• Пре 5-6 година сам говорио и у Паризу, а затим и на лондонском сајму књига да ће се Нобелова награда сетити руске књижевности, тек када руске подморнице почну да плове око Европе. Неколико пута сам написао: све док Русија не почне да претендује на звање суперсиле, ње нигде неће бити.
  • Награда Светлани Алексијевич је последица огромног осећаја понижења на Западу. Почело је са Олимпијадом, онда Крим, затим фактичко одвајање Доњецке и Луганске Републике од територије Украјине. Сада још Сирија. А показало се и да бомбе из Каспијског могу да лете, где хоће. У ствари где им се нареди
  • Требало је било некако одговорити. А за одговор су изабрали најглупљу, најочајанију опцију: доделили су награду солидној новинарки, која је најпознатија по, чак и за људе њених уверења, изненађујуће баналним интервјуима са рефреном: „Русија је све побила, побила, побила, увек је све убијала и увек ће убијати, зауставите то зло, они никада неће престати да буду робови, тамо су Стаљин и попови…“
  • У ствари, ово је награда – Русији. Њеној независности, њеном утицају, њеном месту у свету… Тридесет година им није ни на памет падало да дају, а онда… Слава Светлани Алексијевич, другови
  • Успут, хоћете ли прогнозу? У наредној години награду ће дати човеку неког трећег или петог пола. Тако су добро почели, па морају наставити у истом ритму… Ту, међутим, није реч о Русији

        НОБЕЛОВУ награду за књижевност, у суштини, су могли дати Васиљу Бикову, али су је дали Светлани Алексијевич.

        Биков је својевремно мрзео совјетску власт, имао је много питања у вези Русије, али је ипак био велики писац. И Белорус. Али, овде није реч о књижевности.

        За почетак: у принципу, награду нису могли дати руском писцу, чак ни Виктору Шендеровичу, зато што је генерално награду немогуће дати Русији. Дакле: Јевтушенко, Пељевин, Сорокин, Маканин, Искандер, Битов – свако од њих је могао да добије, и има право да добије, али тако нешто светски културни естаблишмент себи није могао да дозволи.

        Сви руски западњаци, либерали и напредњаци, који данас ликују, морају засигурно бити свесни: да њих презиру заједно са свом осталом Русијом, али зашто би они то схватили?

        Могли су, исто као и Васиљу Бикову, својевремено дати Нобелову награду и Виктору Петровичу Астафјеву.

        Али тада, 1990-е године, Русија никог није интересовала. Избледела и отерана дођавола. Поражени немају никаква права.

        Пре 5-6 година сам говорио и у Паризу, а затим и на лондонском сајму књига (Лев Данилкин и Басински су седели поред мене и могу да посведоче) да ће се Нобелова награда сетити руске књижевности, тек онда када руске подморнице почну да плове око Европе. „Хајде да то урадимо без подморница“ – нашалио сам се тада.

        Неколико пута сам писао о томе у чланцима: све док Русија не почне да претендује на звање суперсиле, ње нигде неће бити.

        Претпостављао сам да ће тако бити. Није била потребан велика памет да би се то претпосатавило. Без подморница, то једноставно није могуће.

        Схватите сада: ова награда – је последица огромног осећаја понижења на Западу.

        Почело је са Олимпијадом, онда Крим, затим фактичко одвајање Доњецке и Луганске Републике од територије Украјине. Сада још Сирија.

Светлана Алексијевич, добитница Нобелове награде за књижевност 2015.

        Показало се и да бомбе из Каспијског мора могу да лете, где хоће. У ствари где им се нареди. Неопходно је било некако одговорити. А за одговор су изабрали најглупљу, најочајанију опцију: доделили су награду солидној новинарки, која је најпознатија по, чак и за људе њених уверења, изненађујеће баналним интервјуима са рефреном: „Русија је све побила, побила, побила, увек је све убијала и увек ће убијати, зауставите то зло, то су робови, они никада неће престати да буду робови, тамо су Стаљин и попови, и ви знате до чега ће све то довести, а нарочито ја знам“.

        Зашто сте тужни, пријатељи моји? Треба да славите. То је својеврсно понижавање Нобеловог комитета, који је сам себе понизио и исмејао.

        Ми смо све схватили: Буњин, Солжењицин, Пастернак, Бродски. (Ни у ком случају не: Горки, Алексеј Толстој, Мајаковски, Андреј Платонов, Ана Ахматова, Твардовски, Леонид Леонов, Јуриј Кузњецов, Валентин Распутин… Лично бих чак и Лимонова предложио.)

        Последњим снагама се појавио: Шолохов.

        Ми сви разумемо: коме, када и под којим условима одређују награде. Али, чак и на овом жалосном путу дешавају се изузеци. Буњин – он је ипак још увек некакав… русофил. Њега, узгред буди речено, скоро да не издају у свету. Солжењицину су дали – а он напише „Русија пред провалијом“, и „Двеста година заједно“.

        Бродски – и он се испоставио као империјалиста и ксенофоб.

        Зато је сада било неопходно награду дати неком лику који никада ништа слично не може урадити. Јевтушенко, Пељевин, Сорокин, Маканин, Искандер, Битов – сваки од њих још увек може приредити неки трик, знамо ми добро те Русе.

        А код Светлане Алексијевич сличан програм недостаје у глави. И тако се то десило, да тако кажем, софистицирано. Иако, би наравно, једна друга реч била прикладнија.

        Списатељица, а није списатељица, руска списатељица, а није руска. Баш како треба. Од киселе патње и беса „болесни ум Комитета се смањио“. „И сада ћу у инат гурнути себи прст у око“.

        Па, гурни. Јеси ли гурнуо? Добре очи имате, љубичасте.

        У ствари, ово је награда – Русији. Њеној независности, њеном утицају, њеном месту у свету. Ми можемо  и независност изгубити, и место пропустити. Није то ништа. Али, како сад наступамо!

        Тридесет година им није ни на памет падало да дају, а онда – само годину дана рада, отворише се. Слава Светлани Алексијевич, другови.

        На дан објаве награде сам био изузетно добро расположен, иако се ни иначе не жалим. Чак сам и шампањац попио. Успели смо.

        Успут, хоћете ли прогнозу?

        У наредној години награду ће дати човеку неког трећег или петог пола. Тако су добро почели, па морају наставити у истом ритму… Ту, међутим, није реч о Русији.

        Ако буде реч о Русији: и њој ће такође дати. И не само једном. Потребно је само наставити у истом духу.

        Где су, уосталом, те наше подморнице?

        Превео: Срђан Ђорђевић

fakti.org/rossiya/medija-menju/prilepin-aleksijevic-ne-bi-dobila-nobela-da-ruske-podmornice-ne-plove-oko-evrope

5 гласовa