Јевгениј Супер

У нашој стварности има много тога што нас радује и улива наду. Али постоји једна околност која смета, како се оно код нас каже, да дишемо  пуним плућима: позитивне тенденције и иницијативе још увек код нас нису сакупљене у јединствену државну стратегију развоја  земље, план или концепцију. То изгледа потпуно необјашњиво: знамо шта треба да урадимо да бисмо ишли напред, али нема идеје како да то чинимо.

О томе бисмо да поразговарамо. Вероватно се читалац већ припремио да негодује када се сети „Стратегије 2020“. Али и то је добро зато што њена судбина одлично приказује нашу стартну позицију. Да се мало подсетимо. „Стратегија 2020“ је почела да се  развија по налогу владе РФ још средином 2000.године. Истина, у то време је носила назив „Концепција дугорочног социјално-економског развоја  Русије“. Међутим, она је застарела још док је прављена, и то због светске економске кризе 2008.године. Њена друга редакција је већ носила назив „Стратегија 2020“ и она је прављена у посткризно доба, од 2011. Било је позвано око 1000 експерата, углавном са Високе економске школе, што је скоро у потпуности и одредило њен правац.

До 2012. је већ био објављен завршни извештај  који је садржао ултралиберални поглед на будућност Русије,  са  свим традиционалним атрибутима као што су  „јачање тржишних институција, оптимизација улоге државе, јачање локалне самоуправе“ и других „развоја креативних навика средње класе“. Постоји мишљење да је нова редакција застарела још раније него претходна, али формално се од ње одустало за време догађаја 2014. који су нас поново загњурили у нову реалност, чију појаву експерти Високе економске школе  никако нису могли да  предвиде.

Произилази да ми данас живимо без икакве дугорочне стратегије развоја. Неће бити, уколико постоје  одобрене  стратегије развоја појединачних грана, али оне нису ојачане јединственом идејом, а изгледа и да су прилично често конфликтне једна у односу на другу. Односно, ми, налазећи се, могуће је, на једној од најбитнијих раскрсница у  историји, немамо јасну представу  о томе на коју страну да скренемо, како ће то утицати на нас и шта ће се при том дешавати. А то плаши. Тако  да заједно корачају јачање одбрамбених снага (за које се претпоставља  да   већ имају фундаменталну научно-техничку базу) и деградација образовања која иде све до „васпитавања писменог потрошача“.

Питање зашто је све тако како је само по себи заслужује широку дискусију. Чини ми се да има и филозофску подлогу.

Ствар је у томе да таква свеобухватна стратегија треба да се заснива на представама  о месту Русије у свету будућности, па чак и о будућности света уопште. Али за сада се таква дискусија  од нас не тражи. Старији људи добро памте „фајл“ о изградњи комунистичке будућности при чему је, рекло би се, сакривана горка увреда о стратешком планирању као методи. И тешко да их треба због тога кривити. Они млађи становници уопште не могу да схвате шта је то и чему је   требало да послужи. Ни њих не треба окривљавати јер им се од рођења убацује у главу директива да се живи „одмах и сада“ а уколико се и догоди нешто непријатно увек постоји могућност да се подигне  „кредит за нове „старке“ и да се живот настави. Какво  планирање за то, па, треба?

Међутим, размишљање о будућности почиње од маштања о њој, односно треба да има врло романтичну боју, али је последњих деценија  сва романтика избачена из јавне свести, уз објашњење да она не одговара задацима за тактичко преживљавање.

Чак и да су ове претпоставке тачне, ми  не треба да очекујемо повратак стратешког планирања у живот саме државе све док  друштво не схвати да је оно заиста неопходно. Јер ми ћемо још  чекати, и да власт објави нови конкурс за нову „стратегију“, и да неки људи   напишу одговарајућу  стратегију  на одговарајући начин,  и да почну да је спроводе у живот. Највероватније је да ће такав нови  „тактички план“ застарети истом брзином као и они претходни.

Очигледно је да нешто треба   добро да продрма  само друштво,  толико  да ће се оно због тога поново окренути  маштању  и погледању на ону другу страну хоризонта. Вероватно је тако нешто могуће само преко културне револуције, али она се не јавља тамо где је све равно, већ израста само преко историјских ломова.

А проблем је у томе да, како то показује историјска пракса, ни све цивилизације нису у стању да превазиђу такве историјске ломове  на прави начин.

Зато изреке типа „доста је љуљања чамца“ или „нека јаче гране бура“  не представљају стратешке лозинке. Без обзира што нису ни мало сличне, оне обе полазе  од тога да ће „сада“ проћи, а „сутра“ ће се већ  догодити нешто добро.

И ми настављамо да и даље живимо „на срећу“, па како нам буде.

——————————-

Превод са сајта: www.odnako.org/blogs/zhizn-naugad-pochemu-rossiya-ne-planiruet-budushchego-i-kogda-nachnyot/

Прочитај без интернета:
7 гласовa