• Међу Русијом и САД постоји егзистенцијална неспојивост, то јест – немогућност истовременог постојања на Земљи. Фактички се иста таква неспојивост појавила између САД и СССР после Другог светског рата       
  • Америка жели да одређује границе Русије, систем њених односа са земљама које је окружују и са Европском унијом, па још и руске националне интересе и руске политичко уређење, унутрашњу политику и законодавство, чак и то који човек ће се налазити на челу руске државе
  • Москва се ни на који начин не меша у односе САД са Канадом и Мексиком. Москва се никада на официјелном нивоу није мешала у односе САД са Европском унијом или Јапаном, најближим савезницима Вашингтона. Москва чак и не коментарише те односе
  • Русију задовољава постојање на Земљи Сједињених Америчких Држава, чак и ако се њеним званичним лицима, почев од председника (Путина), нешто у понашању САД не свиђа. А обрнуто: Америку не задовољава постојање на Земљи Русије, ако Русија, као прво, не води спољну и унутрашњу политику која се свиђа САД, а друго – ако на њеном челу није човек који се покорава САД
  • Врхунац америчке глобалне моћи већ је у прошлости. Спуштајући се са те висине – Американци ће пре или касније заћи у руску равницу

        ЈЕДНА је од главних интрига савремене светске дипломатије: постоји ли уопште могућност да се односи Русије и САД наредних година (већ под новим америчким председником) врате на ниво на којем су били до украјинске кризе? Разуме се, искључујем позитиван одговор који би подразумевао промену позиције Русије поводом те кризе, а поготово – одустајање Москве од Крима.

        Таква капитулација је напросто немогућа.

        Треба рачунати са тим да се САД ни до краја Обаминог мандата, а ни са новим председником неће одрећи свог приступа (Русији и Украјини). Самим тим, са готово стопроцентном увереношћу може се претпоставити да ће садашњи „готово хладни рат“ између САД и Русије потрајати бар наредних десет година.

        Ову прогнозу сматрам заснованом и реалном.

        У вези са овим се поставља питање: а могу ли се у принципу – било када у догледно време и под којим условима – односи између САД и Русије опет нормализовати?

        Мој одговор је: не! Зато што међу нашим земљама постоји егзистенцијална неспојивост, то јест – немогућност истовременог неспојивост постојања на Земљи. Фактички се иста таква неспојивост појавила између САД и СССР после Другог светског рата.

        Од највеће важности је то што је узрок те неспојивости у приступу САД устројству света у целини и положају који унутар њега треба да имају друге земље, укључујући Русију.

        Упоредимо однос САД према савременој Русији и однос Русије према данашњим САД.

        Америка жели да одређује границе Русије, систем њених односа са земљама које је окружују и са Европском унијом, па још и наше националне интересе и наше политичко уређење, унутрашњу политику и законодавство, чак и то који човек ће се налазити на челу руске државе. Рекло би се да је то апсурд, али ствари стоје управо тако.

        Без обзира на распрострањене тврдње да Русија тобоже мало интересује Америку – имамо прилику да гледамо управо супротно од тога. Нема практично ниједног иоле значајнијег догађаја у Русији, нити иједног њеног иоле значајнијег спољнополитичког корака који не би изазивао реакцију, по правилу – негативну, са стране САД.

        Сада погледајмо, под истим углом, како се Русија држи према САД.

        Москва се ни на који начин не меша у односе САД са Канадом и Мексиком. Москва се никада на официјелном нивоу није мешала у односе САД са Европском унијом или Јапаном, најближим савезницима Вашингтона. Москва такође и не коментарише те односе.

        Изузеци се догађају само онда када сам Вашингтон покушава да коригује односе Москве са Бриселом, Берлином, Паризом или Токијом. Не може се наћи ни један факт да је Русија званично указивала Сједињеним Државама на недостатке њихове унутрашње политике, да је диктирала какве законе Вашингтон треба да доноси, а какве не. Зато би изгледала као апсолутна фантастика свака тврдња да је ико иоле значајан у Русији указивао Америци каквог конкретно председника треба да има.

        Закључак је прост и јасан. Русију задовољава постојање на Земљи Сједињених Америчких Држава, чак и ако се њеним званичним лицима, почев од председника (Путина), нешто у понашању САД не свиђа. А обрнуто: Америку не задовољава постојање на Земљи Русије, ако Русија, као прво, не води спољну и унутрашњу политику која се свиђа САД, а друго – ако на њеном челу није човек који се покорава САД и самим тим обезбеђује испуњавање првог услова. То је све. Тачка. Баста.

        А све западне и наше политиколошке глупости, сва западна политичка реторика која се своди на то да је Америци наводно потребна „јака, просперитетна и демократска Русија“ – или су само обмањивање глупана, или обмана лукаваца.

        Потпуно је очевидно да би Вашингтон – кад Русија не би имала ракетно-нуклеарни потенцијал, а водила политику коју води сада Владимир Путин (политику максимално могућег обезбеђивања националних интереса Русије у постојећим међународним и унутрашњим условима) – одавно већ прешао, у најмању руку, на политичко уништавање Русије као моћне и самосталне државе.

        Није мање очевидно да Русија такве планове према САД нема и да и не намерава да их има. Бар од доласка на власт Леонида Брежњева, то јест – још од совјетских времена.

        Штавише, Русија је чак спремна да се (у разумним границама и уз вођење рачуна о својим стратешким интересима) помири са светском хегемонијом САД, као са геополитичком датошћу после распада СССР. Природно, Москва притом претпоставља да ће се хегемонија Вашингтона у ближој или даљој перспективи потпуно истрошити и да ће од глобалне супер силе прећи у статус једног од светских полова, а може их бити од три до шест.

        Међутим, Москва се ни у том случају неће мешати у унутрашње ствари ослабљене Америке – ни својим препорукама, утолико пре – не својим командама.

        Дакле, са стране САД поводом Русије видимо класичну игру на све или ништа: Русија мора изгубити иначе се победа САД неће рачунати. А са стране Русије према САД линија није сасвим супротна, већ је принципијелно друкчија: Русија не жели да изгуби сама, али и не поставља себи за циљ пораз Америке.

        Рекао бих да позиција Москве није само реалистичнија, него да је и умнија, цивилизованија и хуманија.

        У овом смислу, заиста нема никакав значај: постоји ли украјинска криза и чијом кривицом је до ње дошло. Ако Америку у принципу не задовољава постојање самосталне Русије на планети – онда се поводи, кризе и случајеви (укључујући и cacus belli) увек, ако се Вашингтону прохте, могу наћи.

        Хоће ли Русија под Путином, а и после њега, успети да задржи линију унутрашње и спољне самосталности – то је посебно питање.

        Ако се претпостави да неће успети – то ће  значити да Русије, чак и у њеним садашњим границама, неће бити. А из овога следи закључак да Русија пред САД не може капитулирати, што америчко-руски антагонизам аутоматски продужава у времену, а делом и у простору. У сваком случају, на постсовјетском простору јер Москва на постамерички простор не претендује.

        Ту се Вашингтон мора прибојавати сасвим других конкурената, па и дела својих садашњих савезника.

        Чему се, у светлу ове дијагнозе, можемо надати у руско-америчким односима? И ка чему треба да тежимо?

        Прво. Како је било, тако ће и бити: „хладни рат“ између САД и Русије, а донекле и између Русије и Европске уније која је под влашћу Вашингтона, у догледној будућности ће се наставити.

        Друго. Нада на то да ће се нормални односи између Вашингтона и Москве вратити чим се појави реална заједничка опасност или реални заједнички непријатељ – ефемерна је. Из два разлога. Зато што су саме САД највећа опасност за Русију. А и зато што Американци боље од Руса умеју да при постојању заједничке опасности максимализују напоре других у остваривању њихових (америчких) интереса.

        Крајњи егоизам САД – то је константа и то се мора узимати као реалност.

        Треће. Они међународни проблеми које САД не могу решити без помоћи или сарадње Русије (а има их прилично и тешко да ће их бити мање) и онако ће остати поље мање или више редовне официјелне сарадње.

        Четврто. Сви програми индивидуалних људских контаката и контаката међу различитим невладиним организацијама двеју земаља немогуће је обуставити ни у садашњим условима. Додуше, ту се могу очекивати сметње пре са америчке него са руске стране, као што већ видимо. Уосталом, не треба преувеличавати значај тих веза – добре и професионално постављене међудржавне односе оне и онако не могу заменити.

        Пето. Теоретски се може претпоставити да ће једнога дана група важних и утицајних представника интелектуалне елите, који нису директно повезани са институцијама власти ни у САД ни у Русији, покушати да створи „паралелну руско-америчку дипломатију“ и да ће почети да је редовно практикује. Међутим, и поводом овога имам велике сумње. Интелектуални естаблишмент САД исувише је идеологизован, исувише егоистичан и сувише дисциплинован да би се одлучио на тако нешто на своју руку.

        Кад се подвуче црта, може се оценити: ако је позитивни напредак у односима Русије и Запада уопште могућ – он неће уследити на америчком правцу. Управо из разлога оне егзистенцијалне неспојивости којој је овај чланак и посвећен.

        А активност других субјеката светске политике – који због њихових сопствених интереса, а не из љубави према Русији покушавају да се извуку испод тешке шапе америчке хегемоније – може у наредних десет година довести до тога да се Американци нађу „на крају реда“. Управо тада…

        А засад: спремајмо се за настављање овога са чиме смо сада суочени…

        Врхунац америчке глобалне моћи већ је у прошлости. Спуштајући се са те висине – Американци ће пре или касније заћи у руску равницу.

fakti.org/rossiya/medija-menju/ovakav-hladni-rat-izmedju-sad-i-rusije-potrajace-jos-deset-godina

9 гласовa