• Православни верници се побунили зато што је режисер Тимофеј Куљабин „радњу” опере пренео у наше време – тако што је витеза Танхојзера претворио у филмског режисера, а Христа у – јунака еротског филма који он снима
  • Историчар Борис ЈАКЕМЕНКО: Многи од оних који слушају апологетеТангхојзера” заиста мисле да се ти људи боре против цензуре, „за нашу и вашу слободу стваралаштва”. Кога они ослобађају и од чега?
  • Свако самоизражавање постмодерниста” је булеварски шоу, где несрећничитаоци, гледаоци и слушаоци – које је Бог заборавио – имају улогу статиста.Постмодернисти” желе да њихови провокативни експерименти буду признати за државну естетику, како би добили државну апанажу
  • Валентин НЕПОМЊАШЋИЈ: Долази срамна култура која не подноси присуство праве културе, тежи да је покраде као пљачкаш, па још и да је огади,изједначи са собом, да је исмеје и самим тим стави испод себе. То је слобода роба: слобода да поквари клавир или баци кроз прозор, страсна жеља да се избрише граница између узвишеног и подлог Али, ја мислим да у Русији то неће проћи. Није таквауз све недостатке – наша сорта

         ОКО 1.500 људи данас је у центру Новосибирска демонстрирало „За слободу стваралаштва”.

         Повод: скидање са репертоара модернизоване опере „Танхојзер” која је узбуркала и политичке и православне кругове. И у Новосибирску и у Москви.

         Због ње је руско Министарство културе сменило директора Новосибирске државне опере и балета Бориса Мездрича, а на његово место поставило Владимира Кехмана. Који је одмах објавио: „Танхојзер” неће бити враћен на сцену.

         Новосибирски „Танхојзер” премијерно изведен у децембру. Све је ишло глатко док се нису побунили православни верници. А побунили су се зато што је режисер Тимофеј Куљабин „радњу” опере пренео у наше време. Тако што је витеза Танхојзера претворио у филмског режисера, а Христа у – јунака еротског филма који он снима.

         Новосибирски „Танхојзер” се на свој начин приближио провокацијама париског сатиричног недељника „Шарли Ебдо”. Само, у великом руском граду није било и нема пуцњаве. Једино је директорску главу изгубио поменути Мездрич.

         И он и режисер Куљабин су „постмодернисти”. Обојица су скидање са репертоара доживели не само као удар на своје дело и позиције, него и као удар на „слободу стваралаштва”.

         Нису схватили да су прошла времена када је „православна јавност” била дезорганизована и пасивна, а држава на страни свега што је у руским условима била на шарли-ебдо-линији.

         А зашто православни у Русији више не ћуте и у чему се променио однос према „стваралачким” провокацијама – у доброј мери открива текст који следи. А поучан је и за Србију…

         Пише: Борис ЈАКЕМЕНКО, историчар, руководилац православног корпуса покрета „Наши”

         СМЕЊИВАЊЕ постмодернисте Бориса Мездрича, директора Новосибирске државне опере и блета, и неславни крај опере „Танхојзер” (због непоштовања осећања и уверења православних верника), отворили су и питање: шта је тај њихов „постмодернизам”, у оквиру кога се чине све провокације и којим се оне оправдавају?

         Таква појава као што је „постмодернизам” (ако се под тим подразумева уметничка појава, стил, посебна култура), не постоји.

         Не постоји из неколико разлога.

         Као прво, зато што су то „умишљајне радње које представљају грубо кршење јавног поретка и очигледно непоштовање друштва” и имају јасну дефиницију „хулиганство” па нема потребе да се измишља нешто друго.

         Као друго, „постмодернизам” је у потпуности секундаран, не ствара ништа ново, већ само паразитира на претходној епохи, на појединима значајним личностима и бави се констатовањем очигледног, само обрнутог наопачке. То је рђава пародија, лоша карикатура, а груби фалсификат по дефиницији не може бити бољи и самосталнији од оригинала.

         Отуд и префикс „пост”, који одмах указује на секундарну, спекулативну, паразитску, компаративну и несамосталну природу те појаве.

         Док су такве појаве као што су „готика” или „класицизам” биле начин живота, правци у култури и одређивале карактеристике менталитета хиљада људи и стилове и књижевности, архитектури, сликарству, одевању, свакодневном животу, „постмодернизам” није ни једно, ни друго, ни треће, већ просто банално средство за оправдавање ненадарености и претенциозности „постмодерниста” и објашњење како живети не радећи.

         Механизам оправдавања ненадарености и претенциозности „постмодерниста” одлично је описао Јуриј Карабчијевски:

         „Замислимо младе енергичне људе који немају никакав посебан таленат а маштају о светској слави. Та слава се, по њиховом мишљењу, уз минимално трошење снаге и времена може стећи у уметности.

         Осврнувши се, они су схватили да је уметност невероватно велика и застрашујуће свестрана. С њиховим способностима, сваки од њих то осећа, могу да буду само мала бубуљица на њеној бесконачној површини. То, наравно, није добро, треба нешто радити, негде тражити. И они налазе

         Једини начин да се завлада светом: треба изврнути друштвени укус наопачке тако да таленат буде ненадареност, а ненадареностталенат. Та формула обећава велику добит, и она је, иако никад није изговорена у чистом и огољеном облику, била главно упутство за све што су надаље чинили. Тако је то даље постало природно и неповратно.

         Шокирање друштва, дискредитовање уметности (старе, то јест, другим речима,целокупне), као и свих духовних вредности на којима је уметност грађена… Позитивни багаж је био минималанзато су се за пљување и проклињање користили сав расположиви простор исва средства која се могу замислити”.

         Многи од оних који слушају апологете „Тангхојзера” заиста мисле да се ти људи боре против цензуре, „за нашу и вашу слободу стваралаштва”. Овде је добар тренутак да поставимо питање – а за чију слободу? Кога они ослобађају и од чега?

         На та питања одличан одговор дао је Валентин Непомњашћиј: „Слобода је страшна, немилосрдна ствар. Она нас скида и оставља пред очима свих онакве какви јесмо, голишаве. И остаје само срам.

         Долази срамна култура – и она не подноси присуство праве културе, тежи да је, као пљачкаш је покравши, па још је и огадивши, изједначи са собом, а још бољеда је исмеје и самим тим стави испод себе. Опет слобода роба: слобода да поквари клавир или га баци кроз прозор,страсна жеља да се избрише граница између узвишеног и подлог

         Појавили су се учитељи, они нас уче тој слободи уништавања. Али, ја мислим да у Русији то неће проћи. Није таквауз све недостатке – наша сорта. То не може дуго овако да траје,једном ће доћи моменат када ће нам Бог, милошћу Својом, дати да јасно видимо у какав смо се бездан срамоте и понижења загледали очараним погледом – и ми ћемо се загрцнути изаплакати од ужаса и стида, и исповраћаћемо сав тај отров, и поново ћемо се вратити сами себи.

         Не могу да не верујем да ће у Русији бити тако пре или касније. Превише судбина света од тога зависи. Само ми је деце жао”.

         А „слобода” роба је страшна ствар, која неминовно доводи до диктатуре робова (макар и у култури). У уметности, на пример, видимо како се већ учврстила. При том, роб, који нема искуство слободног живљења, чак и „ослободивши се”, свеједно не може да живи без газде. Како је тачно приметио Александар Херцен: „човек се не може ослободити више него што је слободан изнутра”.

         Проблем је и у томе што је та слобода нераскидиво везана… не за одговорност, како би требало да буде, већ за љутњу према онима који су заиста талентовани, слободни, изузетни. И зато се слобода „постмодернистичких”слугу и робова користи не за изазивање стваралачких озарења, већ за освету, пошто они могу да постоје само као дијалектичка опозиција према онима који су талентовани и слободни у стваралаштву.

         То јест, играјући се слободе, глумећи је, они маштају само о једном. Да њихови „постмодернистички” провокативни експерименти буду признати за државну естетику, како би „постмодернисти” добили државну апанажу, након чега ће моћи безбедно и острашћено да своде рачуне са својим противницима, па и с онима с којима им нареде.

         Отуда, опет, државни буџети, отуда тајне посете кремаљских кабинета и викендица (исти ти заштитници „Танхојзера” још не откривају који тачно државни функционери су заслужни за њихов „успех” последњих година, за концерте, сале, новац и остало). Отуда и коришћење – њих „слободних” и „независних” за политичке циљеве, за борбу са овим или оним људима на положајима и личним противницима.

         Уметност и стваралаштво су таленат плус вештина плус веома много ситних и необјашњивих фактора који се састоје од бесаних ноћи, мука, бесконачних преправки, плакања поред упаљеног камина који гута плодове вишегодишњег стваралаштва.

         Ничег таквог код „постмодерниста” нема, већ има шокова и скандала. То је све што имају. При том је и једно и друго одвратно, пошто је, по речима Осипа Мандељштама, умеће потребно и за „распадање”, а они ни томе нису дорасли.

         „Можда је и истина да они жееле да друге праве будалама – писала је Тефи. Само, не треба мислити да је прављање других будалама могуће у маниру „ништа лакше” и да то може извести свако коме падне на памет. Правити друге будалама је веома тешко. Да би се други заисста направили будалама – потребни су огромно напрезање фантазије и стваралачка снага. Можда и већа него да би се написали, што би се рекло, солидни стихови.

         Позовите својицу осредњих и паметних новинара или писаца. Наручите им да напишу нешто чиме би друге направили будалама. Хоће ли од тога бити вајде?”.

         У праву је Тефи. А пошто је правих корисника остатака стваралаштва „постмодерниста” понижавајуће мало (као и свих људи с девијацијама, у сваком друштву их је мали проценат), главни објекат њихове такозване „уметности” нису поремећени читаоци, гледаоци и слушаоци, већ пријатељи и покровитељи из кабинета и медија. Ради њих се то све и ради.

         Зато су медији увек унапред на месту „постмодернистичких” провокација, као ватрогасац из вица који је долазио на место пожара пола сата раније.

         Свако самоизражавање „постмодерниста” је булеварски шоу, где несрећни читаоци, гледаоци и слушаоци – које је Бог заборавио – имају улогу статиста. Њихова је обавеза да прате „стваралаштво”, аплаудирају на дати знак, да подржавају ове или оне и да им се обавезно диве.

fakti.org/rossiya/pravoslavni-u-rusiji-stopirali-provokaciju-sa-pretvaranjem-hrista-u-erotskog-junaka

1 глас