• Директор Руског института за стратешка истраживања Леонид РЕШЕТЊИКОВ: У српском државном врху постоје људи који сматрају да, ма колико Срби сарађивали с Русијом, Београд ипак нема други избор осим да иде у ЕУ и НАТО.Таквих људи је много у влади, нешто мање у председничкој администрацији, али се и једни и други стриктно држе званичне линије која подразумева савијење пред НАТО и ЕУ без неког нарочитог отпора. Штавише, радо учествују у реализацији такве политике
  • Бивши заменик начелника Главне управе за међународну војну сарадњуМинистарства одбране РФ  генерал-потпуковник Јевгениј БУЖИНСКИ: Србија није таква страшна сила да би њено прикључење НАТО нарушило стратешку равнотежу између Русије и Запада. Тим пре што се она не граничи с нама, тако да чак и ако тамо разместе неке ракете, оне ће за нас представљати исту такву опасност као ракете размештене у Шпанији или Португалији. Ако Алијанса има новца, нека размештају
  • Директор Центра за стратешку конјунктуру Иван КОНОВАЛОВ: Србија неће прећи у антируски блок, који Вашингтон сада интензивно формира у Европи.Срби се не могу моментално преоријентисати на Запад. Треба се присетити случаја с Немачком, Југославијом и Антикоминтернским пактом, када је Југославија ушла у тај блок, а потом се одмах догодио државни преврат у којем су на власт дошли људи који су одбили савез са Немачком

         ПРВИ потпредседник Владе и министар иностраних послова Србије Ивица Дачић и министар одбране Братислав Гашић потписали су 18. марта током посете седишта Алијансе у Бриселу Индивидуални партнерски акциони план (Individual Partnership Action Plan — IPAP) с овим војним блоком.

         Скупштина Србије је 2007. усвојила резолуцију о војној неутралности и неучествовању у војним блоковима. Такође је важно истаћи да је против ступања у НАТО, према истраживањима јавног мњења, више од 70 одсто грађана земље.

         Индивидуални партнерски акциони план усвојила је влада Србије 20. децембра 2014. године и он је потврђен од стране НАТО 15. јануара. IPAP представља највиши облик сарадње с Алијансом у оквиру програма „Партнерство за мир“.

         IPAP предвиђа савезничке односе и стратешко војно партнерство између земаља-чланица НАТО и трећих земаља.

         При том, државе које имају акциони план сматрају се главним партнерима НАТО ван блока и чак имају одређене безбедносне гаранције. Штавише, оне могу да претендују на улазак у Алијансу у својству пуноправне чланице.

         Према акционом плану, до краја 2017. године у српској војној бази „Југ“ у сарадњи с Алијансом треба да буде отворен Центар за обуку „за земље-партнере из Партнерства за мир/НАТО“.

         Директор РИСИ, генерал-потпуковник Спољне обавештајне службе у оставци Леонид Решетњиков оценио је да у српском државном врху постоје људи који сматрају да, ма колико Срби сарађивали с Русијом, Београд ипак нема други избор осим да иде у ЕУ и НАТО:

         – Таквих људи је много у влади, нешто мање у председничкој администрацији, али се и једни и други стриктно држе званичне линије која подразумева савијење пред НАТО и ЕУ без неког нарочитог отпора. Штавише, радо учествују у реализацији такве политике. Програми „Партнерство за мир“, који наизглед не предвиђа директну интеграцију земље у западни војни блок, само је маска за увлачење Србије у орбиту САД и Европе.

         Међутим, то не значи да такви планови не наилазе на противљење. Отпор долази од представника политичких партија, посланика, јавности.

         Наравно, с чисто војног аспекта, интеграција Србије у НАТО, чак и њено пуноправно чланство није критично за нашу безбедност. Али, с политичког и стратешког аспекта, потпуна контрола над том државом од стране Северноатлантског блока је прилично непријатна ствар.

         Србија је последња енклава на Балкану коју Алијанса не контролише у потпуности. Улазак Србије у ЕУ, а затим и у НАТО, што, углавном, често произлази једно из другог, највероватније ће довести до тога да ће се САД мало смирити, утолико што ће тако себи потчинити све балканске земље. Наравно, тужно је што Русија неће имати ни једну “пеге“ на мапи полуострва где бисмо могли некако да будемо присутни, између осталог, војно-политички.

         Бивши заменик начелника Главне управе за међународну војну сарадњу Министарства одбране РФ – генерал-потпуковник Јевгениј Бужински сматра да је Србија подељена на два дела: један сматра да страницу с бомбардовањем треба дефинитивно затворити и заборавити, други се противи и каже: „Нећемо заборавити“.

         – Тамо су сада на власти људи који теже да уђу у ЕУ кроз НАТО. Да, крајем 2014. године Влада Србије је добровољно покренула програм „Партнерство за мир“. НАТО аплаудира жељи Владе Србије. Само, постоји једно „али“ – признање независности Косова. Да ли су Срби спремни на то – велико је питање. У том смислу није јасно да ли ће се одржати референдум или не.

         Не мислим да би у случају народног гласања о тим питањима влада добила свеопште одобравање. Ако референдума не буде, онда, вероватно, захваљујући напорима политичке врхушке, Србија може да постане чланица и НАТО, и Европске уније.

         Што се тиче безбедности РФ, с војне тачке гледишта, то што ће се 28 земља-чланицама придружити још једна, неће имати неки већи значај. Србија није таква страшна сила да би њено прикључење НАТО нарушило стратешку равнотежу између Русије и Запада. Тим пре што се она не граничи с нама, тако да чак и ако тамо разместе неке ракете, оне ће за нас представљати исту такву опасност као ракете размештене у Шпанији или Португалији. Ако Алијанса има новца, нека размештају.

         Директор Центра за стратешку конјунктуру Иван Коновалов сматра да је сарадња Србије са НАТО и Западом, генерално, ограничене природе све док не буде решено питање Косова:

         – А у скоријој будућности напредак се ту не назире, пошто је Косово постало држава са сопственом армијом. Штавише, све преференције Вашингтона у том региону, а преко њега и ЕУ, усмерене су ка Косову, никако у корист Србије.

         Срби су као већински народ у Југославији успели да у тешким временима „хладног рата“ седе на две столице – с једне стране су припадали социјалистичком блоку, а с друге – нису били ни у каквим војним блоковима и при том су лаке руке сарађивали са Западом, узимали су кредите тамо. Југославија је била отворена земља. Узгред, многи су сматрали да управо та земља, а не Француска, Немачка или Велика Британија, и јесте идеал европске државе. Зато што је та земља „трећег пута“ успела да помири капитализам и социјализам.

         Такво искуство Срба вреди и данас. Добро познајем Србију, радио сам тамо, и, по мом мишљењу, Срби одлично схватају како треба да се понашају у тренутној ситуацији, када Запад врши на њихову земљу огроман притисак. Ми у Русији не треба да очекујемо од њих да ће они сигурно заузети чврст и бескомпромисан став оријентисан на Москву. То је просто немогуће у постојећим условима. Али, тешко да ће Срби заузети и потпуно прозападни став.

         Чини ми се да ће њихова политика лавирања довести до тога да ће бити пронађен компромис у односима са Западом, али при том Србија неће прећи у антируски блок, који Вашингтон сада интензивно формира у Европи. Срби се не могу моментално преоријентисати на Запад. Сетите се случаја с Немачком, Југославијом и Антикоминтернским пактом, када је Југославија ушла у тај блок, а потом се одмах догодио државни преврат у којем су на власт дошли људи који су одбили савез са Немачком.

         Тако да ћемо у будућности бити сведоци извесног балансирања Србије између РФ и Запада. Али, не мислим да ће САД успети да укључе ту земљу у јединствени западни фронт за борбу против Русије. Узгред, нисам сигуран да ће такав фронт уопште и бити створен.

fakti.org/rossiya/medija-menju/resetnjikov-ni-potpuno-uvlacenje-srbije-u-nato-nije-kriticno-za-bezbednost-rusije-ali

7 гласовa