Када су 1980. године амерички „Томахавци“ (заједно са „Першинзима“ који више нису у наоружању САД) распоређени у Западној Европи – време њиховог лета до циљева у европском делу СССР (сада Украјине, Белорусија, балтичких држава и Русије до Урала) износило је 5-8 минута. Лако је израчунати да ће се, са „Томахавцима“ у Румунији и Пољској (хиљаду-хиљаду и по километара ближе) то време додатно смањити.
То значи да време за процену ситуације и утврђивање намера противника практично више не постоји и да све што се може оквалификовати као претња нуклеарног напада на Русију – мора да изазове непосредни одговор у виду лансирања интерконтиненталних ракета. Иначе постоји велика вероватноћа да оне буду уништене у месту стационирања.
Ово значи ризик враћања нуклеарне конфронтације на ниво из 1980-их година, када је био највиши у историји међусобних односа СССР и САД, осим за време две (од 15. до 28. октобра 1962. године) критичне недеље Кубанске ракетне кризе. А та криза је била изазвана размештањем америчких ракета средњег домета „Јупитер“ у Турској.
Садашња међународна ситуација је далеко експлозивнија. САД још увек не желе да признају крај своје светске хегемоније и потпуно отворено покушавају да је сачувају војном силом. Сукоби које САД распаљују непогрешиво воде директном сукобу са Русијом, при чему обе стране користе оружане снаге за подршку својим дипломатским напорима.

извор: fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/moskva-na-americke-lansirane-rampe-u-rumuniji-moze-gledati-kao-na-pretnju-samom

7 гласовa