Када је крајем 19. вијека на аљаском полуострву Суад, на ријеци Клондајк откривено злато, многи су се понесени златном грозницом упутили ка Аљасци у потрази за бољим животом.

Неки су се за кратко вријеме обогатили, неки су одустали и отишли, некима се у дивљини Аљаске изгубио сваки траг, а неки су остали да стрпљиво чекају својих 5 минута. Ови посљедњи су у негостољубивим и хладним крајевима ледене Аљаске основали насеље трагача Ноум.

Ту у близини Беринговог мора, у сировој хладноћи Аљаске, човјек није могао опстати сам. Није се могао уздати у морски промет, а на копну је било још теже. Зато су пси, издржљиви, храбри и упорни, постали највећи човјеков ослонац. Захваљујући њима Ноум је у сваком тренутку био опскрбљен, а подаци из тога времена кажу да је број паса у Ноуму по глави становника био већи него било гдје другдје у свијету. Пасји живот је често био вриједнији него обичног човјека.

Врло брзо људи су се почели међусобно такмичити како би показали ко има бољу и издржљивију псећу запрегу. Тако су, 1908. године формиране утрке “All Alaska Sweepstakes“ на стази дугој 650 км. Она је ишла преко леденог мора, тундри, кроз планине, шуме, а додатни напор и тежину представљао је ледени сјеверни вјетар који у тим крајевима непрестано дува. Врло брзо глас о утрци паса проширио се и на остале дијелове свијета. Већ наредне 1909. године, број екипа које су се пријавиле за такмичење био је знатно већи.

Сибирски хаски по први пут на утркама

Међу њима су се нашли и пси Виљема Гусака, који је са својим запрегама на Аљаску стигао из исто тако суровог леденог Сибира. У поређењу са псима из других запрега, који су били снажни, широкогрудни, борбеног карактера и пријеке нарави, Гусакови су били компактни и послушни, а имали су и знатно краће ноге, због којих су добили подругљив надимак “мали сибирски мишеви“ и нико на њих није гледао озбиљно.

Без обзира на то, април 1909. године остат ће уписан у историјским аналима као датум када је први пут једна запрега сибирских хаскија виђена на америчком континенту, а Гусакови хаскији освојили су треће мјесто на трци у Ноуму, побравши велику наклоност публике. Људи су прије свега били изненађени свјежином хаскија након утрке. Они нису попут осталих паса показивали знакове исцрпљености, упркос огромним напорима и недаћама које ово такмичење носи са собом.

У љето 1909. године, извјесни Фокс Маул Ремси одлази у Сибир и убрзо се враћа на Аљаску са 70 хаскија. Они су кориштени за три запреге које су се 1910. године такмичили на утрци “All Alaska Sweepstakes“ и које су оствариле изванредне резултате – прво, друго и пето мјесто. Побједничку запрегу предводио је Џон Џонсон, познат као “челични човјек“, а резултат који је остварила никада касније није надмашен. Запрега хаскија је стазу прешла за 74 сата, 14 минута и 37 секунди. Ови хаскији се наредних година нису попели на трон, али су увијек заузимали високе позиције, а сумњало се да им је у храну више пута сипано успављујуће средство. Хаскији Џона Џонсона поново су постали прваци 1914. године.

Мали човјек са малим прстима – Леонард Сепала и његови хаскији

Тих година на Аљаску долази и Норвежанин Леонард Сепала, чије ће име заувијек остати везано за расу сибирског хаскија и за трке псећих запрега. Сваке године уочи главне утрке, одржавале су се и многе припремне, а на једној од њих се окушао и сам Сепала, са запрегом састављеном од различитих пасмина. Игром случаја, захваљујући једном орлу који је слијетао на стазу и тако мамио Сепалине псе да брже трче, његова запрега је прва прошла кроз циљ. Тада се код Сепале родила неодољива жеља да се опроба у главној трци.

Он убрзо успјева набавити 15 хаскија за своје запреге. Његово прво учешће на великој утрци 1914. године завршило је неславно, пошто је због смањене видљивости услијед јаког снијега промашио стазу и изгубио се. Међутим, за 1915. годину Сепала и његови хаскији су били много боље припремљени и са лакоћом освајају прво мјесто, а тај успјех понављају и у наредне двије године. На жалост, обзиром да се Први свјетски рат одужио, такмичење “All Alaska Sweepstakes“ је задњи пут одржано 1917. године, а остат ће упамћено као најфасцинантније поглавље у историји утрка са псећим запрегама.

Након тога супериорност сибирског хаскија када су у питању овакве врсте такмичења је постала неспорна, а у бројним до данас сачуваним статистикама могу се видјети подаци о импресивним резултатима Сепале и његових паса и то не само на Аљасци, већ и у Канади и Новој Енглеској. “Мали човјек са малим прстима“, како су га звали, гдје год да се појавио на тркалишту остваривао је невјеројатне резултате, а људи су с дивљењем гледали на њега и његове псе.

Сепала и његови хаскији памте се и по хуманости, по несебичном помагању рањеницима у току рата и спашавању рудара из рударских несрећа које су у то вријеме биле честе. Захваљујући његовој храбрости, сналажљивости, али и спремности и издржљивости његових паса, Сепала је спашавао људе у ситуацијама у којима ником другом то није полазило за руком.

Извор: pixelizam.com

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=233888

5 гласовa