Која је цена освајања Победе, шта је крио њен почетак?

Да ли је Стаљин стварно био све до самог краја сигуран да Хитлер неће прекршити пакт о ненападању, те се зато „мирно није спремао за рат“? Или је припремана замена војних планова? Познати историчар, литерата, пуковник КГБ у пензији Арсен Мартиросјан, један од највећих истраживача Стаљинове епохе, у интервјуу је испричао како он види догађаје од 22.јуна 1941.године, а о којима је детаљно писао у својој последњој књизи „Тајна 22.јуна. Резултати историјског истраживања.“ Он је такође направио упоређење са данашњим даном и са жалошћу констатовао: догађаји из последње године – на пр. отварање „Јељциновог сентра“, меморијална плоча Манерхејму – лако могу да се тумаче као издаја сопственог народа од стране власти.

 

-22.јуни је датум почетка Великог отаџбинског рата. Али у вези са тим датумом постоји много измишљотина. Најраширенија је да Стаљин није био спреман за рат?

Спремност Стаљина: он је почео припрему за будући рат од 1925.године. Зато што су у октобру 1925.године потписани добро познати Локарнијски споразуми, претече Минхенског уговора, који су у суштини били исти – гаранције за западне границе Немачке и никакве гаранције за источне. А то је значило: слободно нападни СССР, слободно иди на исток. Чим је Стаљин сазнао за Локарно, он је рекао: „Локарно је пустио духа рата на слободу“. Од тог тренутка је његова стара идеја да социјализам треба да се гради у посебно освојеној земљи добила конкретне обрисе. Затим је дошло до разраде планова индустријализације и јачања економије. До краја треће деценије 20.века постало је очигледно да је и Запад већ почео да се спрема за рат. Тако је Француска од 1926.године почела да гради линију Мажино, што је такође представљало својеврсни сигнал, Енглеска је забранила продају опреме и машина Совјетском Савезу, што се називало „златна блокада“, односно продаја је вршена или за злато, или за жито. А код нас није било ни злата, ни жита.

-Није било злата?

Одакле да буде? Оно је покрадено у току Грађанског рата и револуције, при чему се баш много крало. Стаљин је нешто успео да врати за потребе индустријализације и тада су кренули непосредно и индустријализација, и колективизација, и културна револуција. А да се нису догодила та три стуба совјетског социјализма, не би било ни наше Велике Победе 1945.године.  У току прве петољетке створена је база војне индустрије Совјетског Савеза, и отворено је првих 900 предузећа – фабрике трактора, тенкова, и цео низ других производњи. Темпо којим се градило, темпо економског развоја је био врло брз, јер је у време прве петољетке сваких 29 сати отварана нова фабрика, у другој петољетки – сваки 10 сати (што је било три пута брже), а у трећој, која није завршена због почетка рата – ново предузеће је отварано сваких 7 сати (у односу на прву петољетку: темпо је био  бржи 4,5 пута). До почетка рата смо имали већ потпуно развијену врло солидну војну индустрију, која је била у стању да оружаним снагама обезбеди за то време потпуно савремено оружје.

-Зар смо ми то стварно имали?

Имали смо добре тенкове – познати Т-34, КВ и тако даље. Да, био је и приличан број претходних генерација тенкова, стари БТ-7, БТ-5. Све то смо имали. Било је и старих ловаца, и надалеко познатих: «Ишачка» И-16 и «Чајка» И-153. Али имали смо и најновијих Јак-1, ЛаГГ-1, МиГ-1 и МиГ-3. Рећи ћу и више: ми смо још 1938.године, пред рат, имали  разрађен  ловац  Поликарпова – И-180 који је по свим показатељима, све у свему, ловац краја Другог светског рата – то је тек доцније констатовано.  А на основу њега  је до 1941.године разрађен ловац И-185 – он је по својим показатељима превазилазио све постојеће. Подвлачим – све – из читавог света. И представљао је ловца – врх Другог светског рата. На жалост, зато што је за време првог пробног лета погинуо Чкалов, тај ловац је стављен на страну. Али су сви конструктори авиона, без и једног изузетка, направили своје ловце које сам ја већ побројао. Јак-1, ЛаГГ-1, МиГ-1,МиГ-3, сви су они конструисани захваљујући И-180 и И-185. Поседовали смо добро оружје, поседовали смо га у довољном броју, постојале су и десетине милиона пројектила, у милијардама резерва различитих метака, огромна количина горива и материјала за подмазивање, хране за коње, огроман број тенкова, огроман број авиона.

– Односно, то значи да је била потпуна глупост  тврдња да нисмо били спремни? За рат смо се спремали дуго?

Армија је била прилично снабдевена (нећу да кажем – супер, јер би то било непоштено и необјективно), и могла је да одговори баш добро, да гази. У појединим случајевима је и дала такав одговор.

-Па зашто је, онда, дошло до такве трагедије? Ако није зато што Стаљин није био спреман или зато што је он нешто бранио – није зато?

На жалост, наши генерали, поготово они „с врха“ како се то каже, конкретно – ради се о Тимошенку као народном комесару за одбрану  и Жукову као начелнику генералштаба – они су одабрали катастрофално опасну стратегију ступања  оружаних снага у неизбежан рат. Основним планом, са којим је руководство земље већ било упознато, били су предвиђени и активна одбрана и активна дејства за спутавање противничких снага, како би се прихватио и одбио први ударац хитлеровске војне машине.

-Зашто није могла да се објави отворена мобилизација?

Мобилизација основних јединица је требало да се обави прикривена, нисмо могли да објавимо отворену мобилизацију јер би то значило рат и концентрацију основних снага у одређеним правцима. Тек  када би се створили погодни услови планиран је прелазак у одлучан контранапад, уз прелажење на територију противника, где би он  био уништен. Нормална, апсолутно природна логика за било који нормалан генералштаб.  Упркос тој логици, посебно када је начелник генералштаба постао Жуков, све је почело да се мења, и резултат је  био да су они  метод  контранапада изабрали за главни. Оно што је требало да буде последица постало је главни метод. Као резултат – војска је почела да се припрема за хитан контра-чеони удар као одговор да постоји напад.  Формално, рекло би се да ту нема ничег лошег – идеш и успутно лупиш у чело. Али – шта је било иза тога? Како би се војска припремила за ту шему требало је да се основне снаге сконцентришу у једном одређеном правцу. А оне су концентрисане у југозападном правцу, односно на зборишту Кијевске области. Без обзира на сконцентрисање основних снага – последица учињеног је била следећа: основни део линије границе се нашао покривен ланцем дивизија – јако уским, танким, тако рећи „текућим“, како су сами генерали доцније писали.

-И шта је било?

На сваку дивизију је долазило од 40 до 60 км одбрамбене линије. А по уставу је максимум био 8 до 10 км. Дивизија је основна јединица која је требало да чува границу и да је брани, а неке дивизије нису биле ни у пуном саставу  (према уставу из априла 1941.године свака наша дивизија је требало да има 14 хиљада 483 човека, а највећи број дивизија почетком рата  је имао између 8 и 10 хиљада, тј. није била попуњена по нормативима. Резултат је био да је то било премало, већ су им одредили 40 до 60 км, у зависности од области, тако да је на метар одбране уместо по закону око 2 борца био 0,1 борац, 0,16 бораца, и т.д. Извините, али такву одбрану ће не мало дете, већ и обичан комарац пробити. Шта да уради 0,1 борац ако ка њему гази скоро 5 јаких здравих људи? Баш ништа.

-Немци су на неким деловима бројно били много јачи?

На једног нашег пешадинца од крви и меса у тренутку напада је предност била од 300 до 64 хиљаде пута у низу случајева. Да ли можете да представите да нормалан човек може да издржи такву разлику у бројности. Код граничара предност непријатеља је износила 64 хиљаде. Ко би то могао да издржи? А они су се, хвала Богу, још и држали како су могли – ни једна погранична постаја се није повукла без наређења – држали су се, гинули, или су се повлачили тек када добију наредбу. Још какву су штету наносили Немци, ми смо одмах схватили да смо кренули како није требало.  Али, у сваком случају – како обичан човек може да издржи такву снагу? Схватате ли шта се десило – формално – Немци бројчано нису били много јачи, али се  испоставило  да  ће једну нашу дивизију да „бије“ као 10 или 20 или 40 дивизија противника. А на бојном пољу у суштини није било тако.

-То је био немар генерала?

То је већ било свесно, зато што су они  изменили стратегију. То је намера и последице свесних поступака промене стратегије. Даље. Па они су одлично знали да на бајонете немачке армије иде тенковски механизована војска. Они нису то само знали, они су ту ствар врло детаљно проанализирали – ако се погледа извештај Жукова са децембарског саветовања највише команде из 1940.године –  било је лепо написано  да је он све одлично знао, мада, наравно, није сам писао. Написао је његов помоћник, пуковник Баграмјан. Али – све једно: читао је – значи – знао је. Исто је било и са Тимошенком, и он је показао – да, знам. Поставља се питање – ког сте ђавола, када сте све знали, противтенковску одбрану правили са три – четири цеви на километар фронта? Шта ће са њима бити ако се против њих котрља 30 тенкова, постављено за напад? И сваки од њих пуца! Не више од два плотуна, и ето ти три цеви затрпане земљом.

-И тако  у свему?

Авијација, која је била предвиђена за предњу базу, нашла се у зони директног  домета непријатељске артиљерије. Авиони нису пуњени горивом, нису били наоружани како треба. Ко је наредио? Све досада се не знају конкретни разлози, због чега су убијени генерали војно-ваздушних снага. Сви сматрају да су они невине жртве, божја јагњад, али извините – ни Смушкевич, ни Ричагов не личе на такве. Зато што је наређење о уклањању оружја са авиона за предњу базу дошло од команде војно-ваздушних снага РК Црвене армије, а то су управо Смушкевич и Ричагов. Са тешке артиљерије су поскидани нишани – сва оптика је била  скинута, посебно са хаубица. Извините – чему је требало да служе такви топови. И малом детету је јасно да ако на топу нема нишана – такав топ није ни за шта. Тим пре ако се ради о хаубици – он пали стрмом ватром  – како да  пуцаш без нишана? А само се уз помоћ тешке артиљерије могу пресећи први редови противничких одреда који напада од његових главних снага. Почнеш да бијеш како треба, одсечеш основне снаге а они који су се пробили – њих је лакше  пробушити. Онемогућени су да раде, и што је још горе, на много места су довукли артиљерију са скинутим нишанима директно на границу – као – да се види. И првог дана – трас-трас – све су их или избушили или похватали. Завршило се тиме да смо ми у два-три месеца изгубили  практично сву тешку артиљерију. Морали смо поново да је произведемо.

-О чему се радило – о завери генерала?

Врло је могуће, мене није срамота да пишем да је то био покушај да се свесно направи војни пораз, да се на основу тог пораза изврши државни преврат, уз смену Стаљина. Ја сматрам да је то фактички други ешалон завере Тухачевског – овај је пропао, стрељали су, а други је, на жалост, остао. Нису се сви могли пребројати, зато што је у војном послу једини критеријум истине –  рат. Најкрвавији критеријум истине. Док није било рата генерали су изгледали баш добро, бодро су рапортирали – све је прекрасно, све је одлично, а чим је дошло до рата – ето – све се видело… Можете да верујете, и не морате, али командант Кијевске војне области који је одмах постао „Југозападни фронт“, до поднева 22.јуна није дозвољавао да се јединице доведу у борбену готовост. У 4 сата ујутро по московском времену Немци су почели основна борбена дејства, а он све до поднева није дозвољавао да војска буде спремна за борбу.

Наставља се

Превод ФСК https://pandoraopen.ru/2017-05-22/tajna-22-iyunya-vtoroj-eshelon-zogovora-tuxachevskogo/

 

11 гласовa