Тимофеј Сергејцев

Украјинци искрено верују  да „у Европи“ или „са Европом“ њих чека ако не рај, а оно свакако много обезбеђенији, слободнији и стабилнији живот него у реалној независности и ослањању на сопствене ноге или, још горе, у сфери утицаја Русије. Свој „пут у Европу“ Украјина замишља да ће прећи  уз активну помоћ  и отворено вођење САД-а. Украјинци слепо верују у „евроремонт“ њихове земље, плаше се да ће закаснити за последњи брод према Европи, не размишљајући да они не спадају у аутсајдере, већ супротно – у лидере стварног процеса у Европи.

Данас су они више Европљани од становника старих развијених земаља Западне Европе који тек треба да стигну Украјину на путу праве нове европеизације. Јер у стварности нема никаквог истинског европског пројекта/процеса, осим организоване и непрекидне десуверенизације и деградације европских држава и њиховог претварања у другоразредну-трећеразредну  слику САД-а (како би се њима могло што лакше  управљати и командовати).

Преврат и грађански рат у Украјини, враћање Крима, ступање Русије у борбу за очување Сирије, довели су до насилног изласка САД из сенке и исказивања лидерске улоге  који Сједињене Америчке Државе сада играју у Европи. Истовремено се испољила и политичка самосталност или, пре, потпуна несамосталност  саме Европе.

Последње – важан  закључак  за целу нашу спољну политику у последњих 30 година, почев од перестројке и наде у „заједничку европску кућу“. Пуштајући Пољску у загрљај „Солидарности“ и Леха Валенсе 1990, пуштајући Источну Немачку у загрљај Западне Немачке 1990, пуштајући обе земље у загрљај САД-а, одричући се својих „50 процената акција“ у управљању послератном Европом, ми смо се надали и очекивали као  политичку ренесансу Европе потенцијал независности европских земаља које смо ми ослободили (управо од наше контроле). Управо од тог хипотетичког европског политичког субјекта ми смо очекивали извршење обећања о неширењу НАТО-а на Исток као могућу европску  неутралност која одговара најдубљим интересима.

Данас је јасно да се наш улог на Европу испоставио необезбеђен историјском реалношћу. Пошто смо од себе ослободили нашу личну половину Европе ми смо једноставно власт на њој уступили САД-у, који је оберучке искористио све  могућности које су му дозвољене.

Европска унија (1992) представља не федерацију и не конфедерацију држава-чланица, која изражава њихову колективну вољу, већ наддржавну бирократију која повезује и потчињава подређене државе. Европска комисија („влада“ ЕУ)  реално се не потчињава никаквим демократским процедурама од стране „грађана“. Европска унија нема своју армију и не сноси никакву политичку одговорност. Она представља директан наставак институција послератне над-власти над Европом, кривих за покретање светских ратова, само сада већ без нашег – руског учествовања. Наравно, било би за Русију чудно да је тежила да се уплете у такву унију ма каква улога да јој се понуди.

Укључење у ЕУ источноевропског пула земаља у 21.веку најзад је поставило под  америчку контролу  старе земље Европе,  које су тако онемогућене не само маневрисања између два светска центра моћи, већ су лишене и преосталих извора суверености земље преко солидарности европске „сржи“ – економски најразвијенијих земља. Данас се од тих земаља отворено захтева да прекину са свим историјским традицијама своје државности, са својом комплетном културом у свим њеним испољавањима која реално организује социјални живот и утиче на њега. Чак није јасно ни да ли право на постојање има макар својеврсни музеј  мртве европске културе. Највероватније – не, ма колико би европска култура и историја биле представљене бар делимично праведно и тачно.

Социјално тело европских народа треба да буде допуњено досељеницима из туђих култура и социјума, који су се при том нашли у повређеном, конфликтном односу према исконским Европљанима. То је очигледан аналог  са  црним робовима које америчко друштво ни дан-данас није успело да провари. Значи, истим вирусом треба да се ослаби и организам европског социума. Европска политичка култура (култура суверенитета) треба да се замени (и успешно се замењује) стандардном идеологијом различитих национализама, при том нови немачки или француски национализам се ничим принципијелно не разликује од исто толико вештачког и неспособног за политичку независност украјинског национализма.

И – најважније, Европа – пре свега развијена Западна Европа – треба да буде лишена свог главног економског наслеђа, индустријског капитала. Без њега је немогућа чак и хипотетичка реиндустријализација САД-а, а без те земље  – излазак САД-а из дужничке јаме и ослобађање од индустријске потчињености Кини.

Европске земље данас представљају елитну робу на тржишту САД-а, кинеска роба – масовну. До пада животног стандарда код становништва САД-а треба да дође при много јачем паду квалитета живота управо у развијеном делу старе Европе, зато никаква друга упоређења ни са ким неће смирити по суштини расистичко становништво САД-а. САД увлаче Европу у зону слободне трговине и економског партнерства са собом тачно са истим последицама по Европу, са којим у исти механизам слободне трговине и партнерства Европа увлачи Украјину (а већ је увукла Молдавију).

Лако је да се види да модел идентичности који увлачи становништво Украјине у процес организоване деградације, конкретно: „Хоћу да будем Украјинац (не Рус) како бих у ствари био Европљанин, у  ствари како бих био другоразредни – трећеразредни Американац – важи и за Немце, Французе, Швеђане и остале.

Украјинци данас представљају безусловне вође тог истинског процеса нове европеизације, мада су пре њих исти такви лидери били прибалтијци, а пре њих  – Пољаци. Што је примитивнији, више вештачки, и формалан стартни национализам те формуле идентитета, што је апстрактнији и више утопистички европеизам  њене друге карике  – то је необавезнији, расејанији и згоднији за манипулисање обећани амерички финиш.

Нова Европа коју стварају САД на месту старе, историјске и културне, биће баш онаква каква је данас на плану социјалне технологије управљања Украјина. Украјина је образац и експериментални прототип, и уопште није аутсајдер процеса.

Сасвим је друга ствар што нама, Русима, како је говорио  велики спортски коментатор Озеров, „такав хокеј уопште не треба“.

Ми ћемо историјски да останемо европска земља: највећа по територији и броју становника, најпомеренија по кретању ка историјској будућности где се научна знања користе не само за стварање средстава за производњу већ и за спровођење власти.

За разлику од САД-а, то социјално знање ми смо градили као јавно, а не тајно. Нисмо успели да се задржимо у тој сложеној будућности, али искуство таквог живота имамо. При том ми поседујемо примарне директиве смерница европејства које хришћанска вера није извитоперила. Наша политичка култура  је суверена.

Треба да се узме у обзир да су САД у самом почетку настале као пројекат дубоко антиевропски, као друштво сектаната и дисидената, као алтернатива европским сталешким социјалним традицијама. Пошто су се вратили у Стари свет на врхунцу свог политичког успеха у току Другог светског рата, пошто су добили контролу над разрушеном и кривом за светску кланицу и зверства Европом а да се скоро уопште нису борили (по европским мерилима), САД нису могле одмах и у потпуности да ликвидирају европску цивилизацију само због нас. И мада смо се ми после разбијања СССР-а као политичког пројекта који је требало да јача комунизам, померили, ослободивши Источну Европу за утицај САД-а, у својој културној основи Руска империја је постала последња заиста европска земља.

Чињеница да се рушење основа европске цивилизације врши под паролама „европеизма“ нормална је за идеолошку технику која се користи у процесу организоване деградације. У томе се осећа чак и извесно задовољство дијалектике  марксиста који воле да буду носталгични. Али не треба наседати на провокације украјинског европског лидерства. Као плата за искушење доћи ће мучни, спор, болан процес умирања, неизбежан када постоји добровољно одбијање сопствене суштине.

———————————

Превод са: news-front.info/2016/02/02/ukrainskij-proekt-model-organizovannoj-degradacii-dlya-vsej-evropy-timofej-sergejcev/

Прочитај без интернета:
6 гласовa