• Можемо бити оптимисти и веровати да ће се рат у Украјини завршити  када војска Новорусије заузме Лавов или Варшаву, или Виљнус. Могло би се рећи да је то немогуће, али 1989. године нико није веровао у распад СССР (а он је већ био у пуном замаху). Поред тога, сами Американци су рекли да ће следећа метапосле Мариупоља бити Виљнус. А Американци такве ствари знају најбоље и веома добро прогнозирају војне конфликте
  • Под претпоставком да се сукоб у Украјини заврши поразом САД без улажења у фазу нуклеарне конфронтације суперсила, тада ће послератни свет захтевати реорганизацију, а територијални резултати борбених дејстава међународноправно признање
  • Да ли је препоручљиво, у принципу, сачувати украјинску државе? Не. Било којаукрајинска власт, која добије стварну независност, брзо почиње да оживљаварусофобски пројекат. У супротном, она није у стању да објасни свом народу зашто му је потребна, нити зашто му је потребна држава
  • Чиме се треба руководити у решавању питања граница? Искључиво питањиманационалне безбедности. Природне, заштићене границе Русије су – границеКатарине Велике и Стаљинове границе. Идеал је ретко достижан, али каграницама највеће руске царице и највећег руског владара ХХ века треба тежити. А ако се у Украјину могу вратити западне границе СССР, то мора бити учињено, а уколико услови то не дозвољавају – неопходно је мењати услове, ане прилагођавати се њима

         Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

         ДАЛЕКО од тога да сви политичари и експерти признају постојање ратног стања између Русије и САД. Упркос јасно наведеној стратегији Вашингтона који стреми обарању руске власти и блокирању могућности Москве да спроводи било какву самосталну политику.

         Многи људи, навикнути деценијама да верују да рат између СССР (Русије) и САД може бити само апокалипса са бомбама и ракетама са нуклеарним пуњењем обилно падају са неба, као снег зими, продужавају да тренутно стање називају кризом, другим издањем Хладног рата, а не ратом у правом смислу те речи.

         Међутим, Хладни рат је и био измишљен да би две супротстављене суперсиле и њихови савезници могли да ратују међусобно у условима немогућности директног оружаног сукоба. Уосталом, напомињем, да су рат и оружани сукоб – различити термини.

         Није сваки оружани сукоб – рат, и није сваки рат – оружани сукоб. И Хладни рат нису тек тако звали Хладни рат. На крају тог рата Совјетски Савез је, као поражена страна, претрпео губитке (материјалне, кадровске, политичке) веће него Немачка 1945. године.

         Сада су популарни термини „информативни рат”, „мрежноцентрични рат”, „хибридни рат”, „рат нове генерације”. Али сви они садрже термин рат, односно подразумевају сукоб држава због одређених циљева.

         У неким случајевима, модерни ратови претпостављају и оружани сукоб. Истина, главни учесници воле да их воде на туђој територији и најчешће туђим рукама. Посебно је модерно (и са готово 100%-тном гаранцијом победе) непосредно увлачење противника у оружани сукоб, а да сами останете ван њега.

         СССР је успео да изведе такав трик са Американцима у Вијетнаму, а САД су узвратиле СССР-у у Авганистану.

         Сада Вашингтон свим силама покушава да Русију увуче у оружани сукоб са трећом страном. Све је почело са покушајима организације украјинско-руског рата, што за наставак има покушај да се иницира руско-европски оружани конфликт.

         Наравно, у овом формату не говоримо о нуклеарном рату. Бар за сада не говоримо. Иако је амерички покушај да жртвује неке чланице ЕУ и НАТО, како би се навукла Русију на оружани сукоб са било којим делом Европске уније, већ прилично опасан с тачке гледишта могућег губитка контроле над ситуацијом. У целини, сукоб између нуклеарних суперсила увек је препун непријатности, поготово ако циљ тог рата (па макар био и хибриди и хладни) постане ликвидација једног од противника.

         Ипак, можемо бити оптимисти и веровати да ће се рат завршити у истом формату у којем је и почео, онда када, на пример, војска Новорусије заузме Лавов или Варшаву, или Виљнус. Могло би се рећи да је то немогуће, али 1989. године нико није веровао у распад СССР (а он је већ био у пуном замаху). Поред тога, сами Американци су рекли да ће следећа мета после Мариупоља бити Виљнус. А Американци такве ствари знају најбоље. Штавише, они веома добро прогнозирају војне конфликте.

         Рекли су 2008. године, да је Украјина следећа, после Грузије, у реду за рат и, молим, није прошло ни седам година, а у Украјини је избио грађански рат који у Кијеву, уз одобрење Вашингтона, из неког разлога називају украјинско-руским. Дакле, ако Американци кажу да војни пут из Мариупоља води ка Виљнусу, онда им можда, коначно, не треба просто веровати, него их послушати.

         У суштини, под претпоставком да се сукоб заврши поразом САД без улажења у фазу нуклеарне конфронтације суперсила, тада ће послератни свет захтевати реорганизацију, а територијални резултати борбених дејстава – међународно-правно признање. Једноставно речено, искрснуће два питања:

         – о новом светском финансијско-економском систему;

         – о новим границама.

         Што се тиче новог финансијско-економског система, нек се о њему споре економисти. Јер, за сада нису видљиве ни његове удаљене контуре. Али, нови хегемони и кандидати за хегемоне су видљиви. Нове резервне валуте (укључујући потенцијалне) су такође видљиве. Али, све то је у оквиру надоградње старог система, који у највећој мери не може чак ни изаћи из системске кризе, већ може само пребацити своје трошкове на плећа златне милијарде, која ће постати жртва кризе, а реалне бенифиције ће извући друге земље.

         А потрбан је уствари потпуно нови систем. Дакле нови, да чак и најрадикалнији комунисти у овом контексту изгледају само као реформатори старог (и то у околностима, када је за реформе већ касно). И несумњиво, овај нови систем ће се успоставити полако или брзо, заједнички и весело или с много крви, али методом покушаја и грешака, јер нико нема идеју како би он требало да изгледа и како да функционише.

         С друге стране, са границама ће бити лакше. Њих је могуће померати даље или ближе, а могу се и не дирати уопште, стварајући на окупираним територијама формално суверене, а заправо зависне државне структуре под контролом пријатељских режима. И дебата о томе шта урадити са територијалним пленом након победе, већ се води у јавности.

         При чему у њој учествују сви – од водећих политичара и признатих експерата до „стручњака” са друштвених мрежа, који имају по четири словне грешке у речи од три слова, али тачно „знају” како се управља не само државом или планетом – него целим свемиром.

         Хајде да покушамо да размотримо ово питање максимално дистанцирано и објективно. Наглашавам, не онако како то руске власти планирају да ураде (оне, вероватно, још увек и не знају шта ће урадити, а ако и знају, оне ће то с правом скривати све до краја), не онако, како то верује „правдољубива” узбуђена јавност, после гледања политичких ток-шоу емисија, у којима већина учесника покушава да погоди тајне намере власти и залаже се за позицију која одговара најновијим колебањима „партијске линије” (тако они себе њој представљају), већ онако како налажу здрав разум и политичка традиција.

         С обзиром да је предмет расправе на тему „како ћемо реизградити” прошле године била Украјина, на њој ћемо се и тренирати. Прво, биће јасније делу јавности који размишља шаблонски. Друго, нико нас не може оптужити за подстицање на окупацију Литваније или Пољске и за покушај распиривања светског ратног пожара. Али, подвлачим, говоримо о Украјини само као универзалном примеру, а закључци се могу применити и на Канаду, Аустралију, Пољску, Колумбију, па чак и на саме Сједињене Државе.

         Дакле, о чему се расправља? Који су предлози на столу?

         1. Треба протерати хунту, побити нацисте, именовати проруску владу у Кијеву и пустити људе у Украјини да се сами старају о себи, како знају, јер су скупи да се хране на рачун руског буџета. У земљи ионако нема краја проблемима, а већ ћемо наћи где новац потрошити. Новоросија у овим или другим границама у таквој варијанти или ће бити издвојена као засебна држава (али такође „сама, сама, сама”), или је оставити као саставни део неке украјинске конфедерације. Крим је, наравно, наш. То је свето.

         2. Протерати хунту, побити нацисте, ујединити територију са руским народом, а све остале пустити да раде шта желе. На пример, дозволити им да их ЕУ покупи или нека седе у свом резервату и вичу „Слава Украини!” док не помру од глади. Ко је Рус, а ко баш и није – решити уз помоћ референдума. Где је за улазак у Русију 51% – све су Руси а где је 49% – ту су сви издајници.

         3. Истерати хунту с нацистима у Галицију, развући бодљикаву жицу и дозволити им да тамо направе своју независну Украјину, ако им Пољаци дозволе. Остатак територије припојити (постоји такође варијанта да се не припоји, већ да се тамо формира пријатељска држава, али она се поклапа са варијантом 1, са изузетком из те државе одвојене непријатељске територије Галиције).

         4. Припојити све, до којих се стигне, а осталима каква карта западне.

         5. Формирати у Украијни једну до три федералне области и укључити их у састав Русије.

         Постоје још десетине подваријанти, али наведених пет описују основне начине за решавање проблема, предложених јавности и стручној заједници. Хајде сада да проценимо ситуацију.

         1. Да ли већина становништва Украјине подржава идеју интеграције са Русијом? Готово сигурно, не! Истраживања последњих година показала су да чак и у проруски настројеном делу популације број присталица уласка у Русију не прелази половину. Остатак би да будемо кућни пријатељи, али да живимо одвојено. Ако не узмемо у обзир релативно малобројне политичке емигранте, чак ни избеглице из ратом разореног Донбаса нису присталице уласка своје територије у састав Руске Федерације.

         Многи би желели да створе независне републике. А милиони бегунаца од мобилизације из централних и западних региона Украјине и даље виде Русију као непријатеља, на чијој територији чекају њену (непријатељску) агресију. Јавно мњење ће се променити, али политичка (у том смислу и територијална) промена увек иде испред промене јавне свести.

         2. Има ли опредељење становништва Украјине по питању територијално-политичког устројства њихове бивше државе било какав значај? Ни најмањи. Напомињем, у моменту распада СССР-а огромна већина становништва Украјине се изјаснила за очување заједничке државе. Чак и други референдум 1991. године, који је легализовао независност, представљен је бирачима као гласање за јачање Украјине у оквиру обновљеног Савеза.

         Штавише, парламент, извршна власт, административна хијерархија и војне структуре биле су под контролом украјинске Комунистичке партије, која је била саставни део КПСС. Ово није спречило Украјину да постане независна и да сваке године њене независности постаје све више русофобска.

         3. Може ли се уштедити новац руског буџета, именовањем проруске владе у Украјини и предложивши јој да се самостално извуче из катастрофалне ситуације? Не, не може. Таква влада неће имати довољну унутрашњу снагу и економске ресурсе за успостављање нормалног живота. При том ће се наставити грађански рат мањег обима (са бандама националиста, који се буду окренули полугерилској активности). Та влада неће имати средства за изградњу нове економије уместо разрушене.

         Она ће брзо изгубити кредибилитет, и даље ће бити могуће да се одржи само уз помоћ руских бајонета. Што буде гора ситуација, то ће бити већа потреба за бајонетима, а за њихово опслуживање, пружање логистике и обезбеђивање нормалних услова живота – све више и више новца. Штавише, такво војно присуство ће потрајати годинама, па ће бити неопходо обезбедити смештај, школе, обданишта, за породице официра и извођача радова, а то је веома скупо задовољство.

         4. Може ли се све пустити да иде својим током, па у Украјини не именовати никакву владу, или дозволити народу да сам влада и уздржати се од мешања у унутрашње послове „пријатељске земље”? Не може. Прво, зато што је ситуација већ сада затегнута. Могло се у почетку не мешати. Друго, зато што свето место никада није празно и увек ће се наћи оних који желе да под своју контролу ставе стратешку територију у руском скуту.

         А пријатеља у политици нема. Треће, зато што територија побеђене махновштине (анархистичко-бандитски покрет у време грађанског рата у Украјини који је предводио Нестор Махно) има 40 милиона људи – што је неисплатив терет за руски буџет, војне снаге и административни систем. Ако Русија не елиминише украјинску Сомалију на својим границама – украјинска Сомалија ликвидирати Русију (држава се пре или касније пренапрегне).

         5. Можемо ли сматрати украјинску територију туђом, а Украјинце страним народом? Не само да не можемо, већ је и политички штетно, јер ако Украјинци – нису Руси, онда по овом основу у свакој ситуацији задржавају право на сопствену државу, шта онда треба да буду руски Јакути или Камчадали? Разумем да данас јакутски сепаратизам није претња за Русију. Он, може се рећи, и не постоји као политичка појава. Али, све се мења. До краја 1991. године Украјина је такође била најоданија совјетска република, коју су чак и полузванично звали „резерватом застоја”.

         И шта се десило? Онда је ланац пукао. Поред тога, значајан проценат оних који данас себе називају Украјинцима и „патриотама Украјине”, рођен је и одрастао у Русији, а у Украјину се преселио у зрелом узрасту и не помишљајући да постане Украјинац, све док се тренд није променио и није извршено прилагођавање масовне свести. Након тога Украјинци су постали и Аваков, и Коломојски, и Ахметов, и Рабинович. У исто време велики број људи чије породице живе у Украјини вековима и који су уписани као Украјинци, осећају себе Русима.

         Истовремено, неки од њих (руски Украјинци) подржавају Русију, а други су спремни да с Русијом ратују за Украјину, па иако је Украјина покушала да их асимилује, они веома цене своју рускост. И, коначно, аутохтони Руси учествују у рату у Украјини на обе стране барикада. То јест, ово је и руски грађански рат, у којем грађани Русије, иако номинално на страној територији, убијају једни друге на основу идеолошких разлика.

         6. Може ли се одустати од дела територије Украјине јер су они касније ушли у састав руске државе? Такође не. Јер, онда се појављује логично питање: а ко је онда ушао на време? И зашто је неко ушао двадесет година раније и још је Рус, а неко касније али сада нико не зна шта је. Једноставан пример. Касимовски Татари ушли су у састав руске државе за време  Василија II Тамног, помогали су њему и његовом сину Ивану III да државу оснажи и прошири.

         Тверичи, Новгородци, Нижњегордци, Псковичи, Рјазанци постали су Руси неко двадесет, а неко и осамдесет година касније, него нукери кнеза Касима. Казањ и Астрахан, који никада нису били руски градови су припојени сто година раније него што је Руски Смоленск коначно постао део Русије.

         Прибалтик је Петар Велики укључио састав империје, када је граница у Украјини са Речју Посполитој (краљевина Пољака и Литванаца) пролазила између Кијева и Беле Цркве, а читава Белорусије била део пољско-литванске државе. Већ су Алеути били Руси, а Одеса и Севастопољ нису ни постојали у пројекту. Ако се будемо одрицали земље на основу тога што она дуго није била наша, можемо се логички вратити у границе Московског великог кнежевства из времена Ивана Калите.

         7. Да ли је препоручљиво, у принципу, сачувати украјинску државе? Не.

         Било која украјинска власт, која добије стварну независност, брзо почиње да оживљава русофобски пројекат. У супротном, она није у стању да објасни свом народу зашто му је потребна, нити зашто му је потребна држава. Лукашенко је у Белорусији нашао непротивуречно објашњење своје неопходности. За разлику од олигархијске јељцинске Русије он је створио социјалну државу.

         Уосталом, чим су се руске власти окренуле ка социјалној сфери и постигле у том смислу импресиван напредак, у Белорусији је почео да се рађа државни захтев за белоруским национализмом. Засад је безопасан, какав је био и украјниски национализам 1991. године. Али, ово дете брзо расте. Сада је украјинска држава изграђена на принципима још горим од Јељциновог режима. Немогуће је замислити украјинског председника, који би, као Јељцин, одобрио слетање десантног батаљона у Приштину.

         Али, у делу проневере совјетског наслеђа украјински олигархси могли би узети Березовског за шегрта. То јест, да прода државу свог народа украјинска елита је могла једино под маском заштите од исконског „руског непријатеља”.

         У неким ситуацијама потпуно рускокултурни председници Кучма и Јанукович спроводили су украјинизацију много свесније и успешније него Кравчук и Јушћенко. У принципу, свака тачка на мапи под називом Украјина, чак и да је земља у размерама једног града, биће изузетно русофобска и увек ће бити спремна да брани своју територију од било ког непријатеља из Русије.

         Чиме се онда треба руководити у решавању питања граница?

         Искључиво питањима националне безбедности. Петар Велики је укључио у састав Русије све балтичке државе, а Александар Благословени Финску, јер је било неопходно обезбедити приступ Санкт Петербургу и са мора и са копна.

         Катарина Велика је припојила Крим и Новоросију, како би се заштитиле аутохтоне руске области од најезде Татара. Исти тај Александар приопојио је Велико Варшавско војводство које је под именом Краљевина Пољска створио Наполеон, како би елиминисао мостобран на западној граници, са којег је свако могао да изврши агресију против Русије, одакле се северно од припјатских мочвара излазило на најкраћи путу за Москву, у исто време претећи крилним нападом на Санкт Петербург.

         И тај исти Александар II дао је Аљаску. Ова руска својина не само да није повећавала безбедност империје, већ је служила као јабука раздора са Енглезима. При чему царство није могло држати тамо довољно гарнизона, а број досељеника је био незнатан. То јест, задржавање дате територије у том моменту ослабило би безбедност царства. Сада је ситуација другачија, и Аљаску не само да не бисмо дали, већ би је у неком случај било вредно затражити назад (тада би Русија у потпуности затворила један од два улаза у Северни ледени океан и преузела потпуну контролу над северним делом Тихог океана).

         Напомињем да се западна граница СССР безмало у потпуности поклапала са западним границама Руске империје, утврђених за време Катарине Велике, за чије време је европска граница Русије отпрлике потврдила западне границе Кијевске Русије.

         И то није случајно. Ни у IX, ни у XVIII веку у Европи нико није кројио границе на основу територијалне распрострањености једног народа.

         Напротив, различита племена, која су се наша у границама јединствене одрживе држане структуре, постепено су се спајала у један народ. Држава је настојала да максимално заштити своје границе на рачун природних услова (планине, реке, мора, и тако даље), јер је тада популација била релативно малобројна и држати константну пограничну стражу и моћне гарнизоне за заштиту границе, нико није могао да себи приушти.

         То јест природна, заштићена граница Русије је – граница Катарине, граница Стаљина. Граница Александар I је општи идеал. Она је чак снабдевена бонусом у виду Пољске и Финске, које би учиниле успешну агресију против Русије са Запада у принципу немогућом. Међутим, идеал је ретко достижан, али ка границама највеће руске царице и највећег руског владара ХХ века треба тежити. А ако се у Украјину могу вратити западне границе СССР, то мора бити учињено, а уколико услови то не дозвољавају – неопходно је мењати услове, а не прилагођавати се њима.

         Али, као што је речено, Украјина је – само пример, а за остало – је све могуће.

         Савез братских народа није успео. Управо зато што формална држава од самог формирања, почиње да стреми да буде права. Чак и ако то не схватају људу који стаје на челу република, то је колективна несвесна жеља локалне владајуће класе – да постане сама свој господар. И тако ће бити у сваком оживљавању Савеза (било комунистичком, било капиталистичком).

         Са државом руског народа, такође се није успело. Шта радити са нерусима, почевши од Касимовских Татара? И како дефинисати руски идентитет? Према пасошу, по презимену, по генотипу, по сопственом избору, по месту боравка? У колико генерација? Зашто тако и зашто не другачије?

         Може ли Рус да постати нерус (као што сада постају Украјинци) а нерус постати Рус, као Катерина II и Стаљин? У којим границама дефинисати држављанство руског народа (Калите, Ивана III, Ивана IV, Катарине II, Александра I, Стаљина, Путина)? Зашто у тим границама, а не у другим?

         Шта радити са људима и територијама које не уђу у састав руске државе? Шта ће бити Јакути у држави руског народа и ко ће се сматрати власником њихове територији? Шта је са Бурјатима?

         Неопходно је створити само Государство Российское (Државу Русију) која је вековима обједињавала различите народе у заједничко и удобно прбивалиште. А ако држава живи по принципу равноправне заједнице различитих народа, тада је њима свеједно колико је у њој народа – двадесет или две стотине. И у своје границе она тада има способности и сврсисходност да укључи било који народ.

         Превео

         Срђан Ђорђевић

fakti.org/rossiya/najbolje-zapadne-granice-za-rusiju-su-granice-katarine-velike-i-josifa-staljina

5 гласовa