ЗАПАДНО друштво се све више одваја од својих хришћанских корена и данас се потпуно заслужено назива постхришћанским. Процес секуларизације довео је до тога да већина Европљана више не живи у складу са јеванђељем, већ се руководи светским стандардима потрошачког друштва. Хришћани који теже да следе заповеди нашег Спаситеља постали су мањина у некадашњим хришћанским државама. Ту треба тражити одговор зашто је хришћански запад неодлучан и има чак различите позиције у односу на Сирију и друге конфликте на Блиском и Средњем истоку – рекао је митрополит Иларион, задужен за спољне послове у Руској православној цркви, у интервјуу за „Вечерње новости“.

* Како коментаришете то што је РПЦ подржала војну интервенцију руске војске у Сирији?

- Руска православна црква, инспирисана речима Божјим, увек је позивала велике државе да путем преговора траже мирно и заједнички прихватљиво решење о свим спорним питањима. Ми се молимо за мир. Положај наше браће у земљи где су ученици Христа „први пут почели да се зову хришћанима“ врло је тежак. У тим местима где радикални исламисти заузимају власт, хришћани су фактички у потпуности уништени, или физички или су прогнани из своје домовине. Православни људи са болом у срцима гледају многобројне случајеве насиља, отмице и убиства епископа и монаха, варварско рушење храмова.

* КАКО ви оцењујете апсурдни предлог да Косово постане члан Унеска кад се зна да су Албанци на Косову уништили више од двеста српских храмова и осам хиљада споменика на гробљима?

- Цели свет је видео насртаје на светиње тог краја које су направили радикални албански националисти уз попустљивост тамошњих власти. Ми сматрамо да би било апсолутно неприхватљиво решење чланица Унеска да се право на заштиту уникатних споменика да онима који много година гледају кроз прсте на варварске акције скрнављења српских споменика. Предлог да Косово, противзаконито отргнути српски крај, постане чланица Унеска, у супротности је с међународним правом.

Наша црква већ неколико година позива међународну заједницу да обрати пажњу на геноцид према хришћанима на Блиском истоку и да не остаје по страни од те трагедије која прети да хришћани потпуно ишчезну у местима где је хришћанство настало. Нажалост, политички процес до сада није олакшао положај невиних људи, и њима је потребна војна заштита. Због тога је Руска православна црква, као и друге традиционалне религије у нашој земљи, подржала решење Руске Федерације да се користе оружане снаге за заштиту сиријског народа од терориста.

* Али неки московски листови критикују РПЦ пишући да „у бој треба да се зову генерали а не они који служе Богу“.

- Верници у Русији су навикли на неосновану и тенденциозну критику у појединим листовима који без било какве основе себе називају либералним, а у суштини не бране слободу већ насилно намећу у друштвеном мишљењу једноумље по свим питањима, било да је то политика, економија, историја или морал. Представници тог танког мислећег слоја друштва одлучно негирајући памет, савест и уопште било које добре људске квалитете оних с којима се не слажу, узели су себи за право да уче све и свакога, укључујући и цркву. То су људи који се нису постарали да уђу у суштину читајући јеванђеле, али зато знају да саветују цркву како она треба да проповеда реч Божју и спроводи је у живот.

* У источној Украјини уништено је много православних храмова. Како је сада, шта очекивати у будућности?

- Украјинска православна црква (лојална Московској патријаршији) претрпела је у Донбасу значајну штету. За време конфликта артиљерија је разрушила или оштетила више од 80 храмова. Убијена су и тројица наших свештеника, а неколико их је рањено. Изгледа да се сада ситуација смирила. При посредовању Русије и европских држава постигнут је (Мински) договор међу учесницима конфликта и постоји нада за дуго примирје. У том региону Украјине постоје све карактеристике хуманитарне катастрофе. Хуманитарну помоћ добијају војници, али значајно мање пажње пружа се цивилима. Огроман део посла у том правцу воде представници Украјинске православне цркве (лојална Московској патријаршији). Они су сакупили и доставили хиљаде тона хуманитарне помоћи, али у неким селима ситуација је и даље ужасавајућа. Посебно страдају инвалиди и стари људи који немају пензије и средстава за живот.

* Може ли разум да победи у подељеном украјинском православљу?

- Украјинска православна црква никада није подржала покушаје да се сукоб пренесе на религиозну раван. Било је случајева када су побуњеници у Донбасу затварали храмове других конфесија и одузимали од њих поседе, а све тобоже у интересу православне цркве. Али су у канонској православној цркви (лојалној Москви) осуђивали те поступке и никада нису примали такве „дарове“. С друге стране, у више региона Украјине, Тернопољу, Волињу и Ровном, намерно се потпаљују жаришта међуконфесионалних сукоба. Последице такве политике могу бити страшне.

Недавно су двојица свештеника и група верника неколико дана, без хране и воде, били затворени у цркви у селу Птичја у Ровенској области. Тај случај је изазвао реакцију и српског патријарха Иринеја и Архијерејског синода Српске православне цркве, који су упутили писмо подршке московском патријарху Кирилу и митрополиту кијевском и целе Украјине Онуфрију. Ми смо за такву подршку веома захвални.

* Колико су реалне прогнозе западних медија да никада није ближи сусрет руског патријарха и папе?

- Могућност сусрета патријарха и папе се разматра одавно. Последњих година на обе стране постоји сазнање да је неопходна сарадња како би се дао ефикаснији одговор на основне проблеме и изазове савремености. Ставови наших цркава о основним проблемима садашњег света врло су блиски. То је неопходност очувања хришћанских вредности у секуларном друштву и заштита хришћана од гоњења, у првом реду на Блиском истоку.

Папа Франциско је много пута показао заинтересованост за плодотворан развој дијалога и сарадње са Руском православном црквом. Његова позиција и официјелни став Светог престола о актуелним питањима као што су грађански конфликт у Украјини, догађаји на Блиском истоку и положај хришћана у том региону, блиски су ставовима патријарха Кирила. Ја сам се више пута срео са папом и наилазио сам с његове стране на пажњу и разумевање позиције Московске патријаршије. То нам даје основу да се надамо значајном приближавању решења проблема који још постоје у нашим односима.

* Какав је ваш коментар на лањски сусрет два самозванца, лидера непризнате украјинске православне цркве и непризнате црногорске православне цркве?

- Тај сусрет о којем ви питате је покушај црногорских и украјинских расколника да створе привид свог признања у православном свету. И Дедеић и Денисенко, путују један другоме у госте и чак и служе заједно. Њихови су методи слични. Филаретови борци туку старице у Украјини, а Дедеић је, како сам чуо, недавно ударио у лице стару жену. Канонске цркве српска и руска са таквим лицима немају никакав однос. Хтео бих да подсетим да Михаило Дедеић није признат ни од једне аутокефалне православне цркве, као ни украјински расколник Филарет Денисенко. Српска црква не признаје Филарета, а Руска црква не признаје господина Дедеића.

* Српска православна црква је у Црној Гори под притиском државе и непризнате ЦПЦ. Како ви гледате на то?

- Ми са дубоком забринутошћу пратимо погоршање положаја Православне цркве у Црној Гори. Неки политичари који покушавају да извуку Црну Гору из многовековног контекста историјског развоја православља у западнобалканском региону имају политизован поглед на религију. Они су склони да виде у канонској православној цркви опасност по црногорску државу и национални идентитет. Такав прилаз није разуман, а политика која се темељи на њему подрива традиционална начела живота црногорског друштва.

Православна црква живи по сопственим законима. Она чува вековну духовну и културну традицију која обједињује грађане разних земаља и представнике разних народа. Примера ради, Александријска патријаршија има јурисдикцију у свих 55 земаља Африке, Московска патријаршија у 15 земаља, а Српска патријаршија у шест земаља. Притом, свака од земаља само добија од заједништва са другима у канонским границама зато што у духовном и културном јединству црпи могућност за јачање добрих односа са суседима.

МИТРОПОЛИТ волоколамски Иларион, чије је име до монашења било Григориј Валеријевич Алфејев, један је од најобразованијих руских свештеника. Рођен је 24. јула 1966. у Москви.

Отац Валериј му је био доктор физичко-математичких наука, а мајка Мавелија је писац. Иларион је студирао на Конзерваторијуму у Москви на групи виолина и компоновање.

Касније је завршио највише црквене школе, затим опште црквени магистеријум, а потом је докторирао. Преводио је црквена дела са грчког и других језика.

(Вечерње новости)

www.nspm.rs/hronika/mitropolit-ilarion-zapad-se-udaljio-od-jevandjelja-predlog-da-kosovo-protivzakonito-otrgnuti-srpski-kraj-postane-clanica-uneska-u-suprotnosti-je-s-medjunarodnim-pravom.html

Прочитај без интернета:
2 гласa