Захар Прилепин

Задивљујуће су промене до којих је у последње три деценије дошло са народима Русије, али у првом реду промене у исконским Русима.

Народ је показао да је јачи и паметнији од пропаганде.

У те три деценије  народ је добио тоне и тоне штампаних материјала, посвећених „црном миту“ који се односи на СССР и социјализам.

Телевизијом је владао колективни Сванидзе, телевизијске минуте су окупирале бесконачне  антисовјетске серије које се, то мора да се каже, снимају и данас.

Бити антисовјетом је у те три деценије значило бити модеран, перспективан, омиљен код власти.

Најбогатији људи у земљи, најпопуларнији глумци, певачи, засмејачи и водитељи ток-шоу програма сматрали су за свој дуг да чим им се укаже прилика, са поводом и без њега, цеде кроз зубе: „Знамо ми добро чиме су се совјетске бајке завршиле!..“

А у ствари – они нису знали баш ништа! А најважније је – баш ништа се још увек није завршило.

Ево неколико примера.

Ако је 1995.године однос Руса према Лењину био негативан са 48% Руса, после двадесет година   ситуација се претворила у супротну: више од половине одраслог становништва је почело да Лењина сматра за позитивну личност. (За негативну – мало више од 20%, а остали су „неопредељени“). Рекло би се да је све врло једноставно; нема потребе да се правимо да нам није јасно.

Прво – Лењин се сматра за заступника свих увређених и понижених: човек који је капитализму, или ако вам се тако више свиђа – светском финансијском систему – бацио у очи најстрашнији могући изазов.

Лењин је антоним за олигархат и гламур.

Уопште није важно какве то има везе са реалним историјским Лењином; важно је да се мит о „немачком шпијуну“ и „манијаку“ у свести већине становништва Русије уопште није примио.

Лењин – то је фанатик, у потпуности предан својој идеји.

Данас је та  сорта изумрла.

Али људи су се уморили од „превише људског“ у нашим руководиоцима, понекад пожеле да имају посла и са „натчовеком“. Лењин је потпуни натчовек: тип са високим челом, рођен у Симбирску, који је од Русије направио централну персону светске историје 20.века и предмет нада и очекивања  милиона и милијарди представника „трећег света“. Гледајући у совјетску Русију они су веровали да „светски поредак“ није заувек, да ће се једном појавити неки тврдоглави, непобедиви вођа који ће све то (колонијални систем у овом или оном облику, систем међународних финансијски манипулација и сл.) потпуно сломити, и то без имало жаљења.

Још већи преокрет  у свести становништва наше земље је везан за име Стаљина.

Према подацима стручњака, ако је 1989.године рејтинг Стаљина у списку руководилаца земље који су имали највећи утицај на историју земље био само 12%, 2012.године он се нашао на првом месту са 42%. А 2015.године је већ 52% Руса изјавило да је Стаљин у историји Русије одиграо „безусловно позитивну“ и „у првом реду позитивну“ улогу. Супротно гледиште заступа 30% анкетираних. (Постоје оправдани разлози да се каже да рејтинг Стаљина у Русији тежи ка цифри од 70 процената, али се социолози  елементарно још не одлучују да тако нешто отворено признају).

Позитивна осећања према Стаљину, мада је тачније рећи прихватање Стаљина, уопште није знак  (како то воле да кажу наши фини либерал-демократе), „кметске свести“ становништва земље и сасвим сигурно не жеље да се врате репресије и чистке.

Пре свега, Стаљин је симбол победе у најстрашнијем светском рату, симбол индустријализације и модернизације.

Најзад, Стаљин (баш као и Лењин) је – аскета. То је важно! Наведени квалитет у савременој руској, уосталом и светској, политици се баш и не прихвата.

Али зато Руси јако цене скромност и некористољубивост!

(Све дискусије на тему да је „Лењин циркао пивце у Швајцарској“, и да је „Стаљин у рату добијао „посебно следовање“, посебно од људи који су покуповали  читаве градске четврти зграда у свим Европама и Азијама које се само могу замислити звуче не само као шала, већ као идиотизам. Требало би да се стиде, и то само кад зину, поготово не да се хвале!).

„Стаљин је једино што може да изазове ужас на развратном лицу трговчића“ – једном је рекао један професор. Наравно да под „трговчићима“ он није мислио на обичног представника малог и средњег бизниса (свима им желим срећу и упорност).  Мислио је на онај тип човека  који сматра да се све може продати и све може купити, и да је цена у овој или оној валути једина мера свих ствари.

Слични „трговчићи“ су заузели превише места у нашем животу, и то не зато што им то припада.

Идући за правдом људи не схватају зашто су трговци постали национална аристократија, зашто су заузели место на коме по правди треба да се нађу борци и филозофи (успешни трговци и фабриканти такође су обавезни да представљају аристократију – али никако не само они).

И најзад – дошли смо до тога да је до сличних  трансформација дошло и у односу на конкретну совјетску прошлост. Сада више од 40% Руса искуство СССР-а оцењује као позитивно (а само њих 9% као негативно).

Упоређења ради: 52% Руса из Русије не може да каже ни једно позитивно достигнуће Бориса Јељцина; зато многобројне негативне резултате његове власти наводи преко две трећине тих Руса.

(У „корисност“ Јељцинове власти је убеђено само 11% Руса из Русије).

И сада долазимо до најједноставнијег могућег питања: да ли код нас уопште постоји демократија, или је нема?

Тешко да се може сумњати у чињеницу да је огроман део руске елите која поседује извршну власт у свој њеној комплетности  рођена ’90.година двадесетог века.  У суштини – то је либерално-буржоаска генерација – произилази да су то у ствари „деца Бориса Николајевича  (Јељцина)“.

Али неко ипак треба да чини већину становништва?

Хајде, да бисмо запамтили, да још једном поновимо: по различитим проценама, између 40 и 60% Руса се придржава „левичарских“ погледа. Они очекују да економија скрене улево и у овој или оној мери осећа заинтересованост или симпатију за „левичарске“ фигуре домаће и светске историје.

Не постоји идеологија у Русији – ни либералистичка, ни десничарско-националистичка, која има тако очигледну и реалну подршку.

Више од половине Руса, према званичној статистици, жели да се изврши поновно оцењивање епоха „перестројке“ и „Јељцинових реформи“.   Они, то је потпуно очигледно, не желе да живе у оном истом систему, са свим његовим очигледним трошковима – најмање у облику социјалних неједнакости и очигледне зависности од светских финансијских институција; а највише – у друштву које је саграђено на принципима похлепе и конформизма.

Па онда: зато ми све до сада живимо у друштву које не одговара надама већине?

Зато што нам је неко рекао да је комунизам прошлост, да је он некада постојао?

А либерализам – зар он није већ постојао, или шта? А национализам – није ваљда он управо измишљен?

Комунизам – то је истовремено и наша традиција, и наша једина нада на пробијање у будућност.

Шта више, комунизам – то је и тежња ка слободи, и исказивање истински дрских, слободољубивих, најјаркијих квалитета нашег националног карактера.

Разузданост донског козака Степана Тимофејевича Разина, срчаност башкирског атамана Салавата Јулајева, декабристички идеализам, поезија Мајаковског и поезија Јесењина, партизани Сидора Ковпака, осмех Гагарина –  и све то је комунизам.

Сетите се како је код Јесењина: „А Русија – тек то је земља… Само нека је совјетска власт!“

Комунизам је – народни избор.

Нисмо само једном последњих година виђали где се окупљају људи ради чувања свог руског идентитета. Они се окупљају код споменика Лењину.

Они који су успели да сачувају споменике сачували су и право да говоре на руском језику, да живе на просторима националне историје, да се поносе својим победама, и да не гледају митинге са бакљама.

Црвена застава изнад Русије је – неизбежност.

Освојили смо рајхстаг –  изаћи ћемо на крај и сада.

 

ПРЕВОД ФСК https://publizist.ru/blogs/110093/19226/-

11 гласовa