Зато што смо пропуштали часове историје нас ће поубијати

Зато што смо пропуштали часове историје нас ће поубијати


0 192

Андреј Сорокин

Седамдесетогодишњица победе је у Европи почела да се прославља  меморијалном посетом Аушвицу, али је закључено да она може да се обави и без председника државе-победнице. А још је то било праћено и некаквим забавним циркуским изјавама разних европских и „ неевропских“  важних личности.

А сада је, пошто смо се ја и ви  запрепастили, пошто су научници и званичне личности заболи носеве у Историјске чињенице дошло је време да вас, драги другови, запитам:  а шта сте се надали  да ћете добити  – можда   бонове за појачану исхрану?

Фалсификовање историје као чињеница и оружје

Прича о Аушвицу је само у нашој уобразиљи преседан и комедија. У ствари – то је природна и за „западне партнере“ дугоочекивана круна процеса за који су наши научници и одговорни другови дуго, одлучно и бесмислено тврдили да је „фалсификовање историје“ и „преиспитивање резултата Другог светског рата“.

Па, само да вас обавестимо, другови. Историја је ВЕЋ  фалсификована, а и резултати Другог светског рата су преиспитани. Једноставно нам је стављено на знање. И успут су Европу и остали западни свет избавили  од страха због неминовне казне, а актуелну садржину су улили у лик традиционалног непријатеља. И сада, полазећи од тог згодног идеолошког становишта нас ће методично и лако убијати.

То је текућа политичка стварност.

Јер као што смо ја и ви више пута говорили – историја и њено  тумачење – то није досадна академска дисциплина. То је актуелан  и изузетно ефикасан  идеолошки, политички, економски и војни, ако баш хоћете, инструмент. А у години када се покреће нови светски рат то је и – оружје. А цивилизацију која то не схвата, која нема своју адекватну и делотворну слику историје   на крају ће уништити  интелигентније и одлучније цивилизације чим такво уништење почне да се сматра за неопходно.

А то се директно односи на нас.

За пример не морамо да узмемо Аушвиц, можемо узети оно што је најактуелније међу актуелним – украјинску кризу.

Наше грађанско друштво и наша држава у свом оцењивању тог изазова потпуно тачно кажу да марионетска хунта која се устоличила у Кијеву представља очигледан нацистички и фашистички режим. Нема везе што ти термини значе различите појмове, ми хоћемо да говоримо о нечем другом.

Ево о чему. Данас у Украјини сваког дана нацисти (фашисти) које, успут речено, нико у цивилизованом свету не сматра за злочинце, под конкретним заставама СС-а убијају наше људе. А што се тиче данашњих бандеровљевских убица – са гледишта историјске истине и историјских  чињеница  све је у реду, и све се поклапа баш како треба са „историјском праведношћу“. И ни њих, ни „западне партнере“, наше узнемирујуће оцене ни мало не узбуђују.

Јер, присетите се: све је већ фалсификовано и преиспитано.

Једини доказ

Пажња, пажња – поставља се главно питање: откуда нама идеја да је нацизам (фашизам)  лоша ствар? Ко нам је то рекао? Који су то убедљиви и објективни докази које ми можемо да наведемо као доказ наше тврдње?

Пажња: одговор! У тврдњи да је нацизам (фашизам) лош постоји само један доказ. Ево га:

ф_150129_знамяпобеды

Па добро, можда и два… мада је једно исто:

ф_150129_парадпобеды

Подлост  нацизма (фашизма) није одређена историјском еволуцијом и лабораторијским испитивањима. Нацистичка идеологија и фашистички режим нису банкротирали кроз политичку праксу: немачки народ и остали народи Европске уније…односно Трећег рајха су били врло срећни док су у пећима Аушвица спаљивали Јевреје и истребљивали руске недовршене људе и при том   приказивали конкурентност повећања добробити с побољшањем пословне климе. Шта ту не ваља?

Ово.  Подлост нацизма (фашизма) су категорично доказали резултати дуготрајне научне дискусије светских сразмера, у којима је једна страна избацила тврдњу своје правде преко тешких и необоривих аргумената као што су Т-34, Ил-2, „каћуша“, ефикасност руске (совјетске, тј. то је исто)  државе и челична снага руског (совјетског, баш једно исто) човека.

 То је све. Не постоји никакав други доказ.

Шта кажете? Холокауст са концентрационим логорима? Ма, све то је живот – дешавало се, па заборавило, постоји  и разбарушенији гешефт.  Дивно звучеће званично ћутање Државе Израел у Аушвицу 27.јануара 2015.године – најдубљи могући доказ.

Демократија са слободама и другим апстракцијама?  Шта вам је то?

Понављам, доказ подлости и злочинаштва нацизма (фашизма) је само један: Победа. Наша Победа!

И тај доказ може да активира у политичкој пракси само један субјекат међународног права: Русија. Било Велика Русија, било у формату РФ (само да постоји суштина којом се доказује да је она у ствари – Русија). Ни  један други субјекат по том питању нема никакво морално право (и обавезу, што је у ствари једно те исто).

Дијагноза: сакаћење

И тако, значи, причамо ми светској јавности и себи самим да нацизам (фашизам) представља  фуј-фуј, да бандеровско чињење злочина у сувереној Украјини треба пресећи, али нам не верују. У ствари – не слушају нас, већ све више стежу менгеле – спремају се за уништење. А наши геополитички и имовински губици све су већи. А кад менгеле буду сасвим притегнуте – свакако ће искочити и сви други губици.

Што ми причамо о томе?

 Па ми смо наследници Победе! По праву рођења. Зато што су наши дедови…

Баш увредљиво, зар не?

Зар није?

…А како се тај град зове? Онај, на Волги, где је дошло до највеличанственије битке у  историји планете? Онај, у коме је заустављена војна машинерија и сломљен борилачки дух нацизма? Онај који је овековечен у називима улица и тргова у бездушној Европи, па и у Паризу, бездушном? Да, да, баш тај…

КАКО СЕ ЗОВЕ?

Шта, (…), код нас на (…) географским картама пише поред тог кружића, чији смо (…) наследници (…) „по праву рођења“ (…)?

Ево ова реч на карти – и њу су нам покварени „западни партнери“ фалсификовали?  Или смо ми сами мало претерали?

Је ли доста?

Је л’ још нешто треба да се објасни?

По очима научника и одговорних другова видим: да, треба.

Стаљинградски нонсенс – то је у ствари само зјапећи врх варварства који смо ми сами себи направили – не само победи већ уопште  јединству и праву наслеђивања сопствене историје. Јер и  Победа није банула, и она је дошла као круна хиљадугодишње историје руске цивилизације.

Ето, према тој причи многе  генерације наших научника – стваралачких, политичких и других „елитних“ сталежа –  понашали су се крајње непажљиво. Због политичких комбинација, кратког века и прљавих, због образлагања ових или оних идеолошких идеја које трају само тренутак, због рефлексија празне памети, да би се задовољио „цивилизовани свет“…

Као резултат – уместо заокруженог лика и схватљивог канона домаће историје имамо слику духовно и интелектуално измрвљену – што није ни мало боље од феудалне раздробљености, и то још од пре најезде Хорде.

Као резултат – уместо непрекинуте галерије националних јунака имамо резервацију за „оне-чије-се-име-гласно-не говори“, за „крваве злочинце“ или, у најбољем случају – за „мутне ликове“.

Као резултат – уместо природне самоидентификације, множења искуства и остваривања многих покољења предака ми имамо бесмислена заклињања  „са једне стране, мада истовремено…“ и тумарања „специјалним путевима“ – час једним, час другим.

Као резултат – уместо јединствене историје као цивилизацијског фактора којим се ствара систем, из глава  и по мајданима ми имамо провоцирање бескрајног грађанског рата и прекиде у систему распознавања „свој – туђи“.

Као резултат – умјесто јединствене историје које треба да буде образложење и инструмент наше светске цивилизацијске мисије, право на сопствено ауторитетно представљање   праведности светског поретка – ми имамо снажно идеолошко оружје против нас самих, стављено конкурентима у  руке.

Јер када лажеш себе – ко ће ти још поверовати?

…Постоји у природи доказ  за неспособност и злочинаштва нацизма.

Али га  нема – сами смо себе осакатили.

 Сами смо конкуренцији омогућили да нас избаци из главних улога светске историје. Онако, како  то показује „преседан Аушвица“ – сада већ и на нивоу декоративно – заступничком.

А пошто победника нема – значи да је све дозвољено.

И на тој неоспоривој бази, да, и на тој, нацисти нас данас по Украјини убијају.

Шта да се ради?

Без обзира на све, све док постојимо, наш историјски (у сваком смислу) пораз  није унапред сигуран. Колико смо само пута брда и долине прелазили?

Јер, у ствари, од приче да „елитни сталежи“ имају проблем са признавањем јединства и наследности домаће историје – она у објективној стварности не престаје да постоји. При чему смо ми међу малобројним цивилизованим заједницама на планети којима уопште није потребно измишљање „маркетиншки привлачних“ бајки о себи, створених у тугаљиво-бирократском „патриотском“ заносу – нашу стварну историју су наши преци  и без тога, без имало фантазирања стварали као величанствену легенду. Једноставно – тога не треба да се стидимо.

Шта да се ради? Да се ради оно исто што су увек радили наши преци у нашој јединственој  и наследној историји: да се кује оружје Победе и да се победи!

Шта то практично значи када се односи на историју која сама представља снажно оружје на фронту идеолошке борбе?

Прво. Њено Величанство, свима знана госпођа Историјска чињеница, не представља сама по себи довољну суштину и сама по себи не поседује довољну вредност. Чак се ни неоспориво тврђење „ко је ослободио Аушвиц“ није нашло у контексту јединствене историје – и сами видите да се у стварној идеологији нашло набијено лажима без имало пардона, али зато уобличеном, актуелном и технологично протуреном.  Према томе, нама постаје неопходно да створимо нашу целовиту слику домаће и светске историје. И да не заборављамо да је концепција без чињенице мртва, али и да непостојање концепције уништава вредност квалитетног рада научне заједнице (на пример, баш овакве).

Друго. Нећемо да забранимо „западним партнерима“ да нас клеветају. Са њима је дијалог непотребан – и у широком смислу, и у делу историјско-идеолошке премисе. Бесмислено је и „директно“ обраћање западној јавности јер њу, осим у маргиналним изузецима, потпуно задовољавају слике и тумачење сопствене пропаганде.  А   конкурентну целовиту слику своје и светске историје, баш као и технологије њеног напредовања,  ми свакако немамо. То значи да има смисла да се збуњени и несистематични одговори „злобне клевете“ сведу на дежурни минимум, а ми да се сконцентришемо на сређивање ситуације у позадини.

Треће. Принцип јединства историје је важан у најмање четири садржајне равни. (1) Јединственост и наследност  домаће историје у њеној комплетној хиљадугодишњој прошлости и у њеној комплетној бесконачној будућности – без обзира на облике власти, стадијуме развоја производних односа и ових или оних вештачких идеолошких догми. (2) Јединственост  домаће историје у границама природног руског (евроазијског) простора – без  обзира где су и како просецани или се  у том простору просецају  формалне административне границе. (3) Јединство домаће и светске историје – њихова синхронизованост, издвајање „општег“ и „посебног“ , њихова узајамна веза и конкуренција. (4) Јединство историјског канона у општеобразовном, информационом и културном простору.

Четврто. Не плашити се такозваних „тешких питања“ из домаће историје. Ако се пажљиво погледа, она су „тешка“ за врло мали број сталежа.  Делимично – објективно, када се ради, на пример, о мањку стварног материјала, о непоклапању при позивању на изворе и т.д. А делимично – због непоштених политичких намера. А разликовање тих мотива „тешкоће“  представља  процесуално једноставан задатак. И   сасвим је једноставно  да се одреде принципи узајамног деловања и разграничавања пуномоћја научних, публицистичких, стваралачких професионалних заједница. За највећи део становништва (оних 84%) та „питања“ уопште не спадају у „тешка“, шта више – не спадају ни у „питања“.

Пето. И све то, заједно са паћеничким јединственим школским уџбеником историје не представља академско паметовање, већ је све то  саставни део јединственог васпитно-образовно-информативно-културног простора. Задатак се поједностављује тиме, што је у децембру Путин потписао документ под називом „Основе државне политике у култури“, у коме се управо наведени простор проглашава, прво, као јединствен, и друго, као сфера приоритетне одговорности државе. То значи да уопште више нема препрека да се, на пример, стимулишу историјски догађаји у филмској уметности, у индустрији рачунарских игара, у медијској публицистици.

…Већ је потребна само политичка воља да се самосакаћење пресече.

 ——————————————-

Превод са руског: www.odnako.org/blogs/osvencim-ukraina-nacizm-i-voyna-za-neviuchennie-uroki-edinstva-istorii-nas-teper-budut-ubivat-chto-s-etim-delat/

8 гласовa