Русија баштини Византију – као законити наследник православља. Москва је – Трећи Рим, а четвртог неће бити: једном су то рекли веома проницљиви људи. Истовремено, Русија је географски – наследница империје Џингис Кана, али пре свега – паганске Руси, Московског царства, Руске империје и СССР

  • Русија је и директна наследница начина живота Старог Света и велике европске културе. Класична музика и балет, ликовна уметност и књижевност, од неког тренутка чак и ратна вештина – готово све то ми смо примили из Европе, а нашим трудом су културна достигнућа Европе вишеструко умножена. Ми смо у много чему утицали на Европу, не мање него она на нас. У неком смислу ми смо – чувари европских традиција од којих неке савремена Европа нагло губи
  • Није био случајан губитак Крима, а његов повратак има очигледан смисао који није јасан само фарисејима и слепцима. Ни реч „царски“, ни реч „совјетски“, ни реч „демократски“ за истинског руског човека не може бити погрдна
  • Русија ће се неминовно сукобљавати са овим или оним суседима због једноставног разлога што смо ми најмање четрдесет пута већи од било које европске земље – значи, ми објективно имамо четрдесет пута већу удаљеност граница и четрдесет пута више вероватноће да имамо ове или оне спорне моменте у узајамним односима са било ким
  • Када су великог Шамила после вишегодишњег рата са Русима одвозили у Санкт-Петербург, он је рекао: Да сам знао да је Русија тако огромна – ја никад не бих с њом ратовао. Руска историја – исто тако је огромна, не покушавајте да у њу баците камен, у најбољем случају, вас ће однети талас

        ОСИМ најтврдокорнијим, никоме не треба доказивати да је Русија – директна наследница паганске Руси, Древне православне Руси, Московског царства, Руске империје и Совјетског Савеза.

        Русија баштини Византију – као законити наследник православља.

        Москва је – Трећи Рим, а четвртог неће бити: једном су то рекли веома проницљиви људи.

        Истовремено, Русија је географски – наследница империје Џингис Кана. Она је ту империју укључила у свој састав готово у истом облику. Већину народа који су чинили војску Џингис Кана и Хорду – Русија је прихватила и сачувала.

        Ми смо – пријатељска племена, имамо велику заједничку прошлост и чаробну будућност.

        Ми нисмо Јенки међу Индијанцима, за разлику од Јенкија ми прихватамо велико наслеђе Џингис Кана и захвални смо за њега.

        Бурјатија и Татарстан, Јакутија, Башкирија, Калмикија, Чувашија, Хакасија, Крим и тако даље – све те територије на којима су традиционално живели (од неког времена заједно са Русима и другим народима) Бурјати, Волшки Татари, Кримски Татари, Јакути, Башкири, Калмики, Кумики, Ногајци, Хакаси, Чуваши, Балкарци (а нисмо све набројали), чине отприлике 25% данашње Русије.

        То треба схватити. Разумете ли, шта је то 25% Русије?

        Русија је – наследница традиције кнежевина, традиције монарха, совјетске социјалистичке традиције и демократске традиције.

        Све то лако се саживи и сваки разуман човек у свему томе наћи ће смисао, чути кретање историје и схватити значај и видике.

        Русија – није Европа већ сложена евроазијска творевина, чији се већи део географски не може назвати Европа; десетине народа Русије не могу бити Европљани, чак ни етнички; тешко је са Европљанином упоредити Сибирца, житеља Камчатке, житеља Алтаја, житеља Сахалина, житеља Кабардино-Балкарије. Штавише, све њих Европљанин никада неће упоређивати са собом.

        Истовремено, Русија је директна наследница начина живота Старог Света и велике европске културе.

        Класична музика и балет, ликовна уметност и књижевност, од неког тренутка чак и ратна вештина – готово све то ми смо примили из Европе, а нашим трудом културна достигнућа Европе вишеструко су умножена.

        Ми смо у много чему утицали на Европу, не мање него она на нас. У неком смислу ми смо – чувари европских традиција од којих неке савремена Европа нагло губи.

        А то што данас Европа покушава да на себи испроба блиставе одежде етничке толеранције и верске трпељивости – на пример, нас томе не треба учити: ми смо овде увек тако живели, нисмо своје искуство другима нудили као образац и нисмо се жалили на скученост.

        Ако предавање историје поверимо присталицама монархије они ће сигурно изузимати совјетски период или то време приказивати у нарочито негативном контексту. Међутим, очигледно је да Русија никада није заузимала тако важно и одлучујуће место у свету као у совјетским временима.

        Совјетски историчари излагали су читаву историју као неизбежан пут за остварење социјалистичке револуције и отворено упрошћавали многе историјске процесе.

        Руски националисти разборито се старају о руском човеку, али често занемарују интересе десетина народа Русије. Многи руски националисти радије се претварају да тих народа са свом њиховом разноликом историјом уопште нема или не треба да буде.

        Уосталом, и националистима других народа Русије својствени су ти исти грехови и погрешке: они помало почињу да предају своју историју као историју борбе са Русијом, придајући све мање пажње нашем великом и вишевековном заједничком стварању и дајући све више значаја конфликтима, при том конфликтима који су често били потпуно маргиналног правца. Ви, чудаци, крадете велику историју свог народа.

        Либерали проучавају Русију у некаквим чудним скоковима: поједине демократске обичаје Древне Руси (иначе, либерали су спремни да њену историју предају Украјини или Белорусији само да не допадне Русији), новгородско веће, а одатле некуд ка Борису Годунову или одмах према Петру Великом прихватајући га веома селективно, и даље, до Јекатерине Велике и одмах до Александра Трећег или Николаја Другог – опет веома опрезно, и на крају до Фебруарске револуције.

        Затим код њих следи „црна јама“, а после долази веома кратак период владавине Горбачова (узгред, за њега имају питања) и Бориса Јељцина. Није историја него „изабрана места“. „Вишњу ћу прогутати, погачу нећу, а колач ћу измрвити кашиком“.

        Али Русија је – све оно што ми јесмо. То је огромно богатство, и немојте да га траћимо за љубав нечијег избора.

        Ја такође имам свој избор, али о томе ћу данас ћутати. Ми смо чувари своје земље који увек траже смисао њених победа и пораза, то је нормално.

        Наравно, „демократски принципи управљања државом“ и ина „децентрализација“ не могу да служе као оправдање кнежевских размирица, пораза на реци Калки и следећих вишевековних пораза (али и вишевековни порази не могу укинути наше разноврсне и не увек деструктивне односе са Хордом).

        Борба са бојарском корупцијом не може служити као оправдање за опричнину.

        Осмишљеност Никонових реформи не оправдава прогањање старовераца.

        Велике Петрове реформе нису оправдање за његове велике суровости и лудости.

        Страдање читаве породице последњег руског монарха не треба да служи као оправдање за Ходинку, Крваву недељу и срамоту Руско-јапанског рата.

        Бели терор – не оправдава црвени терор (узгред, као што и докази црвеног терора не могу негирати саму чињеницу белог терора).

        Прека потреба за колективизацијом – не оправдава сурово раскулачивање.

        Унутарпартијски конфликти – кошмар 1937. и 1938. године.

        Инертност и геронтолошки процеси из времена позног Совјетског Савеза – не оправдавају његов „рукотворни“ распад, неправедну приватизацију, паљбу на парламент и још једну „седмо-банкарштину“. (реч из 1996. „седмо-банкарштина формирана по аналогији са историјским термином „седмо-бојаршчина“ – власт седам бојара, власт седам банкара, прим. прев.).

        Ипак, у тој историји треба видети одређену историјску логику.

        Опричнина није била случајно, није Никон био случајно и његово изгнанство није било случајни, није случајно постојао Петар ни епоха дворских преврата која је наступила после њега није била случајна, није била случајна експанзија на Кавказ и у Азију, ни херојски отпор Кавказа и Азије нису били случајни, није случајан фебруар 1917., ни октобар 1917. Ни август 1991., нажалост, није био случајан.

        Није био случајан губитак Крима, а његов повратак има очигледан смисао који није јасан само фарисејима и слепцима.

        Не оправдавајући све редом и несмотрено, ми ћемо истовремено схватити све, прихватити све – исправљајући оно за шта имамо снаге да исправимо.

        Ни реч „царски“, ни реч „совјетски“, ни реч „демократски“ за истинског руског човека не може бити погрдна.

        Историја је као вода: они пробија слојеве времена. Ко има право да осуди реку?

        Сви ти таласи нас су овде изнели, ми смо живи само захваљујући томе што нас је његова струја овамо донела.

        Можда је неко хтео до доплови у друго месо – па, извините. У вашим мишићима није било довољно снаге да се одупрете, пробајте да не потонете када све нас понесе даље.

        Упамтите: многе и многе државе успут су страдале, а ми постојимо. Стотине народа су расејани, хиљаде језика је нестало, али, ми смо ту.

        Тај успех треба ценити.

        Једном је Александар Сергејевич Пушкин написао „Капетанову кћи“ у којој је могао да разазна истину Грињева и истину Паугачова. Ово је – завет.

Александар Сергејевич Пушкин

        Једном је Сергеј Александрович Јесењин написао „Ану Сњегину“ у којој је могао да разазна истину спахинице Сњегине, руског бољшевика, руског сељака.

        Једном је Александар Александрович Блок написао „Ските“ који у себи носе ако не све, онда веома, веома много: азијске таласе, кавкаске немире, словенске границе, нове плиме и осеке.

        Русија ће чувати све народе који живе на њеној територији и памтити да је руски менталитет, руски језик, руски гениј скоро већ хиљаду година – пресудни центар евроазијског јединства.

        Русија ће се неминовно сукобљавати са овим или оним суседима због једноставног разлога што смо ми најмање четрдесет пута већи од било које европске земље – значи, ми објективно имамо четрдесет пута већу удаљеност граница и четрдесет пута више вероватноће да имамо ове или оне спорне моменте у узајамним односима са било ким. Овде нема никаквог фокусирања на конфликт – овде је искључиво аритметика.

        Наше традиционално добротољубље, толерантност и верска трпељивост ни на који начин не противрече нашој војној традицији. Ко то не жели да схвати имаће посла са јакутским стрелцима и сибирским пуковима, са чеченским специјалцима и бурјатским тенкистима.

        Наша земља ће обавезно баштинити сву своју историју и хранити се мудрошћу сваког народа који је насељава.

        Познајући руску истину ми ћемо свакако разазнати истину читаве огромне Русије.

        Све нас помириће време, а сада је наш задатак – да помиримо времена унутар руске историје.

        То није тако компликовано као што може да се учини.

        Не треба се обрачунавати, не треба звати ангажоване људе да поделе колач. Тај колач се не дели – он је заједнички. Спорећи се око тог колача може се угасити нека од хиљаду свећа које на њему горе. Зашто?

        Ако смо ми овде, значи, сва та времена и све идеологије које су изнедрила протекла времена на крају крајева радили су за нас.

        Када су великог Шамила после вишегодишњег рата са Русима одвозили у Санкт-Петербург, он је рекао: Да сам знао да је Русија тако огромна – ја никад не бих с њом ратовао“.

        Руска историја – исто тако је огромна, не покушавајте да у њу баците камен, у најбољем случају, вас ће однети талас.

        Свако ко хоће да предаје нашу историју кроз призму једне идеологије – поткрада нас.

        Идеологија је – само избор начина економских и социјалних односа у блиској будућности.

        Руски народ, уметност, историја – немају идеологију.

        Бели генерал, идеалиста и херој, Анатолиј Пепељајев, пошто је неко време пропатио између руског сељака и јакутског номада на крају је записао у дневнику: „Народ нема идеју“.

        Он је био очајан, али ту нема због чега да се очајава.

        Ње нема, она није ни потребна.

        Али, ако питају за будућу идеологију, па добро.

        Наша идеологија за будућност је – да будемо усклађени са читавом нашом прошлошћу.

        Свом прошлошћу: европском, азијском, кавкаском, далекоисточном, „црвеном“, „белом“, анархистичком, демократском, монархистичком, бунтовном, верно-поданичком.

        Кажем, са свом прошлошћу, а не делом.

        Наша лична бесмртност је – наша душа.

        Русија је – наша национална, општенародна бесмртност.

        Поводом будућности ми ћемо се свакако посвађати. Поводом прошлости, немамо више шта да делимо: то је недељиво.

        Превела Ксенија Трајковић

3 гласa