Пише: Роман НОСИКОВ, публициста (Москва)

        Поштовани суграђани!

        Ви и ја треба нешто да разјаснимо. Мени је досадило ваше гунђање. Ваше бескрајно гунђање и самозаваравање.

        Могу да разумем кад либерал-западњак оплакује курс рубље, елитни сир, храну, сто врста кобасица, пића. Он је за то продао Отаџбину. Он је због тога постао г…вно. Он је због тога признао да је свет – г…вно, да живот нема смисла и према томе, у праву је – онај ко једе укусније.

        Признао је, нашао таквог и пред њим клекнуо. Или, обрнуто -прво је угледао ту дивоту – и усхићен спустио се још ниже да би могло да се слива и упада у уста.

        Али, да разумем стењање због прошлог луксуза оних који садашњој власти за пример константно наводе Јосифа Висарионовича?

        Луксуз – је привремен. Он се даје само за неко време и само за то да искуша човека: колико брзо ће почети да сматра луксуз – неопходним. Колико брзо без њега више неће живети срећно.

        Колико брзо ће сам себе изгубити између гарнитура намештаја, путовања на Тајланд и егзотичне кухиње?

        Шта ће нам такво искушење? Зашто нас терају да сами себе губимо?

        Зато да нас науче да сами себе налазимо. Нађемо и тачно знамо, да смо ми – створење које дрхти, али има право, а парче шунке – то већ нисмо ми, то је – сувишност. Породица, пријатељи, посао, деца, родитељи, Отаџбина – то смо ми.  А одело Hugo Boss, љубавница и компањони у пићу, то већ – нисмо ми.

        Да бисмо умели да говоримо „не“.

        Знам следећи ток ствари. Да су – после Стаљинове смрти остале његове чизме, шињел и хиљаду рубаља на штедној књижици. Колико ја разумем, ви сте спремни да оскудевате под условом да национална елита буде стварно национална, а доказ за то биће њена лична скромност. Је ли тако?

        Али, још једно питање: а да ли је у време Јосифа Стаљина – да ли је читава совјетска елита одговарала том захтеву? Да није тада било нешто такво што би, по вашем мишљењу, могло и тада да вам одвеже језик и руке?

        Можда је неко у тешким ратним годинама организовао параде за своје љубавнице, користећи борбене тенкове? Или крао возове? Или луксузно живео?

        Не, ово није предлог да се зачепе уста док је Отаџбина у опасности и да се трпе лоповлук и злоупотребе.

        Ово је само подсећање на то да нечије неиспуњавање свог дуга не ослобађа вас од вашег. Не – њима, мени и тако даље, ви ништа нисте дужни. Али, јесте ли сами себи нешто дужни? Зар ви нисте позајмили симболе велике Победе – црвену заставу и гардијску траку?

        Зар нисте позајмили? Код самих себе будућих?

        Да, ви не можете да одлучујете ко ће бит г-ин Песков – онај који ће примити од жене луксузни поклон или радије бити скроман. Али, можете ли себе да изаберете? Ко ћете бити ви? Или не можете?

        Или ви нисте себи господар? А ко вам је онда газда?

        Сāмо гунђање да нема елите – то је такође само гунђање. То је само неумесно оправдање које треба одбацити.

        Лоше или добро, али санкције утичу не само на курс рубље и на наше могућности да купујемо укусно, пријатно и скупо. Санкције су уведене и против руске елите.

        Против државних функционера: Рогозина, Шојгуа, Путина, Медведева, Јакуњина, Патрушева… и тако даље. Против бизнисмена – Тимченка, Ротенберга, Сечина и осталих.

        Зар то не доказује да се противник према њима односи као према реалној елити? А зар мишљење противника не треба узимати за озбиљно?

        Не треба оплакивати оно што никада истински нисте имали.

        Ја о нежном Земфирином гласу, о загонетном „филозофском“ Гребеншчикову. О осећајном Макаревичу и Шевчуку. То ви никад нисте имали. У ствари, они вам ништа нису отели. Они вас нису учинили сиротим. Једино чега су вас лишили – то је ваших слатких илузија.

        Пре вам се чинило да нешто што они чине – то је за вас, за оне који могу да схвате и процене – нешто тајанствено, није за сваког, само за оне који разумеју и осећају.

        Чинило вам се да је то – посебна веза између вас, њих и онога о чему они певају – о руском тангу, броду у твојој луци, о ватри ноћу, о десет стрела на десет ветрова и јединорогу.

        А одједном се показало да никаква, та посебна веза, не постоји. Нико је није прекинуо. Само је никада, од самог почетка, није ни било. То је била ваша илузија.

        Лаж коју сте ви пили као вотку, убризгавали сте у вене као хероин, пушили као траву – пријатна је лаж да је продавац лажи твој компањон у пићу, пиљар – то је твој друг.

        Не, то је само пиљар.

        Можда је он исти такав наркоман и лажов за самог себе као и ти, он се заборавља на сцени, он је у еуфорији, наступ, искрене пијане сузе – то ништа не мења.

        Зато што је он напросто отупео од сопственог терета. Нема и није ни било никакве посебне духовне повезаности. То је само лаж. Мораћете да се научите да живите без ње.

        То није губитак. То је очишћење. То је само почетак хигијене.

        Али, постоје ли и прави губици?

        Да, постоје. То су пријатељи који су се окренули од нас. То су они, нама блиски, који су се окренули од нас. То је оно што смо стварно изгубили.

        Једни су се ражалостили зато што ми – „колоради“ и „ватники“ (презрив украјински назив за носиоце гардијске траке и за руске активисте, прим. прев) – одобравамо Новорусију и због нечег сматрамо да су у Украјини фашисти. Други су нас уписали у издајнике зато што смо ми против неодложног руско -украјинског рата.

        Први срца немају. Заменили су га осећањем сопствене изабраности  живих људи. Са другима је компликованије. Рекло би се да они брину за друге. Да их мучи сазнање да стотине хиљада наших људи сада пати у страху, глади, болести и ранама.

        Ипак, то је само на први поглед. У ствари, они се плаше да сами пред собом признају да они носе свој део одговорности због онога што се дешава. Они су изабрали тај пут када су пожелели обнављање узвишености Русије, они су приближавали тај догађај сваки пут када су гласно изговарали „Слава Русији!“

        Они су желели да живе у великој држави коју сви поштују, они су желели да лепо живе, они су желели велику будућност, достојанство, велике планове, пројекте, животни стандард.

        Нису ли они мислили да ће нам све то дати бесплатно?

        Нису ли они мислили да је узвишеност земље могућа без крвопролића?

        Нису ли они мислили да ће нам све то вратити без боја?

        Нису ли они претпостављали да ће све успети одмах, лако, без губитака и ризика?

        Нису ли они рачунали да ће Русија одмах стати на ноге – тако да неће морати да подноси неприлике, неће морати да се плаши, а наши сународници неће морати да гину?

        Или су они желели узвишеност тако да никога не дотакну и никога не увреде? Као су рачунали да је остваре? Да је измоле? И да живе са узвишеношћу коју су измолили?

        Они су желели узвишеност, империју, препород. Само, нису хтели да сносе свој део одговорности за цену потребну за такве ствари. Нека уместо њих неко други сноси одговорност. А да би било јасно да је то други, да се њих то не тиче – треба гласније галамити.

        Зато они и запомажу покушавајући да ни сами себи не признају да се то, поред осталог и за њихове снове, за њихове жеље, за њихову будућност, за будућност њихове деце – лије крв.

        Тужна правдања деце – „нисам тако хтео, ја сам хтео одмах да победим“, са тим се мора растати. Или са оправдањима или са онима који нису могли да са растану са оправдањима.

        То су – прави губици.

        Нису толико прави колико губици оних који на Донбасу губе пријатеље и родбину, не због политичких неслагања, него по законима балистике. Али, ипак, су прави.

        Нама изгледа да ће се све некако уредити и организовати. Да ће се све вратити и бити као раније. Да ће срасти.

        Неће се вратити. Неће срасти. То је илузија. То је лаж. Са лажима се треба растати.

        Истина је у томе да је губити – нормално.

        Неповратни губици су – последица неповратних одлука. А неповратне одлуке – то је оно од чега се састоји живот. Нема неповратних одлука – значи, нема живота. Ако ниси могао ничега да се одрекнеш- значи ти сам се не налазиш испод тог слоја оданости.

        Народ или човек – добија облик када се под ветром времена, под ударима историје и судбине од њега одлама све сувишно. И само се испод губитака промаља његов истински лик.

        Ми губимо и губићемо. Губићемо оно што је сувишно и оно што нам се чини да је смисао живота. Губићемо године, људе, осећања. Исто онако као што смо некад изгубили чедност. Сада ћемо губити све док њу не вратимо.

        Ужасно је не губити. Ужасно је наћи се изгубљен. Побрините се да успут Русија не изгуби вас.

fakti.org/rossiya/evo-kako-se-ruski-publicista-svadja-sa-svojim-narodom

Прочитај без интернета:
3 гласa