СИТУАЦИЈА У СВЕТУ СЕ ЗАТЕЖЕ, А ТЕ ЛЕТЕЛИЦЕ ЗОВУ И „АВИОНИМА СУДЊЕГ ДАНА“

  • Нови руски ваздушни командни центар направљен је на бази авиона Ил-80 и назива се – Ил-80 или Ил-86ВКП. То је резервни командни центар у случају настанка ванредне ситуације или почетка свеобухватне агресије против Русије. Ужурбано увођење у функцију треће генерације „летећег генералштаба“ потврђује озбиљност спољних претњи
  • „Летећи командни центри“ на неодређени рок одлажу сценарио „Судњег дана“. Али, ако се, ипак, деси непоправљиво, ваздушни командни центри – прво ће уништити земљу-агресора и њене савезнике. Очигледно је да су ти авиони једна од двојних карика командовања
  • У случају глобалног рата, тим авионима предстоји лет са допуњавањем горива током два-три дана. Неопходни су резервни аеродроми са пратећом инфраструктуром и у удаљеним крајевима Русије
  • Ваздушни командни центри појавили су се у САД 1965. Испрва су играли улогу авиона главнокомандујућег оружаних снага САД и дејствовали су из авио-базе Ендрјус (држава Мериленд) док их у томе нису заменила три ВКЦ Боинг Е-4А
  • О могућностима америчких „летећих центара“ може се судити по авиону Е-6БMercury. Направљен је на бази Boeing 707-320, има четири мотора на млазни погон F108-CF-100 (CFM56-2A-2). Максимална брзина лета му је 972км/ч. Брзина крстарења на висини 12.000 м.- 825 км/ч. Реални висински максимум – 12.810 м. Висина лета на борбеном дежурству износи 7.600-9.150 м. Долет авиона без допуне горива у ваздуху износи 12.400 км. Трајање лета: без допуне горивом – 16,5 сати; са једном допуном – 32,5 сата; максимално, са неколико допуна – 72 сата

Пише: Александар ХРОЛЕНКО

        УСКОРО ће Министарство одбране Русије добити нови ваздушни командни центар (ВКЦ) за случај глобалног војног конфликта или нуклеарног рата, који у низу таквих руских система представља већ трећу генерацију.

        ВКЦ, звани „авион судњег дана“ направљен је на бази авиона Ил-96-400 и производи се у халама авионске индустрије Вороњешког акционарског друштва (ВАСО).

        „Летећа команда“ друге генерације – на бази авиона Ил-80 – предата је наручиоцу 2015. године.

        Због чега су, заправо, потребни ваздушни командни центри?

        Ако почне свеобухватни рат и противник уништи надземне командне центре,ВКЦ обезбеђују могућност да Врховни главнокомандујући и руководство Генералштаба командују стратешким нуклеарним снагама.

        Јединствен по својим карактеристикама, такав систем обезбеђује руковођење свим видовима и родовима војске.

        Трећу генерацију одликују висока функционалност, издржљивост, заштита од разорног електромагнетног чиниоца, нуклеарне експлозије и економична потрошња енергије. У авиону постоје комфорни услови за вишечасовни рад највишег командног састава Оружаних снага РФ, оперативне групе официра Генералштаба и стручњака техничке групе која је одговорна за функционисање специјалне опреме.

        Ил-96-400 је – варијанта широкотрупног великог линијског авиона Ил-96 са моторима ПС-90А1 и са повећаном носивошћу.

        Од свих машина руске авионске индустрије, Ил-96 лети даље од свих, иако у поређењу са Ил-86 носи мање корисног терета.

        Међутим, савремена база елемената система ВКЦ знатно снижава вредности габарита масе. Тај систем треће генерације моћи ће да ради са свим постојећим и будућим аутоматизованим системима за борбено управљање.

        Почетком XXI века технологије за управљање направиле су револуционарни скок и конструктори морају да уносе суштинске измене у системе који су колико јуче модернизовани.

        Због чега се граде такви „џиновски бродови“?

        Нови ваздушни командни центар направљен је на бази авиона Ил-80 и назива се – Ил-80 или Ил-86ВКП. То је резервни командни центар у случају настанка ванредне ситуације или почетка свеобухватне агресије против Русије. Ужурбано пуштање у рад треће генерације ВКЦ потврђује озбиљност спољних претњи.

        Околности војног конфликта широких размера можемо да обликујемо без ослањања на сличне догађаје (ако за такве не рачунамо Хирошиму и Нагасаки и бројна тестирања нуклеарног оружја). Како ће то бити у реалности никоме није познато.

        Вероватно неколико авиона-ВКЦ тихо чека свој тренутак „Х“ или команду о упућивању на резервни аеродром ради распоређивања по јединицама.

        Стратешке нуклеарне снаге Русије активно се обнављају, појављују се најновији аутоматизовани системи за управљање који омогућавају лансирање ракета и преусмеравање циља на њиховој активној деоници путање летења. Чак и при ешалонској ПВО и вишеструком дуплирању свих система везе, канала за преношење информација о борби, стационарни командни центри осетљиви су на нападна средства Пентагона (у оквиру концепције ненуклеарног глобалног удара).

        ВКЦ је теже пратити и уништити. Заштита од радиоактивног зрачења, савремена средства за радио-електронску борбу, технологије слабе приметности за сателите и радаре противника, остале високе технологије, брзина и практично максимална висина летења дају ВКЦ значајне предности у односу на аналогне на земљи, под земљом или под водом. Тај авион уз допуну горива може данима да се налази у ваздуху – као гаранција неизбежне одмазде.

        Савремени рат – није обична размена удара јер су се код потенцијалних страна појавиле могућности за флексибилну промену сценарија. Авиони-ВКЦ од почетка и на неодређени рок одлажу сценарио „Судњег дана“.

        Али, ако се, ипак, деси непоправљиво, ваздушни командни центри поделиће судбину суграђана каква год она била. Само, прво ће уништити земљу-агресора и њене савезнике.

        Очигледно је да су авиони-ВКЦ- једна од двојних карика командовања.

        Нема гаранције да ће ВКЦ допустити да узлете на време, сем тога, проблематично је држати авионе у небу на сталном борбеном дежурству.

        У случају глобалног рата, ВКЦ предстоји лет са допуњавањем горива током два-три дана. Неопходни су резервни аеродроми са пратећом инфраструктуром и у удаљеним крајевима Русије.

        Разуме се, много тога зависи не толико од ВКЦ колико од стања Оружаних Снага Русије у целини, од система за планирање и везе, алгоритама борбене примене нуклеарног оружја и од политичке воље шефа државе.

        Ипак, командни центри у свим областима играју важну улогу. Авиони-ВКЦ повећавају наше шансе за миран живот, зато што неминовност одмазде увек смирујуће делује на агресора.

        Први ваздушни командни центри појавили су се у САД 1965. Специјализоване машине са комплетима опреме и средствима везе настајали су преправком авиона-танкера КС-135А. Они су у почетку играли улогу авиона главнокомандујућег оружаних снага САД и дејствовали су из авио-базе Ендрјус (држава Мериленд) док их у томе нису заменила три ВКЦ Боинг Е-4А. Такође су постојале варијанте за Европско и Тихоокенско подручје ратних дејстава.

        О могућностима америчких „летећих центара“ може се просуђивати на примеру авиона Е-6БMercury.

        Тај авион је изграђен на бази Boeing 707-320, има четири мотора на млазни погон F108-CF-100 (CFM56-2A-2) произвођача General Electric. Максимална полетна маса авиона је – 155 тона. Максимална брзина лета 972км/ч. Брзина крстарења на висини 12.000 м.- 825 км/ч. Реални максимум – 12.810 м.

        Висина лета на борбеном дежурству износи 7.600-9.150 м. Долет авиона без допуне горива у ваздуху износи 12.400 км.

        Трајање лета: без допуне горивом – 16,5 сати; са једном допуном – 32,5 сата; максимално, са неколико допуна – 72 сата.

        Трајање лета у зони борбеног дежурства на удаљености 1.850 км од базе износи 10-11 сати. Посада авиона броји – 14 чланова, оперативна група штаба ОСК у авиону – осам људи. Рок за експлоатацију авиона овог типа после модернизације продужава се на 20 година.

        Савремени ваздушни стратешки командни центар САД на бази Boeing C-32 предвиђен је за решавање различитих задатака током оперативног размештања трупа у случају недостатка копнене инфраструктуре или после оштећења надземних командних центара, чворишта и линија везе од стране противника, а такође и као мобилних командних центараФедералне агенције за дејства у ванредним ситуацијама FEMA (Federal Emergency Management Agency).

        С-32 је – вишенаменски транспортни авион који је изградила америчка компанија Boeing на бази линијског авиона Boeing 757-200. На С-32 уграђена је најновија опрема, систем за навигацију и средства за везу. Путнички салон подељен је на неколико одељака: радни кабинет за највише војно руководство, кабинети за састанке, просторија за оперативну групу, центар за везу и соба за одмор (вероватно наш ВКЦ има сличан распоред одељака).

        Први авион произведен је у фабрици Boeing у Сијетлу 19. јуна 1998. Укупно су произведена 4 авиона од којих је сваки спреман да реализује функције ваздушног командног центра ОСК и центра за управљање лансирањем ИБР „Minuteman“.

        Превела Ксенија Трајковић

извор: fakti.org/oruzje/oruzane-snage-rusije-2015-dobile-leteci-komandni-centar-uskoro-dobijaju-jos-jedan

Прочитај без интернета:
2 гласa