат руководиоци акушерско-гинеколошких служби, политичари који себе позиционирају као православне патриоте, па чак и поједини представници епископата, сматрају да је искуство из Стаљиновог периода, по њима, потпуно негативно и да је сасвим очигледно показало како се „забранама ништа не може решити“.  Да после забране прекида трудноће њих није ништа мање, а они се врше илегално што само води повећању смртности и губитку здравља десетина хиљада жена.

Успеси Стаљинове политике

         У суштини, та Резолуција представља прилично квалитетан пример повезивања политике и забрана, а истовремено и подстицања наталитета, ради очувања људског потенцијала који је неопходан за обезбеђење државне сигурности  и постепени  социјално-економски развој друштва.

         Нису се тек тако непријатељи Русије док је она била део  СССР-а обрушили на Резолуцију 1936.г. злобном критиком, како је то учинио Троцки у књизи „Издана револуција: шта је СССР и куда он води“[i].

А планови нацистичке Немачке о меком геноциду становништва окупираних територија наше земље су претпостављали управо супротно – легализацију абортуса, пропаганду нерађања, контрацепцију, стерилизацију, прекид подршке породицама са више деце и сл.[ii]

         За деловање Резолуције о којој говоримо повезан је и феномен „Демографска ренесанса у периоду Стаљина“ који се односи на крај треће деценије 20.века, као и на послератни период. Темпо пораста броја становника у време Стаљина износио је 21,2%, што је више од показатеља у Руској Империји почетка 20.века, када је износио 9,3%[iii]. И то  без обзира на чудовишне губитке људства у Великом отаџбинском рату, расуло, трку у наоружању, глад и сл. То доказује успешност државног управљања демографским процесима.

Репресије због прекида трудноће

         Што се тиче кривичног гоњења због абортуса, Стаљинов неокласицизам је приказао повратак класичном римском праву по коме нису кажњаване само жене које су абортирале, већ и особе које су припремале супстанце помоћу којих се абортирало. Такав прилаз је својствен свим демографски и историјски успешним људским заједницама не само у вези са абортирањем, већ и са зачињањем, ванбрачним полним животом и сексуалним настраностима[iv]. Јер масовно одрицање од рађања друштву доноси ништа мање последица које прете уништењем и тежим од  неплаћања пореза или службе у армији. Сваки патриота и поштен државни радник, једноставно – здрав човек – то мора да разуме.

         Феминисткиње праве сличне жестоке изјаве о величини репресија које је, као, изазвала Резолуција из 1936: „У време Стаљина у тренутку када су абортуси забрањени стрељано је 500.000 жена и гинеколога. Нећу да се вратим у то време“[v].

А „ужасне“ репресије су се састојале у следећем:

„2. За вршење абортуса изван болнице или у болници, али кршењем услова Резолуције, лекара који је вршио абортус казнити  са 1 до 2 године затвора, а за вршење абортуса у антисанитарним околностима или од стране лица која немају стручно медицинско образовање, одредити казну од најмање 3 године затвора.

  1. За принуђивање жене да јој се изврши абортус одредити казну затвора  до 2 године.
  2. Трудним женама које абортирају кршећи  Резолуцију одредити казну, јавно порицање, а у случају поновног кршења закона о забрани абортирања  –  казну до 300 рубаља“[vi].
Статус детета пре рођења

Основне замерке политици Стаљина, вођене у области абортирања, од стране хришћанства, традиционалног морала и савремених научних података о ембрионалном развоју и развоју  фетуса – то је лишење пренаталног детета статуса човека, чији живот треба да буде заштићен законом на бази једноставне чињенице да оно припада људском роду. Образложење забране искључиво бригом о здрављу жене и потребом земље за људским потенцијалом објашњава дозволу абортирања када постоје медицински разлози.

         Али у вези с тим је чудно да се од Стаљиновог руководства захтева да буде „већи папа и од самог папе“. У наведеном случају залагање је за позицију која не одговара консензусу, а која је настала у широкој научној, медицинској и правној јавности у царској Русији, а да се не говори о западним прогресивцима.

         Ако је Ф.Енгелс 1880.године писао: „… то је добро познато правницима који су се пажљиво трудили да пронађу рационалну границу која, када се пређе, убијање детета у утроби мајке треба да сматра убиством“[vii].

         1913.године су учесници 12. Сверуског Пироговског конгреса лекара дошли до следећег консензуса: „1. Вештачки прекид трудноће је за мајку зло као и било која друга операција. 2. Ембрион не може да се призна за човека: најважнији органи – мозак и плућа не функционишу, тако да избацивање плода не представља убиство. 3. Морална оцена представља предмет несугласица, али нема сумње да жена под утицајем мотива на које не може да утиче, те која прибегава абортусу, не може да се сматра за неморалну“[viii].

         И захтевали су у резолуцији конгреса да се од стране царске владе абортус у потпуности легализује.

         А такви мислиоци, као на пр. дарвиниста Ернст Хекел, су ишли још даље тако што су изјављивали да слух и свест  не постоје ни код новорођенчета. На бази тога они су се залагали за уништење „ненормалне новорођенчади“, тврдећи да и то „са разумних позиција не може да се оцењује као убиство“[ix].

Мит о повећаној смртности жена код криминалних абортуса

         Један од основних савремених аргумената против заштите права детета на живот је, према њима, ужасавајућа по сразмерама смртност мајки због криминалних абортуса у време када су они били забрањени, у периоду 1936. – 1955.г.

         Рекло би се да  етичка неоправданост тог аргумента мора да буде очигледна уколико се абортус призна за убиство детета, како је то радио не само Патријарх Кирил, већ и председник Савета Федерације В.И.Матвијенко, министар здравства В.И.Скворцова, опуномоћеник за права детета П.А.Астахов. Ако се прати логика према којој је друштво дужно да створи максимално комфорне и безбедне услове женама које убијају сопствену децу пре него што их роде, у том случају треба да се легализује и убиство људи после рођења, због на пр. силовања и других злочина, при извршењу којих злочинци могу да се убију, изгубе здравље или буду затворени.

         Стварно, да ли је Стаљинова забрана однела животе стотина хиљада жена? Једино научно истраживање које је доступно на интернету, а које се односи  на ту тему  је рад В.И.Сакевич  „Шта се дешавало после забране аботирања 1936.г[x].“ Аутор тог текста се отворено бори за право жене на доступан абортус. Али чак и код таквог, пристрасног прилаза, према подацима који су дати у том раду, у време забране абортирања смртност мајки од свих абортуса, криминалних и изведених у болници, износила је око 2000 жена годишње. Сакевич доказује да се ради само о градском становништву, јер „у селу таква статистика није вођена“. Али чак и када би се цифра од 2000 помножила са два (тада  је било више сеоског становништва него градског, али је тамо сачувана и нормативност породице са више деце, за разлику од града), добиће се бројка од 4.000. Та цифра је 5 пута мања од годишње смртности само од рака дојке у савременој Русији који, према подацима многих истраживања, може да се сматра за један од набојаних последица абортуса[xi].

         Уосталом, подаци о смртности мајки које наводи Сакевич дају врло сумњиве закључке које она наводи о броју абортуса у Русији, у периоду 1937. – 1940.  Аутор приказује пораст броја абортуса од 355 хиљада у 1937.години на 500 хиљада у 1940., позивајући се на испитивања  „Абортуси и контрацепција у Русији и земљама бившег СССР: прошлост и садашњост“, која су објављена на француском језику[xii].  Ако се прихвате без посебних доказа и подаци о броју абортуса и о смртности мајки због њих, произилази да су криминални абортуси прилично безопасни.

         Али чак и да је у време Стаљина умирало јако много жена, то није аргумент против забране абортуса у наше време. Када се ради о смртности од абортуса у 30 – 50.г.  и о њеном, ко бајаги, снижењу, између осталог, и међу лекарима, заборавља се на општи прогрес здравства. А он је био значајан. То је увођење антибиотика, трансфузије, хитне помоћи, реанимације и сл. у свакодневну медицинску праксу.

         На ту тему је доступна статистика из САД. У току дискусије из 1983.године у Сенату САД исправке Хеча-Иглтона Биро за демографску статистику је дао ретроспективне податке о женској смртности од абортуса. „У извештају је показано  да је до увођења пеницилина сваке године од легалних и илегалних абортуса заједно  умирало преко 1000 жена. До наглог смањења смртности од абортуса је дошло ’50. и ’60.година у време када  абортуси још нису били озакоњени. Пре него што је абортус први пут озакоњен у једној од држава 1966.године укупан број умрлих са смањио на 120 годишње. До 1973. када је Врховни суд САД легализовао абортусе у свих 50 држава тај број се спустио на 3 на територији читаве земље. После легализације  снижавање смртности  се полако наставило, али са том разликом што више жена умире од легалних него од криминалних абортуса“[xiii].

         У земљама какве су Ирска, Малта, Пољска, Чиле, где су абортуси забрањени или су јако ограничани, у наше време, не запажа се да се смртност од абортуса мења. То потврђују и подаци фонда УН о насељености, при чему не само у земљама са високим стандардом. Ради пропаганде средстава за хормонску контрацепцију за земље ЗНД и Трећег света та организација оперише следећим цифрама: „годишње се врши 52 милиона абортуса, међу њима недозвољени и опаснији по мајку, у читавом свету смртност је 47 хиљада жена“[xiv].

         Из ових цифри се види да се у савременим условима не може ни помислити да се смртност код жена због абортуса повећава, чак и тамо где су абортуси потпуно забрањени. Из напред реченог може да се закључи да је савременој Русији једноставно неопходно форсирање доношења закона сличних Резолуцији из 1936.године  који би били допуњени  законима  о  заштити живота деце до рођења.

[i] См. Троцкий Л.Д. Преданная революция: Что такое СССР и куда он идет?www.souz.info/library/trotsky/trotl001.htm#st07

[ii] План «Ост» Замечания и предложения по генеральному плану «Ост» рейхсфюрера войск СС Э. Ветцеля от 27 апреля 1942 г. // Дашичев В. И. Банкротство стратегии германского фашизма. Исторические очерки, документы и материалы, – М., 1973, т. 2, с. 38 //www.dropbox.com/s/10zxinscfbsbkxa/dashichev_0..

[iii] Государственная политика вывода России из демографического кризиса / Монография. В. И. Якунин, С.С. Сулакшин, В.Э. Багдасарян и др. – М., 2007. -С. 252

[iv] Уголовная ответственность за мужеложство была введена в советском уголовном праве в 1934 г.

[v] Телепередача «Право голоса» (на «Третьем канале») от 8 апреля 2011 года, тема передачи: «Аборт: запретить нельзя оставить». www.youtube.com/watch?v=Dm4rR-iAO2k

[vi] Кодекс законов о браке, семье и опеке. – М., 1947. – С. 38-41.

[vii] Маркс К., Энгельс Ф. Соч. 2-е изд. Т. 20. – М., 1961, – С. 21

[viii] Стенограмма XII Пироговского съезда // Русский врач, 1913, № 28. -С . 1010-1011

[ix] Haeckel, Ernst. The wonders of life. New York: Harper, 1904. p. 21

[x]Сакевич В.И. Что было после запрета аборта в 1936 году. Demoscope Weekly. Институт демографии Национального исследовательского университета «Высшая школа экономики»//www.demoscope.ru/weekly/2005/0221/reprod01.php

[xi] См., например, Противораковое общество России www.pror.ru/node/1627

Список зарубежных публикаций Life-Threatening Risks of Abortionwww.theunchoice.com/pdf/FactSheets/PhysicalRis..

[xii] Avdeev A., Blum A., Troitskaya I. L’avortement et la contraception en Russie et dans l’ex-URSS: histoire et présent // Dossiers et Recherches. № 41. Paris, INED: 1993: 69-72.

[xiii] Уиллке Дж., Уиллке Б. Мы можем любить их обоих. Аборт: вопросы и ответы. – М., 2003. С. 159 // www.dar-rogdeniya.ru/2012/06/30/biblioteka/uil..

[xiv] More than one quarter of pregnancies worldwide, about 52 million annually, end in abortion. Many of these procedures are clandestine, performed under unsafe conditions. About 13 per cent of maternal deaths are attributed to unsafe abortions, coupled with lack of skilled follow-up. Some 47,000 women each year die as a result.  тј. Више од четвртине трудноћа у свету, од 52 милиона годишње, се завршава абортусом. Та процедура је често илегална, у условима који су неприкладни. Око 13% смрти мајки је последица опасних абортирања  заједно са недостатком квалификоване помоћи после саме процедуре. Резултат је да је годишња смртност жена због  абортуса 47000.

UNFPA. Reducing Risks by Offering Contraceptive Serviceswww.unfpa.org/public/home/mothers/pid/4382

ruskline.ru/special_opinion/2016/iyun/staliniz..

Превод ФСК са: m.vk.com/wall-97468168_125

10 гласовa