ВИЛИЈЕМ ЕНГДАЛ

Национални понос би требало да буде нешто попут реликвије, ретко попут злата. Не и у Русији данас

Нешто значајно се дешава у Русији, потпуно супротно од онога што смо очекивали. Уместо осећања понижености и безнађа, Русија пролази кроз период који бих назвао неком врстом препорода – васкрса нације. Ово се дешава упркос, или прецизније, управо због покушаја Запада, предвођеног нео конзервативцима из Вашингтона, да учини све – чак и да организује рат пред њеним вратима у Украјини – да сруши руску економију, понизи Путина и прикаже Русију у најцрњем светлу. Док све то траје, Русија открива потврђене вредности своје културе, својих људи и своје земље које су дуго биле заборављене или потиснуте.

Прва од мојих многих посета Русији догодила се пре више од двадесет година, маја 1994. Позвали су ме економски експерти из Москве да понудим своја критичка запажања о ММФ. Утисак који ме тада обузео био је да пред собом имам некада моћне људе, понижене до последњег атома животне енергије. Широким московским булеварима јуриле су нове блиставе лимузине „мерцедес 600“ руских мафијаша, са затамњеним стаклима и без регистарских таблица. Безакоње је било начин живота, од Јељциновог Кремља, који су САД подржавале, до тезги на улицама. Градом су се ројили типови попут „клинаца са Харварда“ – као што су Џефри Сакс или Швеђанин Андерс Аслунд – или Џорџ Сорос, измишљајући нове начине да се Русија опљачка и прихвати ароганцију силе, под слоганима „шок терапија“ или „тржишно оријентисне реформе“, што је био само други назив за „узећемо вам највредније што имате“.

Тотални колапс живота у Русији након новембра 1989. био је потресан. Могао сам то да видим у очима Руса – таксиста, мајки у продавницама, обичног света на улицама Москве.

Данас, две деценије касније, Русији поново прети непријатељ са запада, НАТО, који жели не само да је понизи већ да је уништи као функционалну државу, јер Русија једина има моћ да се испречи пред плановима западних елита које стоје иза ратова у Украјини, Сирији, Либији, Ираку и све до Авганистана, Африке и Јужне Америке.

Приликом својих долазака у Русију последњих годину дана, као и током бројних разговора са разним познаницима, видео сам код њих осећај поноса и одлучност – васкрс неког давно сахрањеног осећања.

САНКЦИЈЕ КАО БУМЕРАНГ
Рат санкцијама које је увела администрација председника Обаме натерао је Немачку, Француску и остале чланице ЕУ да се против своје воље придруже, напад на рубљу који спроводи Министарство финансија САД, обарање рејтинга дуга Русије на спекулативни („ђубре“) ниво, које су под утицајем Вашингтона извршиле морално банкротиране агенције за процену кредитног рејтинга са Волстрита, слободан пад цена нафте који је узроковала Саудијска Арабија у сарадњи са САД, хаос у Украјини и саботажа ЕУ руског пројекта гасовода Јужни ток – све то требало је да баци преплашену Русију на колена. То се није десило.

Путин и све већи број утицајних руских индустријалаца, од којих би неки пар година раније већ били у својим отменим резиденцијама у Лондону, одлучили су да остану и да се боре за будућност суверене државе Русије. Охо! То није требало да се деси у свету глобализације и распада националних држава. Национални понос би требало да буде нешто попут реликвије, ретко попут злата. Не и у Русији данас.

На прву годишњицу безочног државног удара који су у Кијеву спровеле САД и успоставиле марионетски режим самоуких неонациста и злочинаца, предвођен наводно сајентологом Арсенијем Јацењуком кога је из рукава извукао Стејт департмент, 22. фебруара организоване су демонстрације у центру Москве. Окупило се од 35 до 50 хиљада студената, учитеља, пензионера, чак и Кремљу наклоњених мотоциклиста. Они нису протестовали против Путина јер је својим супротстављањем захтевима САД и ЕУ проузроковао увођење санкција. Протестовали су због отворене интервенције САД и ЕУ у Украјини. Протест је назван Анти-Мајдан, а организован је као једна од многих спонтаних реакција грађана на зверства која су видели на својим границама. Сатирички политички Интернет блогови спрдају се са Џен Псаки, неспретном портпаролком Стејт департмента, која је недавно напустила то место.

Чак ни очигледан покушај подметања у лондонском Фајненшел тајмсу и медијима под контролом Запада да се оптужи Путин за „стварање параноичног окружења које је довело“ до убиства Бориса Њемцова није озбиљно доживљен. Подвале Запада не пролазе у данашњој Русији.

А погледајте шта се дешава са санкцијама САД и ЕУ. Уместо да смање популарност Путина, санкције су узроковале да се и раније аполитични људи окупе око председника чији је рејтинг популарности и даље изнад 80 процената. Недавно истраживање независног Левада центра показало је да 81 проценат Руса има негативан став према Сједињеним Државама, највиши проценат од времена „шок терапија“ почетком деведесетих, у време Бориса Јељцина, док 71 проценат има негативан став према Европској унији.

Међутим, препород који сам запазио је евидентан не само кроз протесте или истраживања јавног мњења. Рат који су подстакле САД у Украјини од марта 2014. изазвао је хуманитарну катастрофу која као догађај не постоји у немачким и другим медијима под утицајем САД. Више од милион украјинских грађана, који су остали без домова или су побегли у страху од сулудог крвопролића које су подстакле САД, нашло је безбедан смештај у Русији. Према свим извештајима, дочекани су као браћа. То је људски одговор који је наишао на одјек код огромног броја обичних Руса. Захваљујући Интернету и видео снимцима са мобилних телефона Руси су потпуно свесни истине о рату у источној Украјини. Политички сензибилитет код Руса се појавио први пут после низа година, чим су схватили да неки кругови на Западу желе једноставно да их униште јер не прихватају да постану вазали помахниталог Вашингтона.

Уместо да сагну главу пред валутним ратом који против националне валуте, рубље, води америчко Министарство финансија и претњама да ће бити онемогућени да користе SWIFT, међународни систем безготовинског плаћања, што би могло да буде и повод за рат, 16. фебруара је руска влада објавила завршетак сопственог пројекта система за безготовинско плаћање у који је укључена 91 домаћа кредитна институција. Систем омогућује руским банкама да комуницирају без проблема преко Централне банке Русије.

Ово се односи на промет банака унутар Русије које су биле чак и на домаћем тржишту рањиве на прекид коришћења SWIFT система. Русија је прихватила овај систем, са седиштем у Бриселу и који је у приватним рукама, након пада Берлинског зида 1989. и данас су банке Русије други највећи корисник у свету. Нови систем је успостављен унутар Русије. Потребно, али не и довољно, за заштиту у случају прекида сарадње. Следећи корак о којем се дискутује је заједнички систем плаћања Русије и Кине, независан од SWIFT-а и од Вашингтона. То је готова ствар.

Дан након што је Русија објавила да је њена алтернатива SWIFT система оперативна, заменик министра спољних послова Кине Ченг Гуопинг је изјавио да ће Кина изградити стратешко партнерство са Русијом у области финансија, космичких истраживања и производње авиона, као и да ће трговинску сарадњу да „подигне на виши ниво“. Додао је да Кина планира више да сарађује са Русијом у области финансија, а у јануару је први потпредседник владе Русије, Игор Шувалов, изјавио да се већ преговарало са Кином о плаћању у националним валутама и напуштању долара. Кини је јасно да је, ако Русија буде сломљена, она на реду и да империје на заласку предузимају очајничке мере да преживе.

Руси такође схватају да се њихови лидери крећу неистраженим путевима да би изградили алтернативу морално декадентном и банкротираном америчком свету. За већину Руса је ужасна деценија сиромаштва, хаоса и немаштине у време Јељцина довољан подсетник шта их чека буду ли се њихови лидери поново проституисали америчким банкама и корпорацијама за преузимање – неки покушај „ресетовања“ америчко-руских односа попут покушаја Хилари Клинтон у време када је Медведев био председник. Руси виде шта су САД урадиле у суседној Украјини, где је чак и министар финансија, Наталија Јареско, Американка, бивша службеница Стејт департмента.

rusijavojskaРусија и њени лидери се не тресу у страху иза зидина Кремља. Они граде структуру новог међународног економског поретка који има потенцијал да трансформише свет из садашњег банкротираног доларског система. Москва и Пекинг су недавно објавили, како сам написао у претходном чланку, свој пројекат стварања алтернативе монополистичким америчким агенцијама за одређивање кредитног рејтинга Мудиз, Стандард енд Пурс и Фич. План путовања председника Путина прошле године био је невероватан. Уместо да буде изопштена, чему су се надали Вашингтон и Викторија Нуланд, Русија се појављује као земља која има храброст да Вашингтону једноставно каже – не!

Руски председник је посетио Кипар, где се разговарало о могућности коришћења базе за руске бродове, у Египту, где га је генерал Ал Сиси срдачно дочекао, дискутовано је о значајној економској и другим облицима сарадње. Крајем прошле године Русија је са осталим чланицама договорила формирање БРИКС банке, која са 100 милијарди долара оснивачког капитала Светску банку, под контролом САД, чини ирелевантном. Овај списак се шири буквално из дана у дан.

ПОСЕБНИ ЉУДИ
За мене је, међутим, најубедљивије код овог руског препорода генерација која је данас у својим тридесетим и раним четрдесетим – млади, изузетно интелигентни људи који имају искуство и свест о немаштини из времена владавине совјетске комунистичке бирократије, али и свест о испразности света америчког тзв. „тржишног капитализма“. Навешћу неке примере са којима сам се сусрео последњих неколико година.

Оно што ову генерацију чини јединственом, како ја видим, јесте да је реч о хибридној генерацији. Образовање су стекли у школама и универзитетима који су и даље под огромним утицајем класичне руске науке. Класичан систем студија у Русији је, како сам се током година уверио у многим дискусијама са мојим пријатељима – руским научницима, поседовао квалитет готово непознат на прагматичном Западу. Један амерички физичар, професор са Института за технологију у Масачусетсу, који је предавао на московским универзитетима почетком деведесетих, рекао ми је: „Када руски студент упише прву годину докторских студија, он иза себе већ има четири године биологије, физике, диференцијалног и интегралног рачуна, геометрије… они почињу студије са нивоа који може да се пореди са америчким постдокторантима.“

Они су одрастали у Русији у којој је било уобичајено да младе девојке уче класични балет или плес, да сва деца уче да свирају клавир или неки други музички инструмент, да се баве спортом, сликарством – попут класичног грчког образовања у време Сократа или немачко деветнаестог века. Исте основе су постојале и у америчким школама до педесетих година прошлог века, али је тај приступ потпуно напуштен током осамдесетих. Америчка индустрија је тражила послушне, „заглупљене“ раднике који не постављају питања.

Руска биологија, руска математика, руска физика, руска астрофизика, руска геофизика – све дисциплине прилазе материји квалитетом који је одавно нестао из америчког система науке. Сећам се свог одрастања, касних педесетих, у време „шока Спутњик“, када нам је у средњој школи речено како сада треба да удвостручимо напоре да би „ухватили корак са Русима“. Било је зрно истине у томе, али разлика није био недостатак америчких ђака спремних на напоран рад. У то време смо напорно и радили и студирали. Разлика је била у руском високом образовању које је било толико супериорно.

Посебно су студије о науци у Русији или у Совјетском Савезу биле под снажним утицајем немачког образовног система деветнаестог века, тзв. Хумболтове реформе назване по Александру фон Хумболту.

motorolaЧврсте везе руског образовања са класичном немачком науком и културом деветнаестог века укорењене су још од времена цара Александра II који је 1861. ослободио кметове, следећи пример свог пријатеља Абрахама Линколна. Везе са немачком класичном културом продубљене су касније, под Александром II, пре руско-јапанског рата 1905, када је бриљантни Сергеј Вит постао министар транспорта, затим министар финансија и на крају премијер, да би касније био присиљен да се повуче због сплетки Запада. Вит је превео на руски језик радове немачког националног економисте Фридриха Листа, бриљантног противника Адама Смита. Пре него што су домаће и иностране сплетке 1907. увукле цара у несрећну англо-руску антанту против Немачке – пакт који је рат Енглеске 1914. учинио могућим – руска држава је прихватила немачки класични систем као супериорнији у односу на британски емпиризам и редукционизам,

Више пута сам питао Русе рођене осамдесетих због чега су се из САД вратили да раде у Русији. Уз мале варијације, одговор је увек био исти: „Образовање у Америци било је бескрајно досадно, без изазова… амерички студенти су невероватно плитки, не постоји ништа изван САД… Због таквих проблема одлучио сам да се вратим кући и помогнем изградњу нове Русије…“

Нека лична искуства илуструју моја запажања: Ирина је почетком деведесетих са родитељима отишла у Орегон. Њен отац је био високо рангиран официр СССР. Након распада државе пензионисао се и желео да побегне од Русије, ратних успомена и своју старост проведе у миру, у Орегону. Његова ћерка је тамо одрасла, ишла у колеџ и на крају схватила да много боље може да се оствари у Русији, где данас ради као познат новинар и прати ратове који су САД подстакле у Сирији и на другим местима, укључујући Украјину, и храбро даје свој допринос миру у свету.

Константин је као младић отишао у САД да ради као новинар на радију, ТВ и Интернет издањима, завршио је мастер студије за филм у Њујорку и одлучио да се врати у Русију, где прaви вредне ТВ документарне емисије о опасностима генетски модификованих организама и другим важним темама. Антон је остао у Русији, окренуо се издаваштву научних и пословних публикација и користећи своје вештине из области информативних технологија основао сопствену издавачку кућу. Димитрије је учио физику на познатом немачком универзитету, вратио се својој кући у Санкт Петербург и постао професор, а његова супруга, такође физичар, преводи и одржава руски Интернет сајт, а превела је на руски језик неколико мојих књига.

Оно што је заједничко овим мојим познаницима, који су данас у својим касним тридесетим или четрдесетим, јесте да су сви рођени у време док су остаци старе совјетске Русије, са својим добрим и лошим странама, још били присутни, а у период зрелости су ушли после 1991. Ова генерација има осећај за развој, напредак, за промене у својим животима које се сада потврђују као непроцењив допринос за обликовање будућности Русије. Поред тога, они преко својих породица или из свог раног детињства вуку корене из старе Русије, попут Владимира Путина и разумеју стварност оба – старог и новог света.

Данас, због невероватне, отворено дивљачке, политике Вашингтона према Русији ова генерација истражује шта је све ту вредело. Они схватају да је бирократска учмалост наслеђена од стаљинистичког совјетског режима била смртоносна у време СССР. Такође су свесни да имају јединствену прилику да обликују нову, динамичну Русију 21. века, али не на основама данас умирућег, банкротираног модела „Америчког века“ Хенрија Луса и Ф. Д. Рузвелта.

Мој утисак јесте да је ово срж покренутог духовног препорода у Русији – што ми даје и више него наду у будућност. И, још једна, коначна напомена. Дуго већ траје политика тзв. „Господара новца“, банкара из Лондона и Њујорка, још од убиства цара Александра II 1881, да спрече савез Немачке и Русије. Главни циљ рата Викторије Нуланд у Украјини био је да прекине нарастајућу економску сарадњу Русије и Немачке. Животно питање будућности Немачке и Европе је да ли ће немачки политичари наставити да клече пред престолом Обаме и његових наследника или ће дефинисати своје стварне интересе кроз тешњу сарадњу са нарастајућим Евроазијским економским препородом, који обликују Русија председника Путина и Кина председника Си Ђинпинга.

Иронично звучи да је Вашингтон својим „необјављеним ратом“ против Русије подстакао овај неочекиван препород руског духа. Први пут после много година Руси осећају задовољство и осећају да су добри у свету у којем у окружени неким веома поквареним људима. Можда се ту крије снага која ће наш свет спасити диктатуре банкара и њихових армија.

Превео AERIAL6

New Eastern Outlook/Стање ствари

www.standard.rs/svet/31329-%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D1%87%D0%B5%D0%BA%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5

5 гласовa