Петар Акопов

Доналд Трамп наставља да формира своју администрацију. И у САД, и у Русији све су јачи гласови оних који сматрају да Трампу неће бити дозвољенo да нађе заједнички језик са Путином – у Сједињеним Државама о томе говоре неоконзервативци и присталице притиска на Русију, а код нас они који сматрају да што је горе – то је боље. При том сам Трамп и даље инсистира да он може да живи у миру са Путином.
Када је новоизабрани председник био у посети редакцији Њујорк тајмса потврдио је да ће он свакако сређивати односе са Русијом и да ће се залагати против спољних интервенција. Сенатори Макејн и Грем су ових дана обећали да неће дозволити Трампу да промени спољну политику САД, конкретно да неће дозволити да он одустане од притиска на Русију и њеног свладавања. Трамп је у свом одговору био довољно јасан:

„Проблем Сирије мора да се реши, иначе ће то бити бесконачни рат. Ја о Сирији не мислим као сви остали и не тако као већина. Слушао сам како је говорио Линдзи Грем, који је говорио о нападу на Сирију, али тај напад значи исто што и напад на Русију, напад на Иран! Напад! А шта ћемо ми добити? Шта ћемо добити? Имам врло јасне, врло тачне, врло разумљиве идеје у вези са Сиријом… Лудило које се прави по Сирији мора да се прекине. Поразговарао сам са Путином, знате, он ми је телефонирао…

images

Да ли ћете ресетовати односе са Русијом?

Знате, после свега што се десило пре, ја нећу да користим ту реч. Хтео бих да нађем заједнички језик са Русијом, а они, колико се мени чини, биће задовољни да нађу заједнички језик са нама. То одговара нашим заједничким интересима и ја немам формирано мишљење унапред. Рећи ћу да када су у току кампање говорили да Доналд Трамп воли Путина, а Путин да воли Доналда Трампа, ја сам одговарао „да, зар то није дивно“, рекао сам то хиљадама људи, зар неће бити одлично уколико се ми заједно будемо борили против ИСИЛ-а, јер то је врло опасно, уосталом, и врло скупо, тако да постојање ИСИЛ-а никако није смело да се дозволи.

Људи су бурно аплаудирали. Знате – они су мислили да је то лоше. Лоше је то, што ја тражим заједнички језик са Путином, то што ја верујем да уколико се ми договоримо са Русијом, то ће бити набоље. Било би добро да се договоримо не само са Русијом, већ и са другим земљама.

Трамп и после победе говори сасвим конкретно – међутим заиста чуди да у Русији могу да се чују позиви, и то све јачи, да се Трампу „не верује“. Конгрес неће дозволити Трампу да иде ка зближавању са Путином, уосталом и сам Трамп не говори тек тако о својим симпатијама према руском председник; само погледајте кога је он именовао у своју администрацију – јастреба до јастреба, а многи међу њима су још и русофоби. Све чешће се такви коментари чују у руској штампи, али је и њихове ауторе је лако разумети.

Прво, већина је проповедала да је „председник већ именовао Клинтонову“ чиме је, како то они виде, светском уређењу нанет најснажнији могући ударац који они покушавају да ублаже у стилу „ сви смо истим миром помазани“, што треба да значи да долазак Трампа на власт ништа не мења ни у САД-у, ни у америчко – руским односима.

Друго, Трамп формира потпуно необичан тим – комунисти би могли да га назову „војно-реакциона хунта“. Уосталом, за садашње либерале (што америчке, што руске) и Трампови конзервативци су страшни реакционари – још мало па фашисти, тако да генерали-поморски пешадинци које он предлаже могу да плаше и калифорнијске трансгендере, и московске помодаре. Али какве год „бесне псе“ накупи Трамп, треба да се зна да ће америчку спољну политику да одређује баш он, председник САД, и за разлику од Барака Обаме (посебно у његовом првом мандату) Трамп неће имати ни потпредседника, ни државног секретара који би формирали за њега његову спољну политику.

А најважније за шта се бори Трамп, остаје непромењено: Америка пре свега – потребно је ојачати америчку економију и америчку армију, глобализација – то је фантом, потребна је ревизија савезника и они треба да плате за своју безбедност, одбацивање „извоза демократије“ (односно спољне експанзије), проналажење заједничког језика са Русијом као минимумом за борбу са претњама које прате обема државама.

То су фундамендални Трампови ставови, и за сада он није почео да ради ништа што би било потпуно супротно томе. Треба да се пође од тога да је он стварно расположен да чини онако, како говори. Да, са исправком степена предизборне реторике – на пример: да са Мексиком не гради зид, већ ограду, да ће послати не 11 милиона избеглица, већ мање од тог броја, и не тако брзо. Али нема баш никакве основе да се тврди да Трамп једноставно неће радити онако као је говорио, већ да се спрема да ради потпуно супротно. Односно, на пример неће ни покушавати да се договори са Путином, већ ће правити још веће конфликте са Русијом.

А то се тим пре тиче још више руско-америчких односа који се, како су у среду правилно констатовали у Кремљу, „налазе на самом дну“ и у њима „тешко да још нешто може да се поквари“. Дијалог неће бити лак, али ће он свакако да постоји.

А најважније је да постоји врло велика шанса да ће два председника говорити потпуно другачијим, новим језиком – језиком геополитичких интереса две велике силе. Новина тог језика је у томе што су после распада СССР-а Сједињене Државе са Москвом разговарале са позиција владара светским поретком – разлика је била само у степену како се рачуна „проблем Русије“. Од потпуног, за мало па демонстративног игнорисања чак и минималних интереса Русије у првој половини ’90. година, до искрене збуњености Кремља који се јавио да постоји крајем ’90. Од „Русије која нема никакве зоне „од животног интереса“ почетком 21. века до принудног „ ми смо спремни да признамо ваш утицај на делове постсовјетског простора“ крајем прошле деценије. Једном речју, то није био дијалог, већ диктат – како је Путин и називао тај стил односа. И када је Москва која се коначно убедила у бесперспективност очекивања колико-толико равноправног прилаза почела да одговара чврсто и конкретно Вашингтон је био потпуно запањен.

Почев од 2012.године односи две земље су стекли карактер конфронтације који се прво изражавао само у томе што је Москва предузимала оштре мере против мешања САД-а у унутрашње послове Русије. Од лета 2013, после Сноуденовог бекства, конфронтација је постала отворена, а од марта 2014. је стекла облик блокаде Русије од стране САД. Чињеница да ће покушај блокаде Русије да кошта САД не онако како треба само показује слаб ниво контроле коју САД врши над читавим светом, била је још тада разумљива – а после две и по године то чак није требало ни да се доказује.

Трамп улази у Белу кућу у тренутку најнижег утицаја САД на светске послове за цео период њихове 25-годишње хегемоније – зато што је у стварности та хегемонија престала пре неколико година и сада то само треба да се призна јавно. Трамп је и дошао као председник нове Америке – скидајући са себе титулу „властелина васионе“ која јој и тако више није припадала него је већ прелазила једноставно међу „најаче међу јакима“.

И разговор са таквом Америком, уз све постојеће геополитичке супротности међу нама – може да буде потпуно конструктиван. Зато што је то разговор о интересима две националне државе, а не спор са поборником светског поретка који претендује на глобалну власт, а који је заснован на балансу снага различитих цивилизација.

zagruzennoe

То је разговор председника најјаче државе на свету које се плаше и коју мрзе многи, са председником једне од најважнијих земаља на свету која је муњоносно повратила геополитичку иницијативу и поштовање многих. То је разговор Атлантика и Евроазије, разговор двојице најјачих вођа, патриота својих земаља, и свакога од њих „због нечега“ јако мрзе они који себе зову „глобална елита“.

Доналда Трампа су већ прозвали најнезависнијим председником САД – тако га је окарактерисао Хенри Кисинџер, патријарх америчке политике. Независност Трампа није у његовим милијардама, већ у томе како је то тачно приметио бивши државни секретар – он нема обавеза ни према једној групи (америчке елите). Трампова победа – то је унутрашња револуција у САД – рекао је Кисинџер, а то је и шанса за револуцију, односно радикалне промене у америчкој спољној политици, а то значи и у светском геополитичком уређењу. Тачније, могућност озбиљног убрзања и „појефтињења“ оне револуције коју последњих година на глобалној арени покреће Владимир Путин.
————————–
Превод ФСК са: www.vz.ru/politics/2016/11/24/845497.html

12 гласa