БАТ ЈЕОР ТВРДИ ДА ЕУ ПОСТАЈЕ СВЕ ВИШЕ ИСЛАМСКА, АНТИХРИШЋАНСКА И – АНТИЗАПАДНА
  • У интервјуу италијанском листу Il Giornale упозорила: „Шиити и сунити увек су ратовали и убијали једни друге и тај рат још увек траје. Тек после Другог светског рата Европа је поделила муслиманске регионе и створила вештачке нације да би религијску свест уме (исламска верска заједница) и читавог муслиманског света заменила световном и националистичком идеологијом. Међутим, то није функционисало зато што је у супротности са духом ислама који разликује само две групације: своје и невернике. Националност ту не игра никакву улогу
  • Подршка „арапском пролећу“ од стране Запада много је допринела данашњој дестабилизацији на Медитерану. Америка и Европа хтеле су да подрже покрет Муслиманске браће. Веровале су да ће – када њих доведу на власт – моћи да их контролишу и да избегну џихадизам. Обама је рачунао да ће да стекне нове пријатеље, али је погрешио
  • Обама се ослања на сумњиве савезнике зато што је одобрио политику Муслиманске браће и окружен је саветницима који подржавају такву политику. Он се школовао у исламским школама и  има перцепцију не хришћанина, него пре муслимана
  • Исламски свет настоји да се обнови борба између Русије и Запада. Постоје документи у којима се препознаје та идеја: Хладни рат био је златна епоха за развијање исламизма. Запад га је охрабривао правдајући се борбом против комунистичког атеизма и за разлику од СССР-а подржавао те верске покрете
  • Европи је саткана права мрежа за утицај на политику, информативни простор, културу и универзитете. Ту политику увела је Европска комисија помоћу пропаганде на телевизији и филму по препоруци Европско-Медитеранског фонда за дијалог култура „Ане Линд“, који контролише све што се у Европи штампа о исламском свету. Фонд „Ане Линд“ – је права мрежа. Сви који говоре о џихаду нађу се у изолацији, ризикују да изгубе функције, изложени су претњама и држе их у страху

          „ЕВРОПА ризикује да доживи пад као Византијска империја. Ми већ живимо у држави димитјуда („димитјуд“ – термин који је увела Бат Јеор, а означава потчињеност не-муслимана захтевима ислама, као и сервилност према њему), а историја се понавља“.

          Бат Јеор нема недоумица у вези са опасношћу која се наднела над нашом културом. Списатељица и проучавалац ислама, Бат Јеор, прогнана је из Египта 1957. због јеврејског порекла и живи у Швајцарској. Њено име познато је, поред осталог, и по њеним књигама у које је увела термине као што су „Еврабија“ и „димитјуд“, односно, потчињеност исламу у циљу одбране и толеранције. Некада су ове књиге надахњивале Оријану Фалачи.

          У својој последњој књизи „Разумети Еврабију“ (Линдау, 2015.) она наглашено говори о исламизацији Европе, о ризицима којима смо изложени, описује антихришћанску, антисемитску, антизападну Европу и ту политику повезује са крајем 60-их година.

          „Управо је Француска кренула тим путем, за њом се упутила Немачка, мада је настојала да на себе не скреће пажњу. Циљ је био у томе да се склопи савез са арапским светом, а ту игру водили су они који су сарађивали са нацизмом и зато нису волели Јевреје и Израел. То потврђују њихове изјаве приликом сусрета и конференција у арапским земљама, које сам успела да нађем у публикацијама Лиге арапских држава, али које никада нису доспевале у западну штампу“.

  • Шта је подстакло западне лидере да крену тим путем?

          „Они су настојали да се после колонизације помире са арапским светом, а сем тога, била им је потребна стабилност и безбедност да би добили енергетске ресурсе. Тако су политичари и интелигенција утицали на европски курс прихватајући услове Арапске Лиге: признавање Организације ослобођења Палестине (ООП), а самим тим, легитимности палестинског тероризма и џихада против Израела“.

  • Антисемитизам, маскиран критиком упућеном Израелу  сасвим је у реду. Многи Јевреји недавно су напустили Француску не само због терористичког напада у Паризу, него и у вези са атмосфером нетрпељивости која данас доминира у многим градовима. Да ли је толико уздизана и очекивана интеграција доживела крах?

          „Да, интеграција није успела, немогуће је интегрисати милионе људи. Сем тога, мигранти–муслимани желели су да очувају своје корене и традицију, одбацујући културу земаља које су их прихватиле. Они који су желели да се интегришу – они су то и учинили, али је таквих незнатна мањина“.

  • Могу ли муслимани да се интегришу у друштво не-муслиманске земље?

          „Они који желе да се интегришу могу то да учине и већ су учинили, али Куран то јасно забрањује. У исламу постоји непријатељство и одбојност у односу на друге религије, чега нема у будизму, хришћанству, хиндуизму, јудаизму… На Западу човек ствара институције и законе, а за муслимане извор права је у шеријату, јер га је одредио сам Алах. Због тога су владе европских земаља учиниле избор у корист мултикултурализма: оне ће омогућити да се живи у државама Европе не захтевајући интеграцију“.

  • Кренули смо од ООП према Ал-Каиди и на крају дошли до Исламске државе. Четрдесет година исламског тероризма нису измениле однос Европе. Да ли она није примећивала опасности или се претварала да не примећује?

          „Сви они су све схватали, они су све то знали боље од нас, управо због тога су они изабрали димитјуд и сарадњу са екстремним муслиманским покретима уместо савеза са њиховим умереним представницима. Европа је одлучила да подржи „интегрализам“ почињући од палестинских терориста и завршавајући свим осталим, рачунајући да ће добити заштиту. Због тога ми нисмо помогли муслиманским реформаторима и тако смо учинили озбиљну грешку, могло би се рећи – злочин“.

           Италији су левичари стварали митове о Арафатовим партизанима. И тако је увек било. Од палестинског тероризма погинуло су 83 човека, 227 људи је рањено, али у знак сећања на њих не постоје никакве званичне манифестације, као што постоје у знак сећања на жртве мафије, црвеног или црног терора.

          „Они скривају чак и масовно убиство у Болоњи“.

  • Палестински терористи који су деловали на територији Италије користили су некакав имунитет под називом “lodo Moro“. Прошло је 40 година а Италија још увек није постала жртва исламског тероризма. Да ли је то континуитет те исте политике?

          „Политика се није променила, то се тиче читаве Европе. Европа не признаје палестински тероризам зато што је у пријатељству с њим. Зато мора да стави на исти ниво и жртве и терористе“. Парламент Италије одредио је за 2017. дан сећања на жртве тероризма, влада је припремила књигу у коју су уписана имена свих људи погинулих од руку терориста. Међутим, у њој се нису нашла имена жртава палестинског тероризма. „Таква политика вођена је не само у Италији, него у свим земљама Европске уније“.

  • Настајање Калифата представља претњу не само за Запад, него изазива неслагања и унутар исламског света.

          „Шиити и сунити увек су ратовали и убијали једни друге и тај рат још увек траје. Али, сем тога, између муслиманских групација постоје ратови за место под сунцем, за власт у региону. Ти народи никада нису стварали нације у нашем поимању. Сви они потичу из племена Арабије и Јемена са којима су сачували везе. Тек после Другог светског рата Европа је поделила те регионе и створила вештачке нације да би религијску свест уме (исламска верска заједница) и читавог муслиманског света заменила световном и националистичком идеологијом. Међутим, то није функционисало зато што је у супротности са духом ислама који разликује само две групације: своје и невернике. Националност ту не игра никакву улогу“.

  • Подршка „арапском пролећу“ од стране Запада много је допринела данашњој дестабилизацији на Медитерану. Та неразумна идеја извоза демократије, да ли нам се вратила као бумеранг?

          „Америка и Европа хтеле су да подрже покрет Муслиманске браће. Веровале су да ће – када њих доведу на власт – моћи да их контролишу и да избегну џихадизам. Обама је рачунао да ће да стекне нове пријатеље, али је погрешио“.

  • Инострани борци и усамљени терористи. Млади муслимани који су одрасли и образовали се у Европи чине тежак избор. Многи аналитичари тврде да је то проблем идентитета.

          „Наравно, они су обавезни да признају муслимански идентитет који муслиману забрањује да се интегрише у културу неверника. На њих преко Интернета утичу екстремисти, приморавају их да се осећају кривим зато што се не понашају као добри муслимани и живе у земљама које ратују са муслиманима, као у Авганистану“.

  • Русија је одбацила сва колебања и иступила против „Исламске државе“. Зашто Обама не жели да сарађује са Москвом у борби против Калифата и наставља да се ослања на тако сумњиве савезнике као што су Саудијска Арабија и Турска?

          „Обама се ослања на сумњиве савезнике зато што је одобрио политику Муслиманске браће и окружен је саветницима који подржавају такву политику. Он се школовао у исламским школама и  има перцепцију не хришћанина, него пре муслимана. Исламски свет настоји да се обнови борба између Русије и Запада. Постоје документи у којима се препознаје та идеја: Хладни рат био је златна епоха за развијање исламизма. Запад га је охрабривао правдајући се борбом против комунистичког атеизма и за разлику од СССР-а подржавао те верске покрете. После пада Берлинског зида исламски свет је доприносио и наставља да доприноси подељености два блока“.

  • Ви тврдите да је у Европи била саткана права мрежа за утицај на политику, информативни простор, културу и универзитете. Како су у томе успели?

          Ту политику увела је Европска комисија помоћу пропаганде на телевизији и филму по препоруци Европско-Медитеранског фонда за дијалог култура „Ане Линд“, који контролише све што се у Европи штампа о исламском свету. Фонд „Ане Линд“ – је права мрежа. Сви који говоре о џихаду нађу се у изолацији, ризикују да изгубе функције, изложени су претњама и држе их у страху. Култури је за развој неопходна слобода, а за размишљање и писање не постоји пуна слобода. Непријатељи џихада и пријатељи Израела имали су довољно храбрости да се супротстављају без обзира на сва понижења, лишавања и притисак од стране европске политике“.

  • Европа више неће издржати…

          „Као што се десило са Византијском империјом која је била исламизована изнутра и споља. Са једне стране константни напади на хришћанска села, пљачке и убиства – то је слика тероризма који је створио опште осећање несигурности и приморао Константинопољ да плати данак отоманским султанима да би избегао џихад. Са друге стране, корумпираност византијске елите која је доприносила продирању исламизма у империју и непријатељство између византијских кнежева који су тражили подршку од Турака у борби са својим унутрашњим непријатељима, а касније били приморани да им за то плате“.

  • Ипак, у чему је смисао за не-муслимана да се предаје муслиману?

          „Они су пристали на димитјуд зато што су постали зими (зими – не-муслимани који живе у муслиманским земљама и потчињавају се законима ислама), јер нису желели да се сукобљавају са џихадизмом. Они су знали шта је то џихадизам и нису хтели да се боре с њим, желели су по сваку цену да постигну примирје са исламским светом. Управо због тога они нису хтели да укључе у европски Устав јудејско-хришћанске основе предвиђајући даљи развој догађаја. Ширак је говорио да је Европа – у истој мери хришћанска и муслиманска. То је симптом нашег пада, претња опстанку наше цивилизације“.

          Рикардо Пеличети („Il Giornale„, Италия)

          Превела

          Ксенија Трајковић

извор:fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/evropa-postaje-evrabija-zavrsice-kao-vizantijska-imperija

5 гласовa