Александар Собко

У Бриселу је крајем фебруара нови европски комесар за енергетику Марош Шефчович саопштио концепцију Енергетског савеза. Иако је тај догађај изазвао одређени одјек по медијима, озбиљног повода за дискусију о томе за сада нема. За сада је концепција Енергетског савеза сирова, а чињеница да је за одлучивање о новим предлозима  потребно одобрење националних влада одлаже на неодређено дуг рок реализовање тих иницијатива.

Међутим, неопходно је да се призна да је донета одлука  о  јачању контроле у сфери енергетике. На пример,  под различитим изговорима сада могу да се блокирају билатерални уговори између Русије (вероватно) и ове или оне националне владе или компаније.

Имамо  пример, недавни, и истина не „гасни“ већ „атомски“, са Мађарском, и он је карактеристичан. 12.марта је The Financial Times  обавестио своје читаоце да је Европска комисија блокирала посао изградње два нова блока нуклеарне електране „Пакш“ које је требало да ради руски „Росатом“. При томе је, а то је било познато од раније, још 2013. године Будимпешта усагласила са ЕУ могућност уговарања. Разлог блокаде је чињеница да је Мађарска одлучила да гориво за ту електрану купује у Русији и да не објављује тендер за испоруке (што је било паметно, обзиром да  управо јединице за гориво компаније-извођача радова оптимално погодују за рад те електране). Са друге стране  не може, а да се не констатује, да је за  испоруке горива  био заинтересован и јапанско-амерички Вестингхаус. Сада мађарска страна негира информацију о стављању вета на уговор са Русијом и изјављује да ће све да среди са Европском комисијом, али је питање још увек  отворено.

Најновија прича: како је Европа саботирала интеграцију у вези са гасом

Ако се баци поглед на последњих десет година види се да је одавно започето окретање ка интеграцији енергетских система земаља ЕУ. Али  да је оно што је замишљено и урађено, Енергетски савез би одавно био онакав какав је замишљен.

Да подсетимо да када је ЕУ почела либерализацију тржишта гаса међу задацима се нашло и издвајање оператора за превоз гаса у посебне компаније. Та тачка је скоро потпуно извршена. Међутим, постојао је још један важан аспект који је сада скоро сасвим заборављен. Ако  се сада трговина гасом обавља преко неколико гасних хабова (берзи) које  припадају нацијама, када је реформа замишљана било је планирано да се направи неколико наднационалних зона. Да  би свака зона имала довољан капацитет тржишта  предлагано је да се неке земље обједине у једну зону на бази једне од националних берзи.

ГЛАВНИ ХАБОВИ ГАСА У ЕВРОПСКОЈ  УНИЈИ

Пре пола године ми смо описали шта се ту дешава. Већ је тада било јасно да реформа тапка у месту, а рокови се продужавају. Сада може да се са сигурношћу каже  да је та замисао фактички пропала. Уместо укрупњавања тржишта за будуће зоне видимо да се земље баве вучењем ћебета на себе.

Да зачас протрчимо по потенцијалним зонама. „Најједноставнија“ зона је Велика Британија.  Ту зона значи земља, јер је тржиште гаса довољно велико. Затим, већ у северозападној Европи се појављује конкуренција. Овде постоји са гледишта ликвидности трговине врло развијени холандски хаб (TTF). Поред је нешто мање ликвидан белгијски  ZEE, али са предношћу пред  конкуренцијом захваљујући   врло развијеном терминалу за пријем компримованог гаса. Поред је Немачка, са 2 хаба (Gaspool и  NCG) који ће се вероватно удружити, али за сада „заостају“. Али као великом потрошачу и дистрибутеру гаса, за  Немачку   је увредљиво да дозволи да контролу регионалне берзе гаса преда комшијама.

Немачка би хтела да у своју орбиту привуче Пољску, али ова развија своју берзанску трговину како би „под своје“ узела Украјину, прибалтичке земље, Чешку и Словачку. Поред је и Аустрија са својим централноевропским хабом  CEGH. И она се нада да ће у њену сферу утицаја доспети земље Централне Европе. Међутим, сопствену берзу је замислила и суседна Мађарска која се нада да ће да прошири свој утицај тао што ће активно учествовати у пројекту сувоземног наставка „Турског тока“. На југу је основни хаб  планирала Италија. Грчка је до скора представљала периферно тржиште. Али ипак  промена маршрута за допремање гаса ће довести до тога да ће Грчка имати свој хаб, и то главни – на улазу у ЕУ. Може да се настави са примерима.

Суштина је једноставна – свака земља упорно жели да има своју берзу, и зато је идеја о општој берзи за неколико земаља унутар једне зоне  остала нереализована, али би се пре могло рећи – немогућа за реализацију. На колизију са берзама се додаје и гасоводна колизија. Јер скоро свака земља ЕУ жели да истовремено постане  и кључни преносилац гаса за суседе.

Унутаревропски гасоводни ратови: принудно претакање

До скора је замена „Јужног тока“ „Турским“ мешала карте и терала да се планови преиспитују. Резултат је био да је стубац са новостима  попуњаван информацијама  о новим (или реанимираним) пројектима о достави гаса.

Бугарска гризе нокте и хоће да реанимира европски део „Набука“, овог пута  (мада са о томе гласно не прича) – за руски гас. Још један бенефициар у том случају је Аустрија, јер ће гас по том пројекту потећи баш тамо. Али како би гас из Турске/Грчке стигао у Бугарску и коме, осим Бугарској, то треба – то никоме није јасно.

Мађарска ће, по свему судећи, у нову цев довести европски наставак „Турског тока“.

Активно се дискутује и о гасоводу Eastring. Најнеодређенији пројекат који жели да споји «свакога са сваким» – потенцијални украјински транзит, гас из северозападне Евопе и гас који стиже на границу Турске са Европском унијом. За сада не постоји тачна маршрута (приближну карту тог система можете погледати овде).

Са своје стране Хрватска и Црна гора желе да изграде  одводне гране од гасовода ТАР који се управо гради. Да подсетимо да се тај гасовод планира за транспортовање азербајџанског гаса Италији (преко територије Европе). Капацитет који се сада гради је 10 милијарди кубних метара годишње, али је предвиђена могућност проширења на 20 милијарди м3. Обзиром да ирански/ирачки гас  за ЕУ за сада остаје фантазија, а азербајџанског ће до 2020.године бити за ЕУ укупно 10 милијарди, произилази да ТАР-ом  (у случају проширења) може да се преноси руски гас са будућег турског хаба. У оквиру концепције „конкуренција хабова“ таква варијанта је позитивна за Италију и негативна за Аустрију.

Али је најважније да Европа сачува образ. И да постави нову инфраструктуру за транспортовање руског гаса, правећи се да разговара о диверсификацији испорука. Наравно, вишак инфраструктуре је добра ствар, али скупа. Зато се за сада интеграција ограничава мањим „интерконекторима“   за претакање вишкова гаса.

Уз постојање дефицита за финансирање на крају ће бити саграђен минимум гасовода за конкретне гасне ресурсе, односно магистралних гасоводи са унапред знаном  напуњеношћу. И у тој мутној води свако жели да добије статус транспортера, и зато се опет осећа „мување“. Оно се прикрива разговорима о конкуренцији и координацији решења који се тешко уклапају у представе о јединственом центру.

Конкуренција истомишљеника: а када ће се затворити тераријум?

Како се види из напред описаног, за сада не може да се говори да у области изградње јединственог енергетског простора постоји усаглашена политика.

А позивања на важност општеевропских иницијатива   често се користе за решавање сопствених проблема. На пример, Италија је  ових дана предложила да се формирају резерве гаса за читаву Европу. Рекло би се да је  иницијатива разумљива и добра. Али је очигледно и постојање   италијанског интереса. Јер у тој земљи постоје значајни капацитети за подземна спремишта тако да  ће те резерве (уколико се и формирају) бити усмерене према Италији  (и Немачкој). Али за њихово оперативно „слање“ када то  буде потребно неопходна је инфраструктура. Наравно, сви ти фактори јачају и улогу италијанске гасне берзе која се за сада не развија неким нарочитим темпом.

Или, на пример, Пољска кроз контекст Енергетског савеза  протура идеју општеевропске куповине гаса (из Русије). Вероватно, полазећи  од идеје да то не би било лоше радити са белоруско-пољске границе. Јер ширење пољског правца извоза чак је и „Газпром“ једно време разматрао као алтернативу украјинском транзитном правцу.

Приоритет сопствених интереса земаља пред општеевропским не чуди. Да кажемо отворено: будућност Европске уније није тако једноставна. Грчка прича је  пољуљала стабилност еврозоне. Противуречности су све веће и по другим линијама. Шта ће бити са Европском унијом кроз неколико година је тешко рећи, тако да земље покушавају да пре свега размишљају о националном  интересу  и формирању своје енергетске архитектуре.

Јасно је и друго. Уколико не постоји унутрашња сагласност по питањима интеграције концепција Енергетског савеза ће се претворити у мере забране (на пример – планира се да нови дугорочни уговори о испоруци гаса морају да се потврђују у Европској комисији). Ефекат ће бити супротан – негодовање националних влада због тих забрана неће само довести до немогућности оснивања Енергетског савеза, већ и до настављања деградације саме Европске уније. Почетак те приче можемо да посматрамо на примеру Мађарске, чије је руководство  већ изјавило да је спремно да се избори за своје право  на уговор о испорукама горива за нуклеарну  електрану из Русије.

————————————–

Превод са руског: www.odnako.org/blogs/obratniy-effekt-pochemu-energeticheskiy-soyuz-budet-rabotat-protiv-es/

1 глас