ЗА РУСИЈУ СУ ФРОНТОВИ – СИРИЈА, УКРАЈИНА И ТУРСКА,ПЛУС ТРИ ПОТЕНЦИЈАЛНА УНУТРАШЊА (КРАЈ)
  • Не сме се започињати демонизација противника у тренутку почетка борбених дејстава. Неопходно је да лик непријатеља буде формиран раније и очигледно. Због тога би први задатак припремања за победу била права, комплетна кампања за стварање потпуно негативног, монструозног, сатанског (то јест, истинског) лика САД и Запада у целини
  • Раније или касније Русија ће морати радикално да реши питање Новорусије, јер је донекле неодговорно поуздати се у то да ће Кијев пасти сам или одустати од своје проамеричке и антируске политике. За ефикасну заштиту Крима и решење питања са Донбасом неопходно је да се ослободи сав простор Новорусије, а ако рат буде неизбежан, Москва ће имати само један задатак – да у том рату победи што је могуће брже и ефикасније
  • Формирање зоне пријатељске према Русији од Одесе до Харкова – или као одвојене Државе, или укључивањем тих исконски руских земаља у састав Русије  – то је циљ чије би постизање могло да се сматра за победу. Није мање важна судбина Централне Украјине. За руску самосвест Кијев је стожер историјског бића. Ми не можемо да се боримо за истину, а њега да оставимо непријатељу. Он мора бити ослобођен и враћен народу
  • Нова Америка, у којој није остало ништа баш америчко и која опслужује интересе светске финансијске олигархије која нема ни културу ни идентитет, уништава Стару Америку. Стога је подршка америчког традиционализма и конзервативизма и америчког идентитета – важан задатак Русије. Наш савезник у САД је амерички народ
  • Са становишта есхатологије, долази време за враћање наших светиња – Свете Земље, Константинопоља, Кијева. Тврдња да не живимо у „Последња Времена“, данас изгледа антинаучно. Као што је говорио старац Пајсије – „Видећете, видећете!“. И видећемо. Дакле, где је Град?

ЗАМИСЛИМО да смо прилично објективно оценили и одмерили ризике и да је наша анализа тачна. Шта чинити у таквој ситуацији?

Улазећи у рат или, бар прилазећи му сасвим близу, морамо не само да реагујемо према ситуацији, него и да имамо неки план – како управљања, тако и победе.

Желети победу – сасвим је логично, зар не? Остаје само да осмислимо пут како да је остваримо, чак само у  теоретској перспективи.

Сасвим је очигледно да се ефикасан рат са спољним противником може водити само ако друштво буде довољно консолидовано и изнутра мобилисано. Било би пожељно да оно и морално буде спремно за рат. Ради тога друштво мора да разуме ко је непријатељ, а ко пријатељ, и основно – зашто је то баш тако, а не другачије.

Не сме се започињати демонизација противника у тренутку почетка борбених дејстава. Неопходно је да лик непријатеља буде формиран раније и очигледно.

Због тога би први задатак припремања за победу била права, комплетна кампања за стварање потпуно негативног, монструозног, сатанског (то јест, истинског) лика САД и Запада у целини.

Време је да се ствари назову својим именом. Запад је – место у које се стропоштао ђаво. То је центар глобалне капиталистичке хоботнице. То је матрица иструнуле културе изопачености и порока, лажи и цинизма, насиља и лицемерја.

У савременој Русији то се већ делимично одвија, али пошто је тај посао поверен „шестој колони“, уместо раскринкавања праве демонске бити савременог Запада ми имамо карикатуру, нешто мизерно и мало уверљиво. У томе се изражава она саботажа која чини суштину Фронта № 6. Његови борци не одбијају да изврше налоге власти, напротив, све више и више траже, али њихову реализацију претварају у фарсу, свесно је чине глупом и неприметно дискредитују сваки подухват.

Неумесна и неискрена пропаганда у коју не верују они који пропагирају, често даје супротан ефекат.

Зато би било логично да се формирање лика америчког непријатеља и његових сателита (са којима нас, заправо, чека рат) повери онима који баш тако и мисле, који схватају сатанизам Запада и који су способни да то саопште на максимално разумљив и уверљив начин тако да то допре до маса које спавају.

За сада је критиковање Запада поверено утицајним агентима самог Запада. Са предвидивим резултатима. Такав приступ је неспојив са „стратегијом победе“ и неопходно је да се ревидира (ако желимо да имамо макар шансу да победимо у наступајућем рату).

Из претходног, логички произилази следеће. Неопходно је да се у најкраћем року демонтирају структуре „шесте колоне“ уклањањем либерала и западњака са свих кључних функција. Заједно са њима биће укинут и либерализам у економији, што ће омогућити:

–  да се успостави национална контрола над Централном банком,

–  да се одустане од долара и у спољнотрговинској делатности пређе на другу, резервну валуту (на пример, на јуан),

– да се постигне потпуни финансијски суверенитет,

– да се пређе на мобилизациону економију према логици услова ратног времена.

Неопходно је да се упоредо формира Национални Комитет за медије који ће реорганизовати информативни рад у складу са ванредним условима.

Ефикасност чисто деструктивног деловања „пете колоне“ у много чему је повезана са ефикасношћу саботаже „шесте колоне“. Фронт №5 и Фронт №6 нераскидиво су повезани. Зато ће демонтажа шесте колоне унутар власти изразито ослабити „пету колону“, чији би предводници у ванредним условима могли да буду или интернирани (иначе, већ се предузимају мере унутрашњег хапшења појединих главешина), или депортовани.

Подразумева се да сва легална средства ширења либералне или деструктивне националистичке пропаганде морају бити стављена изван закона.

Александар Дугин

Фронт №4 представља проблем још и због тога што у Држави не постоји било каква етно-национална политика. У овом моменту тим питањем се бави она иста „шеста колона“, или когнитивно неадекватне бирократе. Управо због тога се званична бирократија избавља од реалних изазова неконтролисане миграције и међунационалних трвења бесмисленим и за наше услове испразним паролама о „цивилном друштву“ и „толеранцији“.

Без складног система етно-националне стратегије у Русији се не може решити питање исламског екстремизма и тероризма. Нису довољне само мере силе, неопходно је уклонити или неповратно променити саму социјалну средину. Неопходно је да се успостави корелација између операција органа силе у борби са терористичким фундаментализмом и скале етно-националне политике укључујући и идејну.

Победничка стратегија: спољни непријатељ

У Украјини – Фронт №3 – треба да буде спреман за оружане провокације од стране Кијева и да им пружи адекватан отпор. Раније или касније Русија ће морати радикално да реши питање Новорусије, јер је донекле неодговорно поуздати се у то да ће Кијев пасти сам или одустати од своје проамеричке и антируске политике.

За ефикасну заштиту Крима и решење питања са Донбасом неопходно је да се ослободи сав простор Новорусије, а ако рат буде неизбежан, Москва ће имати само један задатак – да у том рату победи што је могуће брже и ефикасније. Формирање зоне пријатељске према Русији од Одесе до Харкова – или као одвојене Државе, или укључивањем тих исконски руских земаља у састав Русије  – то је циљ чије би постизање могло да се сматра за победу. Није мање важна судбина Централне Украјине.

За руску самосвест Кијев је стожер историјског бића. Без обзира што су се у њему привремено утврдили представници прозападне олигархијске врхушке која се ослања на русофобску идеологију „западенаца“- укр. („западњака“), Кијев је неодвојиви део Руског света. Ми не можемо да се боримо за истину, а њега да оставимо непријатељу. Он мора бити ослобођен и враћен народу.

Судбина Западне Украјине без Истока и Кијева више неће имати велики значај. Те земље су веома давно отпале од Руског света и тешко да се можемо надати да ћемо их у скорије време вратити у контекст православне цивилизације. Иначе, што буду већи наши успеси у борби за Руски свет, тиме је и више шанси да се ситуација промени и у западним областима Украјине.

Турски Фронт  №2. Сем развијања војних операција које спадају у задатке војног руководства земље и не могу бити ствар аналитичара, овде треба обратити пажњу на два главна фактора: на политичку опозицију Ердогановом режиму, која у данашњим околностима постаје природни савезник Русије и на Курде који за Анкару представљају фундаментални проблем.

Оба фактора су кључ за успех у руско-турском конфликту. Треба изузетно промишљено водити анти-турску пропаганду у руском друштву константно наглашавајући да су за ескалацију односа одговорни САД и њихов саучесник Ердоган и да Москва не гледа на Турке као на историјског непријатеља.

Стога ће било које паралеле са руско-турским ратовима – чак и за интерну употребу – само збијати Турке око Ердогана и учвршћивати противника. Напротив, пружена рука пријатељства оним политичарима Турске који не деле погледе Ердогана и неосманизам Давутоглуа могла би да буде одлучујућа. Упоредо треба активирати узајамне односе са Курдима, будући да је то импресивна снага у самој Турској.

На крају, Фронт №1 – Сирија. Нисмо га случајно ставили на крај „победничке стратегије“. Најоштрија форма конфронтације увек је најпрактичнија и испуњена техничким и војним детаљима. Ипак, све лично увек зависи од друштва, а локални успеси – од спољних, често глобалних услова.

Видели смо да ту имамо важног регионалног савезника – шиитски свет, који пре свега представљају Иран и либански Хезболах. То су наша браћа по оружју и ми морамо на све начине да продубљујемо ту алијансу. Важно је да подржимо шиите у Јемену, Ираку, Бахреину и самој Саудијској Арабији. Очигледно је да смисао руско-шиитске стратешке алијансе не схватамо само ми и да ће се зато проамеричке снаге како у Русији, тако и у самом Ирану потрудити да учине све што је могуће да би унеле раздор између савезника. То треба у корену сасећи – барем у Русији, и конкретно, о том питању у преговорима са шиитима све прецизирати, ништа не остављати недоречено.

Даље, неопходна нам је политичка, било би пожељно, војна и економска подршка земаља које улазе у назначени мултиполарни клуб – БРИКС. Овде посебну улогу игра Кина која радије не излази на прву линију у конфронтацији са САД, али је спремна да у томе подржи Москву и игра споредну улогу. Тим пре што Кина почиње активније да делује у војно-стратешкој области на Афричком континенту и почиње тамо да оснива прве војне базе.

Ми немамо шансе да европске земље учинимо нашим потпуним савезницима у Сирији; сувише је јак утицај САД на њих. Ипак, Москви ће ићи на руку свако дистанцирање европских држава од Вашингтона  (пре свега, Француске, Немачке и Италије) и неслагања у NATO. Ако у Европи и даље буде јачао талас десничарско-конзервативних партија и покрета, које су генерално лојалне према Русији, то ће значајно учврстити наше позиције у самој Сирији. Руска пропаганда у Европи у околностима ратног времена добија посебно значење.

Будући да се ми у Сирији сукобљавамо са оним силама које отворено подржавају Саудијска Арабија и Катар и утолико пре што је Катар имао удела у обарању авиона са руским туристима над Синајем, потребно је да обратимо посебну пажњу на максималну дестабилизацију таквих ражима.

Под одређеним околностима не треба искључити наношење директних удара по Катару и војну подршку Хутима у Јемену, као и шиитима Бахреина. Стратешки одлучујући могао би да буде позив руским трупама од стране влада Ирака и Либана: то ће омогућити да се у пуној мери развије рат против главних база исламских терориста из Исламске државе и прекину њихове инфраструктурне везе са Турском и земљама Залива.

Генерално, Русија се већ налази у рату на Блиском Истоку, зато то треба признати као свршен чин и хитно реанимирати читав арсенал постојећих средстава – првенствено интелектуалних и средстава савремене комуникације, која имају за циљ да на разне начине промовишу руске интересе у том региону – у области информисања, економије, идеологије итд.

Последњи аргумент у овом рату биће присутност нашег нуклеарног оружја које, хвала Богу, нису стигли да униште либерални реформатори током деведесетих. Његов смисао је у томе да се никада не примени. Али, то значи да то намеће чврста ограничења и нашем главном противнику Сједињеним Државама Америке. Под страхом потпуног уништења САД ће бити обавезне да против нас играју по одређеним правилима.

Фронт № 7. Американци против Федералне владе

Осим тога, у односу на САД треба отворити Фронт № 7. Ради се о томе да у самим САД постоји мноштво незадовољних владавином врхушке која пропагира глобалистичку идеологију, увлачи САД у крваве ратове и разара традиционални европски хришћански идентитет.

Нова Америка, у којој није остало ништа баш америчко и која опслужује интересе светске финансијске олигархије која нема ни културу ни идентитет, уништава Стару Америку.

Стога је подршка америчког традиционализма и конзервативизма и америчког идентитета – важан задатак Русије. Наш савезник у САД је амерички народ.

Сем тога, накупило се много противречности у социјалној сфери и међуетничким односима. Значајан део америчког друштва не прихвата потпуно морално изрођавање. Федерална влада користи сваки згодан повод да почне процес укидања другог амандмана на Устав који Американцима дозвољава да носе оружје.

Константан пропорционалан пораст латино-становништва, претежно католичког, уноси у америчко друштво нов идентитет који уопште није непријатељски према Русији. Русија треба активно да се укључи у борбу за утицајна америчко друштво, да интензивно објашњава духовну позицију Русије у овом рату, да покаже да Руси и Американци имају заједничког непријатеља – то је манијакална сатанистичка елита која је узурпирала власт и која води у неминовну катастрофу читаво човечанство, укључујући и саме Американце.

Плодови дела те елите очигледни су – читав Блиски Исток већ је заливен крвљу и више не успева да успостави било какав поредак. Глобалистичка врхушка (CFR, неоконзервативци, представници светске финансијске олигархије, Вол-стрит) свуда намећу хаос, расуло, смрт и бол. Уништење тог малигног тумора човечанства ствар је свих нас укључујући саме Американце који су не само његов инструмент, него и жртва.

Где је Град?

Победити у овој игри, уопште неће бити лако. Зато што је име ове игре Велики Рат. Али, без обзира на то, кад је Велики Рат дошао, он се може избећи само по цену ропства и отвореног признавања сопственог неуспеха. Тако нешто у руској историји никада није било. Колико год да нам је било тешко сваки пут смо савладали тешкоће.

Не ради се само о геополитичкој конфронтацији, о прераспоедели сфера утицаја или о обезбеђивању националних интереса. Ради се о нечем много дубљем и важнијем.

Свака религија има поглавље посвећено крају времена и финалној борби. Хришћани, а такође Јевреји и муслимани, повезују догађаје тог циклуса управо са Великим Ратом. При том је увек, у све три ове религије место тог Великог Рата – Блиски Исток, поље Армагедон, а даље, суседне територије. За муслимане је Дамаск  – џамија Омајада – место на којем ће се десити Други Христов Долазак.

Стога рат у Сирији има очигледан есхатолошки смисао.

Зато што је Сирија – део Свете Земље на коју је ступала нога Спаситеља. Ескалација насиља на границама, у зонама критичним за само постојање Државе Израела, такође мора да има есхатолошко значење и за Јудеје који очекују скори долазак Мешијаха.

Амерички протестанти-диспензационалисти виде сценарио Последње Битке као инвазију армије северне земље Гога (идентификују је као Русију) на Свету Земљу. На крају, Атонски монаси и грчки Светитељи – као што је Козма Етолски или старац Пајсије Светогорски-  више пута су предсказивали ослобађање Константинопоља од стране руске војске и распад Турске. На пример, Свети Арсеније Кападокијски говорио је вереницима у Фарасиди да ће изгубити своју отаџбину, али ће је убрзо опет стећи: „Биће још једна туђинска војска. Она неће знати грчки, али ће веровати у Христа. Они ће такође питати: где је Град?“

То се несумњиво разумевало као указивање на руску армију која прилази Константинопољу. У једној беседи старац Паисије је говорио:

-Упамти, Турска ће се распасти. Биће рат који ће се одвијати у два дела. Ми ћемо бити победници зато што смо православци.

– Старче, да ли ћемо имати губитке у рату?

–  Е, највише, једно – два острва узеће, а нама ће дати и Константинопољ. Видећете, видећете!“

Не тако давно, пре годину-две, сва ова предсказивања изазвала би само сметено слегање раменима – бајке. Али… данас: велика крв се лије на читавом Блиском Истоку: око Дамаска се воде борбе; Руси не само да присуствују, него се боре на Светој Земљи; конфликт са Турском пламти и не може се искључити да неће довести до правог рата.

Са становишта есхатологије, долази време за враћање наших светиња – Свете Земље, Константинопоља, Кијева. Тврдња да не живимо у „Последња Времена“, данас изгледа антинаучно. Као што је говорио старац Пајсије – „Видећете, видећете!“ И видећемо.

Дакле, где је Град?

Превела Ксенија Трајковић

извор:fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/dugin-zapad-ima-demonsku-bit-jer-je-mesto-u-koje-se-stropostao-djavo

Прочитај без интернета:
8 гласовa